RUSI OTKRILI – ZABRANJENA ISTORIJA: Rusi i Srbi su iz Sibira — pobedili smo Aleksandra Makedonskog

Alternativna istorija je postala vrlo popularna sa pojavom interneta. Može se reći da je teorija „Srbi pre Srba“ danas kod nas prisutnija od zvanične istorije.

A kako je u Rusiji?

Sibirski istoričar Nikolaj Novogradov, dugogodišnji istraživač porekla starih Slovena, ima neobičnu teoriju. On smatra da su evroazijski narodi naselili čitavu planetu, da su imali zajedničku prapostojbinu, čiju okosnicu su činili Sloveni.

„Sergej Lesnoj u svojoj knjizi ’Istorija Rusa u neiskrivljenom obliku‘ tvrdi da se prvo pominjanje Slavenorusa u pisanom obliku odnosi na 477. godinu, kada je pored grada Salcburga ruski knez Odoakar, zajedno sa drugim plemenima, protiv volje božje, bacio sa bedema Svetog Maksima sa njegovih 50 drugova, a provinciju Norikov opustošio ognjem i mačem.

Kamena ploča sa isklesanim natpisom o tom događaju sačuvana je do danas u katakombama pored Salcburga.

Kasnije, 583. godine, Sloveni se pominju i za vreme vizantijskog cara Mavrikija, koji je zarobio trojicu slovenskih momaka. Oni su bili bez oružja, ali sa guslama, i bili su poslati avarskom hanu sa pismom u kojem se navodi:

’Ne možemo ti poslati pomoć za rat sa Vizantijom jer živimo suviše daleko‘“, priča Novogradov.

Nikolaj Novgorodov – sibirski istoričar iz Tomska, autor nekoliko desetina naučno-popularnih članaka na temu najstarije istorije Sibira i knjiga „Sibirska prapostojbina. Traganje za Hiperborejom“, „Sibirski pohod Aleksandra Makedonskog“ i mnogih drugih.

Istoričar podseća na dva vizantijska izvora — Teofilakta Simokatu, koji navodi da je put ove trojice Slovena trajao 15 meseci, i Teofana, čiji letopis navodi 18 meseci. Ako su izaslanici išli direktno, bez skretanja, uzimajući u obzir prosek dnevnog pešačenja od 20 kilometara i odmora po 5 dana u mesecu, oni nisu mogli da pređu manje od 7.500 kilometara.

„Dobija se da su oni došli sa poluostrva Čeljuskina. Po njihovim tvrdnjama, oni su živeli na obali okeana koji su zvali Zapadnim. Zapadni okean je u srednjem veku bio arapski naziv za Karsko more“, objašnjava istoričar.

I ruski lingvista Vladimir Safronov je u knjizi „Indoevropska prapostojbina“ pisao da se „srodnost savremenih i starih indoevropskih jezika, starih skoro 4.000 godina, koji su jedni od drugih udaljeni više hiljada kilometara, i istorija pismenosti mogu objasniti samo time da su svi indoevropski jezici nastali iz jednog prajezika, iz čega proizilazi da je postojala i jedinstvena indoevropska prapostojbina, gde su živeli Indoevropljani još pre njihovog raspada“.

Lingvisti nisu mogli da se slože gde se tačno nalazila ta jedinstvena prapostojbina, pa su ovo pitanje u svoje ruke uzeli etnografi.

„Analizirajući drevne sumerske mitove o Dilmunu, antičke mitove o Hiperboreji, indoarijevske vede, avrestijsku geografsku poemu, germanske sage o Skandzi, slovenske bajke o Kraj-zemlji, etnografi su došli do zaključka da se prapostojbina nalazila u Zapolarju.

Na primer, u grčkim mitovima i radovima antičkih istoričara i geografa tvrdi se da se Hiperboreja nalazila na prilično uskom pojasu zemlje između Ripejskih planina i Skitskog okeana. Nekad su ovaj deo okeana nazivali Kodanskim zalivom.

Herard Merkator u 16. veku Skitski okean naziva Karskim morem. On se oslanjao na radove Plinija, Pomponija Melija, Klaudija Ptolomeja. Upravo odavde su se preseljavali narodi“, kaže ruski istraživač.

Kada je došlo do seobe naroda, teško je reći. Seobe su bile stalne, otprilike na svakih 200-300 godina kad bi se stanovništvo previše uvećalo.

„Na jugu Sibira, narodi su se naseljavali u šumskoj zoni, jer je odatle počinjala stepa koja je zahtevala potpuno drugačiji način života — skitački.

U šumskoj zoni su svi narodi, uključujući Slovene, imali idealne uslove za život. Malo južnije je trava gorela od sunca.

Tamo su krajem maja već išli u planine i tražili zelenu travu, dok su u šumskoj zoni, kao na Obu i Tomi, kosili travu čak i bronzanim kosama.

Ako se pripremi seno za zimu, to je moglo da traje čitave godine — mleko, puter, pavlaka, kajmak. Za decu je to bila najbolja hrana, i Ruskinje su rađale po osamnaestoro dece“, kaže Novogradov.

Zbog tako velikog nataliteta bile su česte seobe naroda — na zapad su otišli Kimerijci, Skiti, Sarmati, Huni, Pečenezi, Polovci itd, dok su „u šumskoj stepi ostali Sloveni koji osnivaju Sibirsku Rusiju ili Sibirsko Slovetsvo. Taj period se odnosi na 8. vek pre nove ere, a 400 godina kasnije došlo je do podele Slovena“.

„Srbi i Hrvati su imali svoj grad u Sibiru koji se zvao Serponov — srpski novi grad. Znači, postojao je i stari srpski grad. Srpski novi je na srednjovekovnim kartama prikazan u južnom delu Zapadnog Sibira“, objašnjava istoričar.

Što se tiče moći zapadnosibirske Rusije, istoričar navodi samo jednu malu zanimljivost.

„Aleksandar Makedonski nikad nije bio u Hindustanu, već ovde, što se može i zaključiti iz posmatranja učenih Grka koji su pratili vojsku Makedonskog.

Oni su merili visinu drveća, dužinu njegove senke u podne, dobijali tangens ugla sunca iznad horizonta (0,353) i po uglu sunca (19,5 stepeni) sudili o geografskoj širini lokaliteta.

Diodor je naveo jedno takvo merenje koje je pokazalo da u Indiji sunce ne može da se spusti na takvu visinu iznad horizonta, čak ni na krajnjem severu usred zime.

Devetnaest i po stepeni se može dobiti samo zimi na geografskoj širini 47,5 stepeni, što je južna granica Sibira. Drugo posmatranje navodi Ptolomej.

On ukazuje na to da su se carski oltari, koje je Aleksandar Veliki postavio u čast završetka Istočnog pohoda, nalazili na reci Tanais u blizini grada Tangaisa, u kom je najduži letnji dan trajao 17 sati i 10 minuta, a koji se nalazio na geografskoj širini od 57 stepeni. Naš grad Toms se nalazi na reci Tani, na širini od 56,6 stepeni“, dodaje on.

Ono što je Aleksandar video u Sibiru veoma ga je iznenadilo.

„On je pred sobom video ogroman grad — 45 kilometara kvadratnih. To nije bio starogrčki polis od 10.000 ljudi, već ogromni grad okružen kanalom. U njemu su se nalazili ogromni veličanstveni hramovi.

Neprekidna genealogija careva broji 153 imena i traje 6.042 godine. To nije bilo u Indiji. To je bilo ovde, u Sibiru.

Bila je razvijena pismenost, sa brezovom korom kao opšte dostupnim materijalom za pisanje.

Aleksandar Makedonski je ovde vodio četiri rata sa Slovenima i jedva su uspeli da pobegnu, izgubivši tri četvrtine vojske od 135.000 ljudi“, uverava Novogradov.

Na kraju, ruski istoričar uverava da je istorija najfalsifikovanija nauka, a da su istoriju Rusije i Slovena najviše pokušavali da revidiraju.

Zašto?

On podseća na reči Fridriha Engelsa iz knjige „Revolucija i kontrarevolucija“ iz 1852. godine, koji je tvrdio:

„Slovenski narodi Evrope su jadne nacije koje izumiru i kojima je suđeno da budu uništene. Taj proces je duboko progresivan.

Primitivne Slovene koji ništa nisu doprineli svetskoj baštini progutaće napredna civilizacija nemačke rase. Svaki pokušaj preporoda slovenstva koji dolazi iz azijske Rusije je nenaučan i antiistorijski“.

„Tokom čitavog srednjeg veka to je radio i Vatikan, koji sve do danas krije u svojim tajnim arhivama ogroman broj izvora i artefakata. Ostaje nam da se nadamo u poznatu starozavetnu maksimu: ’Sve tajne jednog dana postaju javne‘“, zaključuje Novogrdov.

(Mediji)

Share this post: