Rusi otkrili nešto interesantno u vezi iznenadnog sastanka Putina i Vučića

Predsednički izbori u Srbiji koji će se održati 2. aprila, prema aktuelnom rasporedu snaga, teško će doneti iznenađenje.

Utom smislu je moguće u potpunosti se saglasiti sa podacima poslednjih socioloških istraživanja, koje premijeru Aleksandru Vučiću daju između 50 i 53% glasova.

Međutim, određene nedoumice su ipak prisutne, a ogledaju se u tome, da li će kandidat SNS uspeti da pobedi već u prvom krugu, čime bi se sačuvao od daljih mogućih iznenađenja, koje proističu između ostalog i zbog niske izlaznosti na ponovljenom glasanju.

U nastaloj situaciji Aleksandar Vučić je, izgleda, rešio da preduzme dodatne napore kako bi na svoju stranu privukao glasove onih Srba koji vladajuću koaliciju optužuju za suvišnu orjentaciju na Zapad.

Upravo u tom kontekstu treba posmatrati posetu šefa srpske vlade Moskvi, samo nedelju dana pre prvog kruga predsedničkih izbora.

Zbog toga nije slučajno da su u pregovorima Aleksandra Vučića u Moskvi od 27. marta tesno isprepleteni unutar-srpski i međunarodni problemi. „Mi ostajemo privrženi našoj nacionalnoj nezavisnosti, slobodi i vojnoj neutralnosti“ – to je izjava koju je srpski premijer Vučić uputio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i ona se direktno tiče jednog od unutar-političkih čvorišta oko kojih se poslednjih godina aktivno odvijala diskusija u samoj Srbiji.

Radi se o namerama određenog dela vladajuće elite da forsirano „uvuku“ zemlju ne samo u EU, nego i u NATO pakt.

Odgovarajuće ideje glasnije od drugih promovisao je Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane, međutim, i u sadašnjem rukovodstvu zemlje postoje uticajni političari koji smatraju da je ulazak zemlje u severno-atlantsku alijansu – koja je bombardovala zemlju 1999. godine – ne samo teoretski mogućan, nego i praktično opravdan sa tačke gledišta kandidature za ulazak u EU.

I na tom planu, reči Aleksandra Vučića, nisu ništa drugo nego pokušaj da se umiri javno mnjenje sopstvene zemlje uoči odlučujućeg glasanja.

Ništa manje aktuelnu sadržinu imaju i pitanja trgovačko-ekonomske uzajamne saradnje Rusije i Srbije. I ovde evro-atlantski principi dela vladajuće srpske elite stupaju u direktnu protivurečnost sa nasušnim interesima zemlje.

Nije slučajno ruski predsednik Vladimir Putin bio toliko uzdržano-optimističan u ocenama sadašnjeg stanja rusko-srpskih ekonomskih odnosa.

„Zahvaljujući našim zajedničkim naporima, iako neznatno, ali se ipak menja nabolje situacija u trgovačko-ekonomskoj oblasti“ – izjavio je on i naveo konkretne pokazatelje: „Kod nas je u prošloj godini zabeležen neveliki rast – oko 2% – trgovinskog obrta.

Pritom, zahvaljujući naporima Vaše vlade, taj rezultat je dostignut uglavnom na račun isporuka iz Srbije u Rusiju i ovde postoje lideri: rast isporuka poljoprivredne proizvodnje u Srbiji je negde oko 40%“.

U kontekstu sveukupne spoljnotrgovinske strukture Srbije, trgovina sa Rusijom zaista ne zauzima ni približno ono mesto koje naše dve zemlje zaslužuju. Prema ocenama nezavisnih izvora, na spisku izvoznih partnera Srbije, Rusija zauzima peto mesto (oko 5% srpskog trgovinskog obrta) ustupajući ne samo Italiji i Nemačkoj, nego i Bosni i Hercegovini, pa čak i Rumuniji.

Po pitanju uvoza, situacija je bolja: Rusija je na trećem mestu posle Italije Nemačke, prevazilazeći Kinu. No, njena uloga je svega oko 10% srpskog uvoza. Međutim, i ovde je postojeće stanje očigledno ispod postojećih mogućnosti.

I o tim mogućnostima – a takođe o razlozima zbog kojih se te mogućnosti ne koriste – veoma dobro je upoznat Aleksandar Vučić. Iako se Srbija – zbog toga joj treba odati priznanje! – za razliku od Crne Gore i Albanije, nije pridružila antiruskim sankcijama, određeni taktički ustupci Briselu su bili učinjeni u toj oblasti.

Između ostalog, Vučićev kabinet je doneo odluku da se uzdrži od kreditiranja onih nacionalnih poljoprivrednih proizvoda koji su u uslovima „rata sankcijama“ mogli aktivnije ući na rusko tržište.

Formalno, to nisu sankcije, no u praksi – uzimajući u obzir složene realije srpske ekonomije – to je neprijateljski korak u odnosu prema Rusiji, i što je najvažnije, korak koji ne odgovara nacionalnim socijalno-ekonomskim interesima.

U takvoj situaciji Srbija očigledno nije mogla računati na odgovarajuću – kako političku, tako i finansijsku – uzajamnost Brisela, nezavisno ko se nalazi na vlasti u zemlji. Kako u vezi s tim priznaje nemačka radio-stanica Deutsche Welle, «Brisel neće skoro biti spreman da Srbiji predloži da pristupi Evropskoj Uniji“.

Analogna situacija složila se i u energetskoj oblasti – u mnogim stvarima ključnoj oblasti kada je u pitanju socijalno-ekonomski razvoj Srbije. Dohodak od delatnosti preduzeća „Naftna industrija Srbije“ (NIS) čiji kontrolni paket akcija pripada „Gazprom-njeftu“, popunjava otprilike 17% srpskog budžeta.

Zahvaljujući ruskim investicijama NIS je postao jedan od najkrupnijih vertikalno integrisanih energetskih kompanija jugo-istočne Evrope, koja se bavi istraživanjem, proizvodnjom i preradom nafte i gasa, a takođe i naftnih derivata.

Pored toga, učešće ruske kompanije PAO „Gazprom“ je omogućilo da se u Srbiji stvori raširena energetska struktura koja u sebe uključuje, između ostalog, jedno od najkrupnijih u Evropi podzemnih skladišta gasa „Banatski Dvor“, zatim dva naftno-prerađivačka zavoda ukupnog kapaciteta prerade 7,3 miliona tona nafte godišnje u gradovima Pančevo i Novi Sad, više od 400 benzinskih pumpi i naftnih stanica, kao i pogon za proizvodnju prirodnog tečnog gasa u Elemiru.

NIS obezbeđuje 85% srpskog tržišta naftnim proizvodima, a pored toga, realizuje projekte u oblasti istraživanja i proizvodnje, kao i plasmana naftnih derivata na teritoriji Mađarske, Rumunije, Bosne i Hercegovine, Bugarske i Angole.

Gore navedeni podaci svedoče o tome da u rusko-srpskim odnosima postoji kako čvrsta osnova, tako i nesumnjivo širok prostor potencijalnih mogućnosti za dalji razvoj. I svaka vladajuća politička konfiguracija u Beogradu, objektivno je prinuđena da tu okolnost uzima u obzir – kao i istorijske tradicije uzajamnih odnosa između Rusije i Srbije, a takođe i određenu razočaranost u srpskom društvu na predmet Evropske unije.

Rejting popularnosti ideje pristupanja Srbije Evropskoj uniji u poslednjim mesecima se ne diže iznad otprilike 45%, a krizni period kroz koji u ovom trenutku prolazi Evropa, utiče da se taj procenat još više smanjuje.

„Bilo kako da se bude razvijala politička situacija, mi ne sumnjamo da će se odnosi među našim zemljama razvijati isto tako pozitivno, kao i u duhu prijateljstva, koje se složio i koje karakteriše naše odnose poslednjih godina“ – istakao je tokom pregovora sa Aleksandrom Vučićem predsednik Rusije Vladimir Putin.

A reči ruskog vođe o tome da Moskva želi uspeh „aktuelnoj vlasti“ služe kao zalog spremnosti Rusije da i dalje razvija sa Srbijom svestrane odnose. U svakom slučaju, u takvim razmerama i formatima, na koje je spremna sama srpska strana i lično Aleksandar Vučić, koji se sprema da premijersku fotelju zameni predsedničkom.

(fsksrb.ru / Petar Iskenderov)

Share this post: