RUSIJA JE 1913. STIGLA ENGLESKU I ZATO JE DOBILA DVE REVOLUCIJE

  • Nikolaj Drugi je najoklevetanija ličnost ruske istorije. On uopšte nije bio slab car, čak obrnuto – Nikolaj II je ispoljavao ogromnu samokontrolu, snagu i smirenost, uvek i u svim okolnostima. On je preokrenuo situaciju na frontu u Prvom svetskom ratu, Stolipinove reforme su – Nikolajeve reforme…
  • Nikolaj II je smatrao da Rusija može i da treba da nastavi  rat protiv Japana i da će pobediti. On je bio potpuno siguran u to i tako bi i bilo. Samo je unutrašnja situacija dovela do toga da zaključi mir, a Rusija taj rat uošte nije izgubila
  • Kad govore da je car bio slab, da je bio slab vojskovođa, evo paralele. Govore: silni Staljin, pobednik u Velikom Otadžbinskom ratu, a on tobože – slabi car. Međutim, na našoj teritoriji nema ni jednog jedinog groba poginulih ruskih vojnika u Prvom svetskom ratu! Ne zato što su ih boljševici zatrpali, njih jednostavno nema! Mi nismo pustili neprijatelja na svoju teritoriju. A pod Staljinom je neprijatelj stigao pod Moskvu i Staljingrad
  • Ruski obrazovani slojevi udaljavali su se od cara, od ruske politike, ruske istorije, od ruskog pogleda na svet. Eto, to su uzroci revolucije iz 1917. godine. Govori se da se car odrekao prestola. Nije car abdicirao, obrazovano društvo se odreklo Rusije
  • Često citiram memoare, engleskog obaveštajca u Moskvi, Brusa Lokarta. On je do hapšenja redovno slao depeše u London, u kojima je naglašavao da na severu Rusije – da bi se uklonila boljševička vlast – treba iskrcati 50 do 55 hiljada ljudi. A iz njegovog dnevnika, vođenog u zatvoru na Lubjanki, vidi se da je tu saznao da se iskrcalo samo 15 hiljada… Lokart u dnevniku u leto 1918. piše: „U Londonu su sve karte stavili na crvene“
  • A Rusija je od 1903. do 1913. imala moćnu industrijalizaciju bez ljudskih žrtava koje smo imali tokom sovjetske industrijalizacije. Najfascinantnije je to što se svake godine broj stanovnika prosečno povećavao za 3-4 miliona. Svake godine, počev od 1897. godine – zato što se živelo bolje
  • Po obimu proizvodnje, Rusija je 1913. zaostajala samo za Nemačkom, stigla je bila Englesku, a prestigla Francusku i Italiju. Za godinu dana je u ratnim uslovima bila stvorena hemijska industrija
  • Rusija je postajala moćni ekonomski konkurent Engleskoj, Sjedinjenim Državama i Francuskoj. A konkurenta je trebalo eliminisati. Utoliko pre što su Englezi i Francuzi bili Rusiji, prema rezultatima Prvog svetskog rata, obećali moreuze (Bosfor i Dardaneli), Carigrad i luku na Egejskom moru i  teritorijalna proširenja na račun Austrougarske
  • Jeste li videli „Anatomiju protesta 2“? E, u tom filmu za nas koji izučavamo rusku istoriju – nema ništa novo. Sve se to dešavalo i pre Rusko-japanskog rata i pre Prvog svetskog rata. Isto tako su se okupljali. Isto tako su im dolazili ambasadori Engleske, Francuske, čak i drugih zemalja. Isto tako su dobijali novac – ili od Japanaca ili od Nemaca! Sve je to potpuno isto, jer revolucionari ništa ne mogu da urade bez spoljne pomoći
  • To je klasika antidržavne borbe, klasika revolucionarne borbe. Ta klasika se u Rusiji realizovala i 1900. i 1914. i 1917. godine
  • Svi revolucionari su buntovnici, a njihovi lideri ultrabuntovnici koji su u stanju da organizuju sve. Od Gulaga do gladi! Zato su oni koji danas kod nas po ulicama uzvikuju „revolucija“  jednostavno nenormalni ljudi i ne shvataju šta rade
  • Zbog takvih ljudi, zbog revolucija izgubili smo 90 miliona ljudi. I sopstvenu zemlju srozali, toliko da smo kasnije morali da je u strašnim uslovima podižemo, uz strašne žrtve

 

Leonid Rešetnjikov „Ruska imperija: Najoklevetanija istorija“

Vi gledate KMTV i istorijsku emisiju „Godina ruske istorije“, a ja sam njen voditelj Dionis Kaptar.

U studiju je direktor Ruskog institut za strateška istraživanja, magistar istorijeLeonid Petrovič Rešetnjikov.

Tema našeg razgovora je: Carska Rusija.

DIONIS KAPTAR: Dobar dan, gospodine Rešetnjikov.

LEONID REŠETNJIKOV: Dobar dan

KAPTAR: Vi ste sami predložili temu: ruska istorija je najoklevetanija istorija. Naravno, ova tema je nepregledna. Koje aspekte ćete razmatrati i izdvojiti kao najoklevetanije i posebno izobličene?

REŠETNJIKOV: Čitava istorija Rusije je, blago rečeno, izobličena. Još konkretnije: zaista oklevetana, a oklevetana je pre svega zato što je posle Februara, naročito posle Oktobra 1917. počela da se gradi i razvija druga država. Prekinut je 1000-godišnji razvoj ruske državnosti, a oni koji su došli na vlast, posebno oni koji su došli u Oktobru, počeli su da izgrađuju novu državu. Državu su gradili na negiranju svega što je bilo pre njih. Ako se sećate, možda se i ne sećate, ali smo tada imali parolu: „Mi, rođeni u oktobru“…

KAPTAR:  …Srušićemo čitav svet do temelja…

REŠETNJIKOV: Rušeno je sve! Brisani su heroji, sve okolnosti, borci, sve je prepravljano. Bukvalno sve što se moglo prepraviti i što se nije smelo prepraviti. Zato želim posebno da ukažem da prvih godina sovjetske vlasti uopšte nije bilo udžbenika istorije. Istorije nije bilo u školama. Istorija Rusije jednostavno je bila izuzeta zato što se istorija nije mogla predavati. Nije bilo novih udžbenika, nije bilo novih odrednica – ko je heroj, a ko nije. A to je nastavljeno u 20-im  i većim delom 30-ih godina. Zato je bila osnovana institucija „crvenih profesora“, kao što je 20-ih bio Pokrovski, stvarana je nova istorija. Zato smo mi, koji smo odrasli u sovjetsko vreme – krajem 40-ih, 50-ih, 60-ih i 70-ih, 80-te već ne računam, učili iz izvitoperenih udžbenika i „nalaganih događaja“. Ja sam završio fakultet istorije na Univerzitetu u Harkovu sa odličnim uspehom i vrlo rano sam odbranio magistarski rad. Bio sam veoma ponosan što ja, mladi magistar, eto, mnogo znam, što mi je bio dozvoljen pristup arhivima. Tada su izdavane posebne propusnice preko Komiteta za državnu bezbednost (KGB)…

KAPTAR: Za tajne?

REŠETNJIKOV: Tajni br. 3?

KAPTAR: Jeste li tamo radili?

REŠETNJIKOV: Ne, ali sam mnogo gde radio, u arhivima. Takva mi je bila tema. Kad sam početkom 80-ih već dobio priliku da radim van granica Rusije, priliku da se upoznam sa drugim arhivskim materijalima i drugim izvorima, odjednom sam shvatio da sam ja istoričar sa jednom nogom. Da mnogo stvari, koje sam morao da znam, da ih analiziram i izvodim zaključke, jednostavno nisam znao. Da im nisam imao pristup njima, da ih nisam znao. Bilo nam je određeno: odavde dovde, a mi smo se trudili, i ja lično, da dobro znamo te činjenice, tu literaturu, te izvore, a ispostavilo se da je iza tog zida čitav masiv izvora, ogroman masiv literature i podataka.

Zato naša istorija do Revolucije sve do danas ostaje oklevetana i malo proučena. Naravno, zanimljivo je u jednoj knjizi napisao doktor istorijskih nauka Bahanov: u knjigama o carskoj Rusiji čitalo se jedno te isto – svake godine ekonomija je bivala sve lošija, opšte stanje postajalo je sve gore, ljudi su sve teže i teže živeli, a država je stalno rasla, stigla do Tihog okeana, nicale su fabrike, kultura je cvetala. Na osnovu ovoga se ne može razumeti: kako su takvi uspesi bili mogući?

Kako je rasla Ruska imperija? Vi ste me pitali kakvi su bili ekonomski momenti?

Naravno, sva ekonomija se predstavljala kao potpuni krah, siromaštvo i nemaština itd. Ne znam da li se vi sećate, ali ja pamtim dobro, jer sam stariji: do sredine 60-ih na svim partijskim forumima situacija je upoređivana sa 1913. godinom. Sve sam to video svojim očima i slušao svojim ušima. I, tek su od sredine 60-ih videli da to više nema smisla, pošto je već prošlo bezmalo 60 godina. Jer, svaka se država razvija – čak i ako se slabo razvija. Prestali su jer je to postalo neumesno. Dotad su stalno sa 1913-om upoređivali! A te godine Rusija je dostigla najviši nivo razvoja. Taj nivo smo dostigli – realno, prema osnovnim pokazateljima – tek krajem 30-ih godina…

KAPTAR: Taj nivo smo dostigli tek 60-ih…

REŠETNJIKOV: Da, po svim pokazateljima smo taj nivo dostigli zaista krajem 50-ih, početkom 60-ih godina. Zato, ako govorimo o ekonomskoj istoriji Rusije, sve je zaboravljeno, sve je prepravljeno, iako je mnogo knjiga objavljeno, monografija, naučnih radova. Ljudi još uvek smatraju da je to bila veoma zaostala država, država koja se ne razvija, država koja se slabo razvija.

KAPTAR: Ali, mi ćemo upravo sada prema mogućnosti emisije razobličavati te mitove.Počnimo od ekonomije. Dakle, vi ste doneli cifre, pa da ih čujemo.

REŠETNJIKOV: Da, počeću sa ciframa. Ljudi teško pamte veliki broj cifara, ali evo: od 1903. do 1913. Rusija je imala moćnu industrijalizaciju bez brojnih, kao i malobrojnih, ljudskih žrtava koje smo imali tokom sovjetske industrijalizacije. Mislim da je najfascinantnije to što se svake godine broj stanovnika prosečno povećavao za 3-4 miliona. Svake godine, počev od 1897. godine! Zbog čega? Zbog toga što su ljudi počeli da žive bolje, što je blagostanje raslo.

KAPTAR: I smrtnost je smanjena…

REŠETNJIKOV: Da, smrtnost je bila smanjena. Poboljšavana je zdravstvena zaštita i ishrana i drugi uslovi, zato je to neobična cifra, a mi danas treba da nastojimo da bar zadržimo natalitet, tj. broj stanovnika, na nuli, a ne u minusu. Već i to bi bilo veliko dostignuće.Poobimu proizvodnje 1913. mi smo zaostajali samo iza Nemačke, stigli smo Englesku, a prestigli Francusku, Italiju.

KAPTAR:  A SAD?

REŠETNJIKOV: Govorim o Evropi, a po tempu proizvodnje bili smo peta zemlja u svetu.

KAPTAR: To je jedinstvena informacija koju ste sada saopštili, zato što se obično smatra da je uoči rata Rusija bila peta po industrijskoj proizvodnji…

REŠETNJIKOV:Potempu!

KAPTAR: Ne? Hoćete da kažete – po bruto proizvodu? Vi imate nešto novo?

REŠETNJIKOV: Da, po obimu smo tada bili dostigli 80 procenata proizvodnje Nemačke, samo malo smo bili iza Engleske, ali smo izašli na engleski nivo, a Francusku i Italiju smo prestigli.

KAPTAR: Prema bruto pokazateljima?

REŠETNJIKOV: Uzimam samo Evropu, a u svetu, možda, se tu mogu pojaviti SAD.

KAPTAR:  Da, SAD su odavno poznati lider, za njima su u to vreme zaostajali svi, i ne treba se čuditi…

REŠETNJIKOV: Da, američka eksplozija je bila najjača, ali mnogi tadašnji eksperti su ekonomski razvoj Rusije upoređivali sa američkom eksplozijom. Istina je, mi smo po tempu i karakteru razvoja, veoma podsećali na razvoj Amerike.

KAPTAR: To je razumljivo. U Rusiji je, kao i u Americi, bilo mnogo neosvojenih teritorija, pa je ekstenzivni put, u pozitivnom smislu te reči, i u Rusiji bio iskorišćen. Šta ste još hteli da nam kažete?

REŠETNJIKOV: Mogu da kažem da smo mi, odnosno Rusija, tokom tih godina, za 13 godina, izgradili železničke pruge ogromne dužine, Trans-sibirsku prugu. To je bilo veliko gradilište, BAM smo veoma dugo gradili, a Transsib smo izgradili praktično za 4 godine. Od Moskve do Tihog okeana! Rusija je izgradila i Mandžursku železnicu. Rusija je tamo izgradila čitav grad, pravi evropski grad –Harbin. Za 4 godine! Za 4 godine u Kini je izrastao pravi evropski grad, on je i sada takav. Godine 1916. izgradili smo Romanov na Murmanu koji je postaoMurmanski u mnogo čemu je pomagao u Velikom Otadžbinskom ratu. Takva su bila gradilišta, ogroman broj gradilišta. Na stranu brojke, naši sugrađani kad putuju tim prugama, ili kad prošetaju Moskvom i pogledaju njene železničke stanice, kao što je Riška, Savjolovska…

KAPTAR: I pogledaju kad su izgrađene…

REŠETNJIKOV: I kad su izgrađene i kako su lepe! A tako je bezmalo u svakom gradu Centralne Rusije. Sve građevine su nikle pre Prvog svetskog rata! Sve, od centralne Rusije do Vladivostoka sa njegovom simpatičnom železničkom stanicom. Tako se razvijala mreža železničkih pruga.Porečnoj plovidbi 1913. smo izbili  na prvo mestu u svetu. Imali smo najveću rečnu flotu! Tačno je, imamo mnogo reka i jezera, ali flota je bila i aktivna i najveća, a uz to i prilično moderna. Zatim su se pojavili automobili naše proizvodnje, to je bilo 1915. i 1916. godine. Takođe i domaće podmornice, da i ne govorim o brodogradnji.

KAPTAR: I avioni…

REŠETNJIKOV: Pojavili su se i naši avioni, domaći konstruktori, izuzetni inženjeri, program izgradnje metroa. To je sve doneo period poslednje carske vladavine. Period Imperatora Nikolaja Drugog. Zato se, slobodno može reći – mada ne idealizujem Rusiju jer se nikako ne može reći da je to bila idealna zemlja…

KAPTAR: Idealnih i nema…

REŠETNJIKOV: …Da, nema. Imali smo probleme u ekonomiji, ali su to bili problemi rasta, problemi razvoja. Oni neosporno moraju da postoje. Najvažnije je što je to u slučaju Ruske imperije bio upravo razvoj. Čak se može reći da je to bio revolucionarni razvoj. To je bila ekonomska eksplozija. Rast koji je uplašio mnoge u Evropi, pre svega naše konkurente, ekonomske i finansijske konkurente.

KAPTAR: Obično se u takvim situacijama govori da je carizam pretrpeo poraz u Rusko-japanskom ratu, čak i da je carizam poražen u Prvom svetskom ratu. A to je besmislica jer nije car potpisao Brestski sporazum! Šta više, svi ozbiljni neuspesi – raspad fronta, dezerterstvo i sve ono što se najčešće  pripisuje ruskoj armiji – desilo se posle njegovog povlačenja, preciznije rečeno – posle Nikolajevog odricanja od prestola. Zato smo na to upravo ovde skrenuli pažnju, a kasnije ćemo o Prvom svetskom ratu, to je široka tema. Recite nam sada nešto o Rusko-japanskom ratu, jer se ne može pobeći od činjenice da je Rusija u njemu doživela poraz. Kako ga objašnjavate?

REŠETNJIKOV: Teško je reći da je to bio Rusije u klasičnom smislu reči. Rat je trajao, bilo je nekoliko izgubljenih bitaka. Ali, mi koji danas živimo u Rusiji treba da imamo u vidu da te bitke nisu izgubljene na našoj teritoriji…

KAPTAR: Svakako.

REŠETNJIKOV: To je bilo izvan granica Rusije.

KAPTAR: U Kini.

REŠETNJIKOV: Da, u Kini i nešto u današnjoj Mongoliji. To je prvo, a drugo – Rusija je tek pred kraj rata, pred zvanični kraj, zbog ogromnosti teritorije i potpuno drugačijih saobraćajnih arterija od današnjih, konačno mogla da tamo prebaci osnovne snage armije. To je i bio glavni problem.

KAPTAR: A Japan je, kao što je poznato, bio blizu fronta…

REŠETNJIKOV: Japan je bio sasvim uz front, a mi veoma daleko. A postojao je još jedan problem, veoma važan problem na koji se zaboravlja. To je takozvana revolucija 1905. godine. Ne želim da govorim primitivne stvari: da je to bila revolucija za japanski novac, iako je toga nesporno bilo. Postojala je japanska pomoć našim revolucionarima. Ona uvek postoji. Revolucionari uvek dobijaju pomoć od neprijatelja svoje države! Dobijaju je svi revolucionari, njima je potreban novac. Nema revolucije samo na pljačkanju napljačkanog i naletima na banke. Zato su naši, naravno, dobijali novac i od Japanaca. Ali, to što je došlo do takozvane prve ruske revolucije, pa teroristi-revolucionari su ubili 16734 čoveka…

 

Revolucija 1905.

 

KAPTAR: Za samo dve godine?

REŠETNJIKOV: Da, samo za dve! Od ukupno pobijenih, više od sedam hiljada bili su predstavnici srednjih i viših nivoa vlasti, uključujući i ministre i generale. A vlast je pogubila manje od 1500 tih revolucionara koji su pobili onih 16734 čoveka.

KAPTAR: A toj brojci treba pridodati i one koje su obogoljili…

REŠETNJIKOV: Da, koliko je samo bilo ranjenih, obogaljenih itd. Zato je taj rat bilo veoma teško voditi. Neprijatelj je radio iznutra. To je bio prvi pokušaj da se Rusija iznutra razori i omete.

KAPTAR: Drugim rečima, poraz nije bio vojni?

REŠETNJIKOV: Smatram da u klasičnom smislu nije bilo vojnog poraza. Car je bio primoran da potpiše mirovni sporazum, poverivši to Viteu, ne bi li, naprosto, sprečio raspad zemlje iznutra, da se ne bi desila eksplozija iznutra. A u stvari, Rusija bi mogla mirno, uslovno rečeno mirno, da nastavi rat i da izvojuje pobedu. Dobro se zna da je japanska armija takođe bila na poslednjem izdisaju.

KAPTAR: Ne takođe (japanska), nego samo (japanska). Samo!

REŠETNJIKOV: Da, za razliku od naše armije! Taj poraz se desio zbog delovanja iznutra. Neprijatelj uvek deluje iznutra. Svoj, domaći neprijatelj.

KAPTAR: Neprijatelje ćemo izanalizirati kasnije. A sada, da bismo potkrepili vašu tezu, izneću neke manje poznate činjenice. Kod nas se obično govori – što je takođe boljševički stav – da su porazi na frontu doveli do revolucije, a ne obrnuto. To nije tačno, što svaki naš gledalac može mirno proveriti, pogledati udžbenik i uporedivši – kada se desio konačni poraz, kada je bio potpisan sporazum, a kada je počela revolucija. Jer, revolucija je počela praktično godinu dana pre mira u Portsmutu, čak pre bitaka kod Mukdena, da se ne govori da je počela i pre Cušime. Glavne operacije na ratnoj sceni još uvek su pripadale budućnosti. Uz to, budimo objektivni, čak imajući u vidu i bitku kod Laojana, mnogi istoričari, posebno istoričari iz tog vremena, kategorički odbijaju da je to bio poraz Rusije i insistiraju da je u tom ratu bilo najmanje „nerešeno“.

REŠETNJIKOV: Nerešeno, da, da.

KAPTAR: Zaključci o ruskom porazu izvođeni su po čisto formalnim kriterijumima. Iz toga što su se ruske trupe povukle. Ali, može li se to nazvati porazom s obzirom da nije bilo nikakvog uništenja ruske armije, nikakvog haotičnog odstupanja niti teških gubitaka, većih od japanskih. Uzgred, tih godina taj manevar ruske armije bio je istican kao primer za ugledanje. Na kraju krajeva, i sam Kutuzov je napustio Moskvu i niko ga zbog toga ne naziva izdajnikom.

REŠETNJIKOV: Veoma je teško to nazvati klasičnim porazom. To je bio iznuđeni mir. Iznuđen unutrašnjim događajima.

 

Ruski mornari u Port Arturu

 

KAPTAR: Čak se može napraviti paralela sa generalom Stejserom kojeg obično optužuju da je predao Port Artur, uprkos mišljenju Vojnog saveta. A i na savetovanju u Filima većina je bila za odbranu Moskve, pa Kutuzov tu većinu ipak nije poslušao. Dakle, odstupanje nije fakat iz koga se može izvesti zaključak o porazu. Je li tako?

REŠETNJIKOV: Da, u sovjetsko vreme sve je okretano naglavačke. Mnogo je pisano o Kuropatkinu, o njegovoj nesposobnosti i odsustvu inicijative, a on je delovao u okviru mogućnosti koje su u tom momentu postojale na frontu. U to vreme bilo je veoma teško dovesti na front udaljen preko 5000 kilometara jedinice sposobne za borbu.

KAPTAR: Pa, i više.

REŠETNJIKOV: Da i više. Ne samo borbeno sposobne jedinice nego i oružje i pozadinu i logistiku, a stanovništva je na našem Dalekom Istoku tada bilo malo, kao što ga je i sada malo.

KAPTAR: Pročitaću nekoliko podataka. Sa savetovanja koje je pred sam kraj rata održano kod japanskog cara, uz učešće onih koje danas nazivamo establišmentom, uključujući i vojni vrh. Oslanjam se na rad japanskog profesora, istoričara Sonpe Kamute. Evo šta profesor piše: vojni ministar Tarauti izjavio je na savetovanju – ne prenosim njegove reči doslovce – da Japan ne može nastavljati rat zbog nedostatka oficira. Ovo važi, dakle, za Japan. Zatim je reč uzeo ministar finansija, a on je takođe rekao da se rat ne može nastaviti jer Japan nema novca za to. U tome su ga podržali ostali učesnici tog zasedanja. Ovako je nastupio finansijski deo vlade. Načelnik generalštaba japanske armije, Jamagato, rekao je da je jedini izlaz – zaključivanje mira. A reklo bi se da je ovakve stvari trebalo da govori petrogradska aristokratija: da se ona hvata za glavu i viče da je Rusiji potreban mir. Umesto toga, ovde vidimo upravo suprotno. Dakle, proizlazi – da je Japan tražio mir.

REŠETNJIKOV: Pa, tako je i bilo! Da još razmotrimo Portsmutski mir, šta smo ustupili, a šta izgubili?

KAPTAR: Uglavnom,  ustupili smo tuđe.

REŠETNJIKOV: Da, tuđe, računajući pola Sahalina. Ali, to je bio neokupirani Sahalin. Japancima je bila data koncesija na tu polovinu Sahalina radi njegove ekonomske eksploatacije.

KAPTAR: Zar ta polovina nije bila potpuno predata?

REŠETNJIKOV: Bila je, ali u ekonomskom smislu.

KAPTAR: A u političkom?

REŠETNJIKOV: I u političkom, ali ne u vojnom.

KAPTAR: To jest, nisu se mogle graditi baze?

REŠETNJIKOV: Upravo tako, ni baze ni garnizoni. Sahalin je kasnije brzo, negde oko 1945., bio bez ikakve borbe vraćen.

 

Ruske trupe u Mandžuriji

 

KAPTAR: Upravo zato što je u carsko vreme uspostavljen njegov nevojni status. Ovaj momenat je veoma važan i zato ga treba istaći.

REŠETNJIKOV: Mi, dakle, svoju teritoriju nismo izgubili. Istina, bila su neka pitanja u vezi sa koncesijom i ekonomijom Mandžurije, a inače…

KAPTAR: Inače, morali smo da predamo i Port Artur, ali to je bio grad koji je Rusija, zajedno sa krakom železnice, držala u zakupu…

REŠETNJIKOV: Da, iznajmljena baza, tačno. Dakle, šansama Japanaca išli su na ruku naši iznutra, naši ljudi, naši revolucionari.

KAPTAR: Naši ljudi koji za nas nisu naši…

REŠETNJIKOV: Da, eseri, a delimično i socijaldemokrati i boljševici. Svi, svi. U izvesnoj meri i liberalna opozicija. Svi!

KAPTAR: Svi, svi revolucionari su doplovili famoznim brodom „Džon Gratfon“. To je već klasična istorija, to je ušlo u sve udžbenike. Tim brodom, na kome je bio kompletan tim političkih snaga, iz inostranstva je dopremljeno i oružje.

REŠETNJIKOV: U istoriji naših revolucija uvek figuriraju ili brodovi ili vozovi. Tako su ih dovozili. Bio je i brod sa Trockim iz SAD, ali on na tom brodu nije bio sam. S njim su bile desetine ljudi.

KAPTAR: A bio je i voz…

REŠETNJIKOV: Da, mada je takođe bio i parobrod.

KAPTAR: Bio je parobrod u dva pravca. Imali smo čuveni „filozofski parobrod“ kojim je odvezena proterana inteligencija. Ovamo dopliva ono što nam ne treba, a otpliva ono što nam treba.

REŠETNJIKOV: Za oklevetanu istoriju, primer je rusko-japanski rat u vezi sa kojim se pamti isključivo negativno, iako je negativnog bilo znatno manje od pozitivnog.

KAPTAR: Postoji veoma čudna definicija, čudna ako se pažljivo razmotri, a inače razumljiv je njen propagandni smisao – „nesposobni general“. Postavlja se pitanje – u čemu je on bio nesposoban, jer su svi imali dobru, ravnomernu karijeru. Uglavnom su svi bili učesnici rata. Imamo u vidu prvo rusko-turski rat.

 

Rusko-turski rat

REŠETNJIKOV: Da, Rusko-turski rat, herojski rat koji je pokazao talenat naših vojskovođa, naših generala, kao i samopožrtvovanje vojnika i kozaka. To je bio veliki podvig našeg naroda.

KAPTAR: Ima još jedan zaboravljeni rat u kojem je učestvovala Rusija, to je rat poznat kao Bokserski ustanak, ali je bio velikih razmera.

REŠETNJIKOV: U svakom slučaju velika ratna operacija.

KAPTAR: Veoma velika operacija, u njoj je učestvovala Kina sa jedne strane, a s druge – čitav niz evropskih supersila. Nije bilo jednostavno snaći se, pored ostalog mnogi naši generali iz rusko-japanskog rata imali su tamo svoje vatreno krštenje i to uspešno. Sam Stešin, koji je mnogo puta bio ponižen i oklevetan, tamo je bio nagrađivan.

REŠETNJIKOV: Da, mnogi generali su imali iskustvo, vojnički duh, bili su nosioci medalje Sv. Đorđa i učesnici veoma zanimljivih operacija. Zbog toga govoriti o Rusko-japanskom ratu u negativnom smislu jednostavno je zločin prema istoriji i prema tim ljudima.

KAPTAR: Naročito u tonu koji se pojavio kod agitatora protivnika.

REŠETNJIKOV: Da, da.

KAPTAR: Ipak, Rusko-japanski rat kao temu nećemo iscrpsti, ali idemo dalje. Još bih hteo da kažem sledeće: mnogo se govori o odsustvu carske volje a ovde je važno da to povežemo sa Rusko-japanskim ratom. Šta Vi mislite – je li mu zadrhtala ruka?

REŠETNJIKOV: Uopšte, naš poslednji naš car je najoklevetnija ličnost u našoj istoriji. Možda se u izvesnoj meri može uporediti sa Ivanom Groznim.

KAPTAR: Da, ali to je veoma daleko vreme.

REŠETNJIKOV: Dobro, ali se po oklevetanosti može uporediti. Nikolaj Drugi je najoklevetanja ličnost. Naravno, a sve je bilo obrnuto – Nikolaj II je ispoljavao ogromnu samokontrolu i smirenost, uvek i u svim okolnostima. Koliko god da su bile bile teške, on je konstantno bio u stanju da donosi odluke. Osim toga, kada kod nas, naprimer, govore o Stolipinovim reformama…

KAPTAR: Zašto o Stolipinovim a ne o Nikolajevim?

 

Nikolaj II Romanov

REŠETNJIKOV: …Naravno da su Nikolajeve! Pa u Rusiji je uvek bilo samodržavlje – „car je činio sve šta je hteo“. „Stolipinove reforme“, ama ne – to su bile reforme Nikolaja II, čiji je izvršilac, verovatno i autor nekih pravaca bio Stolipinov aparat, to da, ali – to su reforme Nikolaja II. Prvom svetskom ratu ćemo se još vratiti, a u Rusko-japanskom ratu je Nikolaj II takođe donosio glavne odluke. Sve glavne odluke! A to što je pristao na potpisivanje mira… Uzgred, upravo je izašla divna knjiga autora Petra Valentinoviča Multatulija „Spoljna politika Nikolaja II.“ To je nova reč u istoriji jer o tome niko nije pisao.

KAPTAR: Multatuli je bio ovde kod nas…

REŠETNJIKOV: Treba ga još jednom pozvati. Postoji posebno poglavlje na tu temu. Nikolaj II je smatrao da Rusija može i da treba da nastavi rat i da će pobediti. On je bio potpuno siguran u to. Ali unutrašnja situacija dovela je do toga da zaključi mir. Isključivo unutrašnja situacija.

KAPTAR: Uzgred, postoji još jedan mit koji je povezan s Viteom. Da je on izneo pregovore i spasao carevinu od potpune sramote, iako je i to već bila sramota. Da je on makar nešto sačuvao, da je Vite učinio sve, a da Nikolaj za to, opet, nije imao nikakve zasluge…

REŠETNJIKOV: Vite je – i car Nikolaj II je takođe tako mislio – isuviše popustio Japancima, čak i kad je reč o samom Sahalinu. Pri drugačijem vođenju pregovora, i sa drugačije pozicije, bilo je moguće izbeći i taj minimum koji je Vite ustupio. Vi ste vrlo dobro i tačno saopštili te podatke o zasedanju japanskog rukovodstva. Da je Vite ispoljio čvršći stav i da nije žurio toliko koliko je žurio – Japanci bi sami pošli na ustupke. Ali, Vite je suviše blago vodio pregovore. Tako je smatrao i Nikolaj II i zato se karijera Vitea posle Rusko-japanskog rata praktično završila.

KAPTAR: Da, on je vodio pregovore ne samo blago. Pročitaću Vam neke detalje a istovremeno čuće ih naši gledaoci. Šta radi Vite? Peti avgust 1905. g., telegram Vitea: „Po našem mišljenju, bilo bi dobro da damo čitav Sahalin“. A carev stav je bio: Ni pedalj zemlje! Eto potvrde „nedostatka volje“! Ovako ne razgovara neko ko je slabe volje…

REŠETNJIKOV: Da! Da, to je bila njegova čvrsta pozicija.

KAPTAR: Osmi avgust, opet telegram Vitea: ne može se odbaciti ustupanje Sahalina i nadoknada vojnih troškova. Dakle:  još je i kontribuciju hteo da Rusija plati. A odgovor carev je bio – što je takođe poznato iz Viteovog priznanja – ovakav: `Njegovo imperatorsko veličanstvo nije izvoleo da da odobrenje za japanske predloge`. Ja sam prepisao dva telegrama a ima ih ukupno deset. Iz takvih izdajničkih telegrama vidi se da Vite, nalazeći se na pregovorima, ubeđuje rukovodstvo zemlje da treba da predaje teritoriju Rusije, pa čak i da plati kontribuciju.

REŠETNJIKOV: Ta polovina Sahalina je potpuna Viteova zasluga.

KAPTAR: Da, on je zaslužio titulu „polusahalinski grof“, tako su ga zvali. On je tu titulu potpuno zaslužio.

REŠETNJIKOV: Na tome se i završila njegova karijera. Naravno, to je takođe bila skrivena antidržavna pozicija, anti-monarhistička pozicija. Zapravo, on je bio čovek koji je prethodio liberalima i revolucionarima koji su u februaru 1917. primorali cara da abdicira. To je bio njihov istomišljenik koji se, možda, uspešno maskirao.

 

Sergej Juljevič Vite

KAPTAR: Nije slučajno što su njegove memoare tako rado štampali u SSSR-u.

REŠETNJIKOV: Da, retko koga su objavljivali, a njega jesu.

KAPTAR: I to u velikom tiražu. Koliko je samo doktorskih disertacija odbranjeno na tu temu!

REŠETNJIKOV: I veoma mnogo legendi o njegovim zaslugama, o njegovom doprinosu, iako su mnoge stvari prilično sporne.

KAPTAR: Evo, kako se seća Tarkovski, kad je bio otvoren sanduk ministra unutrašnjih poslova, zajedno sa drugim predmetima, nađeni su dokumenti koji kompromituju Vitea, odnosno, otkrilo se da je on bio povezan sa levim revolucionarima. To je bilo početkom 20. veka,  još pre februarske revolucije. Već tada su o Viteu prikupljani podaci, već tada se u njega sumnjalo. Pitanje je u nečem drugom: zašto s njim nisu raščistili, zašto car sa takvim kao što je on nije raščistio, kako mnogi kažu – „staljinistički“? Ali, ta tema je u celini  veoma komplikovana.

REŠETNJIKOV: Uzgred, car nije bio Staljin zato i nije mogao ni s njim tako da raščisti. Kao prvo, car je bio hrišćanin…

KAPTAR: Čak se i ne radi o tome…

REŠETNJIKOV: …a kao drugo, liberalnom taboru već je pripadala masa ljudi, znatan deo obrazovanih, vrhuška društva. Takvih kao Vite bilo je već mnogo. Tekao je proces napuštanja tradicionalne ruske politike, ruskog načina života, odvajanje od crkve i Boga. Car je ostajao isti, a oni su se sve više udaljavali i zato je sa tim, kako vi kažete, bilo veoma teško raščistiti. Vite je bio uklonjen, ali nađen je bio Stolipin. Car  je našao Stolipina i to ne treba zaboravljati. Car je pratio njegov razvoj i doveo ga na čelo vlade. A nije to bilo lako. Ruski obrazovani slojevi udaljavali su se od cara, od ruske politike, ruske istorije, od ruskog pogleda na svet. Eto, to su uzroci revolucije. U tome je uzrok svih događaja. Govori se da se car odrekao prestola. Pa nije car abdicirao, obrazovano društvo se odreklo Rusije. Ono je htelo da od Rusije napravi Francusku i to veoma brzo.

KAPTAR: To im je i pošlo za rukom – po broju odrubljenih glava…

REŠETNJIKOV: Da, da. Mi smo verovatno čak i premašili Francusku revoluciju po broju posečenih glava. Ali, da dodam jednu rečenicu o abdikaciji… Postoji o abdikaciji divna knjiga, već pomenutog Multatulija „Odricanje kojeg nije bilo“.

KAPTAR: To je pitanje da li je bilo…

REŠETNJIKOV: U toj knjizi je i dokument pronađen 1924. kod Lomonosova. Napisan je olovkom. Pitanje je ko je to pisao i zašto tek 1924, ali jasno je da je bila zavera…

 

Nikolaj II sa porodicom (1916. g.)

KAPTAR: A Lomonosov koji je bio u rangu ministra kod boljševika ili kako?

REŠETNJIKOV: Da, u rangu ministra, a zatim kod boljševika u železničkom saobraćaju…

KAPTAR: Nije bio samo to. Po njegovoj naredbi je bio vraćen voz Nikolaja II.

REŠETNJIKOV: Da, da.

KAPTAR: A njegov sin je tada, u vreme građanskog rata, studirao, znate gde?

REŠETNJIKOV: Ne, ne znam…

KAPTAR: U Britaniji!

REŠETNJIKOV: Opet želim da idem dalje, vi postavljate takva pitanja, a tema nije za pola sata, čak ni za sat. Često citiram memoare, engleskog obaveštajca u Moskvi, Brusa Lokarta. Ti memoari su objavljeni, ovo što ću reći svako može da pročita. Lokart je pisao – pre nego što je bio uhapšen, a uhapsili su ga u leto, posle levo-eserovske pobune, ili uoči nje. Ne sećam se tačno. On je do hapšenja redovno slao depeše u London, u kojima je naglašavao da na severu Rusije – da bi se uklonila boljševička vlast – treba iskrcati 50 do 55 hiljada ljudi, koji bi odatle, uz pomoć kontrarevolucionarnih oficira, lako stigli do Moskve i svrgnuli boljševike. A iz njegovog dnevnika, vođenog dok se nalazio u zatvoru na Lubjanki, vidi se da je tu saznao da se iskrcalo samo 15 hiljada… Ponavljam: i ovo svako može da pročita…

Lokart u dnevniku u leto 1918. još piše: „U Londonu su sve karte stavili na crvene“. Toliko o našim sovjetskim legendama o Antanti i vojnoj intervenciji. U svemu tome je, i inače, mnogo podzemnog i mračnog što se zametnulo, kao što pravilno primećujete, još pre Rusko-japanskog rata. U građanskom ratu su sve te nejasne veze sa Londonom, Parizom, a zatim i sa Sjedinjenim Državama, koje su postojale pre Prvog svetskog rata, izašle na videlo.

KAPTAR: Na šta tu uopšte trošiti reči?! Naš žalosni komandant flote Roždestvenski radio je u Engleskoj pre bitke kod Cušime.

REŠETNJIKOV: Veoma je mnogo takvih činjenica. Ali, čim počnemo o njima da govorimo, oponenti odmah kontriraju – konspirologija, zavere… Gospodo, ovo su činjenice, sami ih objasnite. U redu, nećemo ih mi objašnjavati, ostavimo konspirolgiju i teoriju zavere, ali, molim, objasnite same činjenice. Jer, one govore same za sebe. Sve što se dešava… Uopšte neću da se vraćam u istoriju, već pogledajmo malo unapred.

Jeste li gledali film  „Anatomija protesta“? Jeste li videli „Anatomiju protesta 2“? E, u tom filmu – iako neki Udaljcov galami da su sve to gluposti – za nas koji izučavamo rusku istoriju nema ništa novo. Sve se to dešavalo i pre Rusko-japanskog rata i pre Prvog svetskog rata. Isto tako su se okupljali. Isto tako su im dolazili ambasadori Engleske, Francuske, čak i drugih zemalja. Isto tako su dobijali novac – ili od Japanaca ili od Nemaca! Sve je to potpuno isto, jer revolucionari  ništa ne mogu da urade bez spoljne pomoći. Sve je to bilo! Ništa novo se ne događa. Nikakva senzacija nije to što Udaljcov tamo razgovara s Gruzinom, zaboravio sam mu prezime iako je poznato još iz vremena pripremanja „obojene revolucije“ u Gruziji. Udaljcov razgovara s tim čovekom, ovaj mu obećava novac i još ponešto.

To je klasika antidržavne borbe, klasika revolucionarne borbe. Ta klasika se u Rusiji realizovala i 1900. i 1914. i 1917. godine. Dok ne priznamo ove činjenice – mi, jednostavno, nećemo razumeti ništa od ovoga što se sad događa.

KAPTAR: Ima mnogo memoarskih svedočanstava da su poznati zaverenici iz Februara, pre nego što su se odlučili za revoluciju, već činili grupu. A bili su to ljudi na visokim položajima, kojima je car, na žalost, verovao.

REŠETNJIKOV: U svakom slučaju, imao je poverenja u mnoge od njih.

KAPTAR: Da, s obzirom da je upravo car Polevanova postavio za ministra odbrane…

REŠETNJIKOV: A Protopotova za ministra unutrašnjih poslova…

KAPTAR: …bilo je osnova da ih se ne plaši ili, u krajnjem, da se nada da neće izdati, ali…

REŠETNJIKOV: I u Aleksejeva je car imao puno poverenje do samog kraja. Verovao je i Ruskom, a oni su ga na onoj stanici izolovali u vagonu i niko ne zna šta se unutra desilo. Kako je došlo do toga da bude proglašeno da se car odrekao prestola. Niko to ne zna, a Zapad je tu zaveru blagoslovio.

KAPTAR: I to za novac.

REŠETNJIKOV: Za novac, naravno.

KAPTAR: Postoje svedočanstva da je vođena agitacija među vojnicima za novac koji je dolazio iz okruženja ambasadora Bjukenena…

REŠETNJIKOV: Da, Denise, u tome nema ništa čudno! Naši ljudi treba da znaju da je Rusija tada postajala moćni konkurent, pre svega ekonomski konkurent, Engleskoj, Sjedinjenim Državama i Francuskoj. Oni sami su o tome govorili i pisali: „Rađa se najmoćniji mogući konkurent“ A šta će im takav konkurent? Konkurenta je trebalo eliminisati. Ne zato što neko nije mnogo voleo Rusiju, već zato što je postajala moćan konkurent. Uostalom, prema rezultatima Prvog svetskog rata, koji mi uopšte nismo bili izgubili do februara 1917. godine, dobijali samo takve preferencije koje su nam obećali i Englezi i Francuzi kad su preliminarno …

KAPTAR: Koje, recite nam.

REŠETNJIKOV: Koliko se sećam, bili su nam obećani moreuzi (Bosfor i Dardaneli), Carigrad i luka na Egejskom moru. Verovatno se mislilo na Aleksandrupolis koji su izgradili naši vojnici posle Rusko-turskog rata. Tu su još bila teritorijalna proširenja na račun Austrougarske. Sve to nam je bilo obećano!

KAPTAR: I još ponešto…

REŠETNJIKOV: … Da, i Sredozemlje i sveta mesta. Palestina. Bilo je mnogo, mnogo toga obećano. Čak ne obećano, to je praktično bio sporazum. Ali, kad je 1916. postalo jasno da pobeda nije više daleko, odlučili su da sruše naš režim, da sruše Rusiju da bi je isključili iz kruga država pobednica.

KAPTAR: Zanimljivo je, naprimer, da je Rusija – za razliku od Francuske, koja je tokom Prvog svetskog rata imala ozbiljan ekonomski pad – u celini beležila ekonomski rast. To je jedinstvena pojava da za vreme rata postoji ekonomski rast, Rusija je postajala sve jača, a oni slabiji.

REŠETNJIKOV: Za godinu dana, u ratnim uslovima, stvorili smo hemijsku industriju. Zamislite – za samo jednu godinu celu hemijsku industriju! Kad govore – a Vi ste dobro postavili to pitanje, vraćam se na Prvi svetski rat – da je car bio slab, da je bio slab vojskovođa, da je bio slab vođa, evo paralele. Zapravo, istoričar uvek treba da pravi paralele.

KAPTAR: Analogije…

REŠETNJIKOV: Govore silni Staljin, pobednik u Velikom Otadžbinskom ratu, a eto – slabi car. Međutim, na našoj teritoriji nema ni jednog jedinog groba poginulih ruskih vojnika u Prvom svetskom ratu! Ne zato što su ih boljševici zatrpali, njih jednostavno nema! Mi nismo pustili neprijatelja na svoju teritoriju. Da, izgubili smo Poljsko carstvo. To jeste bila naša teritorija…

KAPTAR: Odatle smo se organizovano povukli…

REŠETNJIKOV: Da, organizovano smo se povukli. To je bila nama prilično neprijateljska teritorija.

KAPTAR: Zato smo se odatle i povukli.

 

Ruski vojnici u Prvom svetskom ratu

REŠETNJIKOV: I deo Litvanije smo izgubili i to je bilo sve! Ali, zato smo napredovali oko 450 km u Turskoj! Zamislite, to je ogromna teritorija! A Englezi za to vreme nikako nisu mogli da zauzmu Dardanele i tamo su bili poraženi. Uostalom, Dardaneli su u turskom sećanju – „pobeda nad Englezima”. Mi, odnosno armija Judeniča, prošli smo sve do Trapezunta. Zauzeli smo i deo Austrougarske. Naravno, bilo je poraza, ali i sjajnih pobeda. Ponavljam: mi nemamo ni jednog groba na svojoj teritoriji. Zašto je takomalibroj žrtava među našim civilima? Pa, nije bilo neprijatelja, nismo pustili neprijatelja na svoju teritoriju. A uporedite to sa Drugim svetskim ratom: neprijatelj pod Moskvom, čitav evropski deo zemlje izložen neprijateljskom teroru…

KAPTAR: I Staljingrad…

REŠETNJIKOV: …Da, i Staljingrad. Sve je to bilo prepušteno na milost i nemilost najgorem neprijatelju. To je bio strašni neprijatelj koji je jednostavno hteo da uništi ruski narod i druge narode koji su naseljavali Rusiju. Otuda ogromne žrtve u Drugom svetskom ratu. Toliko o „slabom caru“ i „silnom generalisimusu!“ Ljudi ne žele i ne umeju da upoređuju, a treba upoređivati i onda sve biva jasno: Nikolaj Drugi uopšte nije bio „slabi car“. Kao što se dobro zna, kad je car stao na čelo armije – prestali su i porazi. Samo je izdaja dovela do sramnog Brestskog mira. Samo Februar i izdaja! Od Februara do feburara, za samo godinu dana, sve se raspalo. Dakle, šta se htelo? Da se sve raspadne?!

KAPTAR: Da!

REŠETNJIKOV: Onda su uspeli!

KAPTAR: Zar u tom pogledu mogu biti ikakve sumnje…

REŠETNJIKOV: … Ja ih nemam! To je bio zadatak koji je realizovan! A sve što se dogodilo dobro je u „Prokletim danima“ opisao Bunjin. I poznati publicista Solonjevič je sve to s razlogom nazvao „Pijanim danima februara“ jer je rulja bila pijana neznano od čega. Pesnik Andrej Beli, posmatrajući sve to, proročki je napisao u jednoj pesmi: „Izginuće vas četvrtina“ tj. našeg stanovništva koje se radovalo Februaru. Tako je i bilo! On je jednostavno proročki predvideo „izginuće vas četvrtina“. Eto, čemu su se radovali, zbog čega su to učinili? Ljudi ne mogu da objasne zašto su došli na Dvorski trg.

KAPTAR: Vreme je da završimo emisiju iako se Prvog svetskog rata, koji je velika tema, praktično nismo ni dotakli. Osvrnimo se na čuvenu prognozu Mendeljejeva o rastu stanovništva Rusije. Uporedimo je sa onim što se realno desilo. Čak ne moramo da uzmemo u obzir 1950, možemo i 1960. godinu. Zašto 60-tu? Zato što su se do šezdesete ostvarivale pretpostavke na kojima se zasnivala prognoza Mendeljejeva o porastu stanovništva. Posle te godine – zbog velike urbanizacije – te pretpostavke se nisu ostvarivale. Ali, do šezdesetih jesu, a razlika u broju stanovnika – ako se uporedi stanje iz 1960. godine sa brojem stanovnika koji je Rusija trebalo da ima – dolazi se do toga da smo zbog tragičnih događaja izgubili 90 miliona ljudi!

REŠETNJIKOV: Ogromna cifra!

KAPTAR: Ogromna! Još jedna Rusija!

REŠETNJIKOV: To je bio rezultat. Zato da još nešto kažem o sadašnjosti. Na sve koji viču „revolucija“ treba gledati kao na ljude koji nisu sasvim zdravi, a još jednom bi da organizuju nešto slično. Svi revolucionari su buntovnici, a njihovi lideri ultrabuntovnici koji su u stanju da organizuju sve. Od Gulaga do gladi! Samo da bi ostvarili neke ubačene šeme, često čak i potpuno veštačke. Buntovnik je spreman na sve. Zato su oni koji danas kod nas po ulicama uzvikuju „revolucija“ jednostavno nenormalni ljudi. Oni ne shvataju šta rade. Bilo bi dobro da naša javnost upravo to sagleda! Inače, zašto onda sve ovo govorimo o ruskoj istoriji. Mi smo zbog takvih ljudi, zbog tih `revolucija`, kako ste pravilno primetili, izgubili onih 90 miliona. I sopstvenu zemlju srozali, toliko da smo kasnije morali da je u strašnim uslovima podižemo, uz strašne žrtve. Samo još nekoliko reči, Denise, pa završavam.

Ima upoređivanja Stolipinovih reformi sa kolektivizacijom. A kako to dvoje uopšte može da se poredi? Mi smo tokom kolektivizacije izgubili deset miliona ljudi, a Stolipinova reforma je prošla mirno! Da li je ta reforma bila uspešna ili ne, to je drugo pitanje. Međutim, tada niko nije poginuo. Ni jedan jedini čovek! A u kolektivizaciji smo izgubili milione ljudi.

KAPTAR: Ovim završavamo. Veliko hvala što ste našli vremena da dođete u našu emisiju. Tema je ogromna i hvala Vam na činjenicama koje ste izneli. Gost u studiju bio je direktor Ruskog instituta za strateške istraživanja Leonid Petrovič Rešetnjikov.

 

Российский институт стратегических исследований

Prevela:

Ksenija Trajković

Fakti

 

Share this post: