RUSIJA PORUČILA UKRAJINI: ČEKAĆEMO SAMO JOŠ 30 DANA

strelkov

Rusija je krajem juna izmenila poziciju jer je shvatila da ni o kakvoj federalizaciji Ukrajine ne može biti reči i da hunta na nju nikada neće pristati. Zato se otad više ne govori o „pristalizacijama federalizacije” u Donbasu.

Kadrovska pomeranja u rukovodstvima Donjecke i Luganske Republike razotkrivaju procese koji se ne vide „običnim okom”. Da bi se ti procesi, a i same kadrovske promene, shvatili – treba se vratiti nekoliko meseci unazad i pogledati na događaje u Novorosiji počev od marta.

Upravo posle prisajedinjenja Krima, dakle još u martu, rukovodstvo Rusije je ne jednom izjavljivalo: nemamo nameru da pripajamo druge oblasti Ukrajine. Ne treba sumnjati da je to bilo iskreno. Nema razloga ni da se pretpostavlja da je Rusija u međuvremenu promenila tu poziciju. U suprotnom, događaji bi se razvijali savrešeno drugačije.

Rusija se i dalje drži upravo te linije i zato rat naziva „unutarukrajinskim konfliktom”.

S druge strane, kad bi Rusija mahnula rukom na Novorosiju – nju bi već odavno zadavili ukrofašisti. Znači, Rusija ima neki drugi cilj. Kakav ?

Prisetite se a kako su se ranije zvali građani Donjecke i Luganske Republike koji su vodili borbu za svoju nezavisnost od Kijeva. Njih u medijima Rusije nisu nazivali nikako drukčije osim „pristalice federalizacije”. Taj izraz je parao uši, ali je to bila oficijelna pozicija Rusije: Ukrajina mora poći na ustavnu reformu i biti pretvorena iz unitarne u federativnu državu.

Ali, kada ste poslednji put čuli da se govori o „pristalicama federalizacije” u Donbasu? Ja ću vas podsetiti: te „pristalice” su nestale iz ruskih medija pre početka jula. Na sajtu vesti.ru poslednja novost sa tom formulacijom nosi datum: 26. juni. To nije slučajno.

Krajem juna se okupljalo nekoliko „kontaktnih grupa”, a računalo se da će one naći mirno rešenje pitanja. Međutim, one nisu donele nikakav rezultat, pošto je kijevska hunta prosto krala vreme radi pregrupisanja svojih vojnih snaga i mobilisanja rezervi. Zato je 1. jula „puklo” lažno Valcmanovo primirje posle kojeg su ukrofašisti svu svoju prikupljenu moć bacili na Slavjansk i njegovu okolinu. Upravo posle toga su „pristalice federalizacije” iščezle. Zašto?

Smatram da je odgovor samo jedan: izmenila se pozicija Rusije. Njeno rukovodstvo je shvatilo da ni o kakvoj federalizaciji više ne može biti reči i da hunta na nju nikada neće pristati.

Šta je bilo dalje? Slavjansk je – u funkciji gromobrana Donjecka – izgubio značaj. Rusija je shvatila da će hunta ratovati do kraja. Zato je Strelkov 5. jula – sa svom svojom armijom – izvršio herojski proboj prema Donjecku. Radi njegove pripreme za neizbežnu odbranu.

Sredinom jula su ustanici beležili lokalne, ali veoma važne pobede, među kojima je bilo i zatvaranje fašista u „jućnom džepu”.

Ali, 17. jula hunta obara malezijski „Boing”, a SAD to koriste da kijevski režim naoružaju dok traje galama o borbi sa „teroristima”. Hunta ponovo prelazi u ofanzivu koja do kraja jula postepeno prelazi u poziciono ratovanje.

Početkom avgusta stanje na frontu se relativno stabilizovalo i Rusija je započela novu trgovinu.

Upravo tako treba gledati na događaje koji su usledili. Stvar je u tome što pobeda Novorosije, koliko god je želeo narod Rusije, nikako nije do planova ruske oligarhije.

Ruski oligarski jesu odvojeni od direktnog upravljanja državom, ali ipak imaju ogroman uticaj. Moguće je, čak veoma verovatno da je rukovodstvo Rusije – da bi izbeglo direktnu konfrontaciju sa oligarsima u uslovima zapadnih sankcija (SAD znaju na koga treba vršiti pritisak) – izabralo put kompromisa.

Novorosija se ne sme izdati jer bi prevrat u Rusiji postao realnost. Ali, da to ne bi dozvolila i da bi se sve svelo na prihvatljiv kompromis o statusu Donbasa – neophodna je takva vojna podrška armiji Novorosije koja se u potpunoj tišini ne može obezbediti. Zato je postalo neophodno dogovaranje i žrtvovanje ponečega.

Šta je žrtvovala Novorosija? Ko su u njoj bili Borodaj i Strelkov?

Borodaj je od samog početka izjavljivao da je za njega strateški cilj – ulazak Donjecke Republike u sastav Rusije. Strelkov nije skrivao da se rat može završiti samo zauzimanjem Kijeva i svrgavanjem nacističke hunte koja se u njemu dočepala vlasti.

Prvo je umesto Borodaja na funkciju premijera DNR došao Aleksandar Zaharčenko koji takve izjave nije davao. Potom je umesto Valerija Bolotova (bivši predsednik LNR) došao Igor Plotnjickij. Bolotov, koji je u svojim rukama bio skoncentrisao i političku i vojnu vlast, beskompromisno je izjavljivao da LNR mora biti deo Rusije. Zato je on otišao odmah posle Borodaja.

Strelkov slične političke izjave nije delio, ali su njegov vojni autoritet i principijelna pozicija bili postali suviše opasni.

Još ranije je „po sopstvenoj želji” otišao Pušiljin (bivši predsednik parlamenta DNR) koji je takođe govorio o ulasku DNR u sastav Rusije.

Sve ovo ima objašnjenje. Prema nekim dogovorima, koje možemo da zamislimo, došlo je do trampe poznatih (kao Strelkov) i manje poznatih (kao Pušiljin) autoritetnih ljudi na određenu pomoć Novorosiji.

Moskva je stavila do znanja da je spremna da trguje. Zato je tih dana Aleksandar Hodakovski (jedan od vojnih komandanata DNR) iznenada izjavio da on ne želi da Ukrajina bude podeljena. Otkud to odjednom?

O kakvoj „jedinstvenoj Ukrajini” se može još govoriti posle ovoliko ubijanja mirnih građana Donbasa? Hodakovski je, istina, precizirao: da je imao na umu jedinstvenu prorusku Ukrajinu. To jest: jedan od ustaničkih komandira, jeste da je povezan sa Ahmetovim, dolazi nedvosmislen nagoveštaj – spremni smo na formalno očuvanje države Ukrajine, ali sa njenim faktičkim suverenitetom.

Činjenicu da je ovo izgovorio Hodakovski ne treba potcenjivati.

Rusija nema pravo da govori u ime Donjecke Republike. Izgovoriti tako nešto morao je neko iz DNR. A pošto je ta izjava za DNR, u suštini, izdaja – ona je „smeštena” u usta čoveka kojem malo ko veruje. Jer, svi znaju ko je on.

Međutim, ta izjava o mnogo čemu govori i vremenski se podudarila sa povlačenjem Stelkova, a to ne biva tek tako. Te reči nisu bile namenjene narodu Donbasa. Njihova prava adresa je – Zapad. Dobro, Kijev, ali to mu je jedno te isto.

Obratite pažnju: Strelkova šalju „na odmor” u trajanju od mesec dana. To znači: ne sasvim i ne zauvek. Ko zna, hoće li biti ispunjeni dogovori i neće li se sve ponovo vratiti na stare pozicije.

Prisetite se kako je bilo sa Janukovičem pred novu 2014. godinu, setite se postignutih dogovora o prodaji ruskog gasa za 268, 5 dolara za hiljadu kubnih metara. Doduše, tada je bilo dogovoreno da se taj ugovor obnavlja svaka tri meseca. Računalo se na to da može neko nekome da podvali. Upravo ta tačka je bila spasonosna za Rusiju. Zamislite da hunta sada dobija jeftini ruski gas!

Čini mi se da je u situaciji sa Novorosijom ta „sigurnosna klauzula” onaj pomenuti „mesečni odmor” Strelkova. Kad istekne taj rok, verovatno će biti doneta odluka: da li su nam realizovani dogovori po volji ili nisu. Ako bude ocenjeno da jesu – „odmor” Strelkova – može biti produžen. Ako se proceni da nisu – Strelkov se lako može vratiti.

Strelkov je više nego onaj koji komanduje. On je pozicija. Zato bi njegov povratak – s obzirom na tu okolnost – bio više nego očigledan nagoveštaj.

Strelkov je više puta tražio da Rusija uputi vojnu pomoć. A onda dolazi Zaharčenko i u armiji DNR se – prema njegovim rečima – pojavljuju desetine oklopnih vozila.

Sa ostavkom Strelkova podudario se još jedan događaj: dolazak 1.200 dobrovoljaca iz Rusije, posle specijalne četvoromesečne obuke.

Sve ukazuje na povezanost tih događaja. A postoji još jedna podudarnost koja ne tera toliko na razmišljanje, koliko izaziva nadu.

Ostavke su se dogodile 14. avgusta dok je Putin bio na Krimu. To jest: sve je to moglo da bude izvedeno upravo za vreme njegove krimske posete, sa skrivenim ali potpuno razumnim nagoveštajem da Kremlj ni u kojem slučaju ne izlazi iz igre.

Naravno, može se pretpostaviti da su Donjecku Republiku, po dogovoru sa Moskvom, od samog početka predvodili ljudi koji su bili na maksimalističkim pozicijama, na pozicijama „sa rezervom”, koje su se potom mogle bezbolno izmeniti. U smislu: mi i onakoništa ne gubimo. Ali, teško da su u Kremlju u maju mogli da predvide današnje događaje.

Što se tiče objedinjavanja armija unutar Novorosije i formiranja jedinstvene komande – to može biti, a može i ne biti predmet dogovora, što najverovatnije i nije. Nekih ubedljivih dokaza da je objedinjavanje armija u toku zasad nema, ne vide se, osim izjave premijera Zaharčenka, mada taj proces i nemože brzo da se razvije.

Pred DNR i LNR, osim čisto vojnih, kao i dosad stoje zadaci formiranja političko-administrativnih upravnih struktura bez kojih je nemoguće pretendovati na učešće u bilo kakvim pregovorima. Jer, Zapad sve dosad Donbas ne smatra stranom u konfliktu i za to koristi administrativnu neoformljenost dveju državnih formacija (ako se uzme u obzir i Novorosija – čak triju). A sa formiranjem takvih struktura stvari baš ne idu glatko. Zašto? Zato što je u tome glavna – pozicija Rusije.

Računica sa federalizacijom Ukrajine nije se opravdala. Sada Rusija stavlja do znanja da bi je zadovoljio i posebni status DNR i LNR u okvirima Ukrajine. Eto zašto nikako da profunkcioniše Narodna banka Donjecke Republike – iako bi to bio indikator njenog postojanja kao nezavisne države.

U ovom trenutku taj scenario još nije aktuelan. Još nije startovao proces nepovratnog formiranja atributa nezavisne države (Novorosije).

Samo Rusija može garantovati suverenitet DNR i LNR, a ta varijanta je za nju „najnapornija”. Zato Rusija i ne žuri sa priznanjima.

Rusija hunti predlaže kompromis, demonstrirarjući ustupke, ali ne tek tako jer istovremeno stavlja do znanja da od Donbasa neće odustati.

Naredni korak, ako Kijev odbaci ponudu, može biti samo priznanje DNR i LNR. A to će već biti nepovratno. Nije Zaharčenko tek tako otkrio planove: uzeti pod kontrolu granicu sve do Azovskog mora. To je više nego jasna aluzija za slučaj odbijanja.

U vezi sa ovim, izjava Lavrova od 18. avgusta izgleda kao ona karika koja je nedostajala u logičkom lancu. Jer, on je izjavio da Kijev ističe suviše rasplinute uslove i vodi zemlju ka raskolu. To može biti shvaćeno jedino ovako: ako ne pristajete – krivite samo sebe. Međutim, taj slučaj još nije nastupio.

U Donjecku sve do sada nema baš tako mnogo zastava Donjecke Republike na državnim ustanovama. To se može objasniti ovako: Moskva se još nada da se problem može rešiti u okvirima Ukrajine, pa zašto onda žuriti. Ali, ni oklevati se ne sme.

Kijev je započeo blokadu DNR i LNR. Moskva u tim uslovima upućuje Kijevu poslednju opomenu: mi vam predlažemo kompromis o statusu Donbasa, ali ako ga ne prihvatate – ljutite se na sebe. A da ne biste baš predugo razmišljali, Strelkov odlazi „na odmor” od samo mesec dana. Mi ne nemamo nameru duže da čekamo.

Ako je ova verzija svega što se događa ispravna, indikator početka treće faze – diplomatskog priznavanja narodnih republika od strane Rusije – biće izjave o konačnom formiranju Narodne banke DNR i LNR. To će biti ona granica posle koje više neće biti povratka nazad.

Obični stanovnici Donbasa uopšte ne sumnjaju da će hunta odbaciti predloge Rusije. Zato je pitanje: koliko je za treću fazu spremna sama Rusija.

Ostaje da se nadamo da je ozbiljno spremna.

Jevgenij Černišov

(Fakti)

 

Share this post: