RUZVELTA SU UBILI KREATORI „FED“ JER JE POKUŠAO DA NAPUSTI SISTEM

fed dees

 

Šta vi mislite kakve su šanse na uspeh dvadesetosmogodišnjeg advokata pripravnika sa Vol-strita, ako on odluči da se prekvalifikuje u američkog senatora? Amerika je zemlja neograničenih mogućnosti, no, na Vol-stritu je bezbroj advokatskih kancelarija, u njima je mladih pripravnika kao morskog peska, a skupinu onih koji žele da uđu među senatore, po pravilu čine ljudi veće težine i željeznih laktova.

Međutim, potpuno nepoznati Frenklin Delano Ruzvelt, koji pre toga nije održao ni jedan politički govor, koji nije napisao nikakav politički manifest, dobio je 1910. godine ponudu Demokratske stranke da se kandiduje za Senat države Njujork i uspešno je prošao na izborima. A posle godinu dana postao je pomoćnik morskog ministra u administraciji Vudro Vilsona.

Političar Frenklin Delano Ruzvelt pojavio se iz niotkud.

Možete u američkim arhivama naći dosta svedočanstava o tome da je mladi Ruzvelt, kao potomak bogate porodice, bio uveden u ložu №8 “Holandija” u Njujorku, u koju nije bilo lako ući. I što je interesantno, počeo je u njoj munjevito da skuplja stepene inicijacije. To jest, ispoljio je poslušnost, istrajnost, marljivost. I za ložu je bilo interesantno imati na vlasti takvog čoveka.

Međutim, Vi možete sva ova svedočenja staviti po strani i tvrditi da je Ruzvelt izbio na politički Olimp zahvaljujući svojim izvanrednim kvalitetima. Nije loža bila svemoćna i u biografiji Ruzvelta imamo i tužnih momenata. Posle prvih uspeha mladog čoveka, došlo je do pada na predsedničkim izborima 1920. godine, kada je bio kandidat Demokratske stranke.

Međutim, njegov “zeleni” politički uzrast (još nije imao ni 40 godina i takvih potpredsednika u SAD do tad nije bilo) dozvoljavao je da se nada boljem i premda je neuspehu pridodata i lična nesreća (počeo je proces paralize) on nije klonuo duhom.

Ruzvelt je nastavio sa aktivnim radom i postao je guverner države Njujork.

Ovde bi morali zajedno sa Vama, pretpostaviti da se u svetu ništa ne događa slučajno. Guverner finansijske prestonice SAD (time i celog sveta) – predstavlja nešto posebno. Tamo se ne može prići bez prisnih odnosa sa “zatvorenim klubovima”, koji sede na gigantskim tokovima novca. Ti kvaliteti Ruzveltovi koji su se u startu tako dopali ljudima iz lože №8, nastavili su da igraju svoju ulogu.

Finansijske gazde Amerike zamislile su veliku igru, u kojoj je glavni izvođač trebalo da bude njihov čovek u samom vrhu. Rokfeleri, Rotšildi, Morgani i ostali “kraljevi kupusa”[1] iz senke, već odavno su želeli oslobađanje dolara od zlatnog pokrića. Pokriće u zlatu je vezivalo ruke, ne dozvoljavajući sprovođenje širokih spekulacija sa gotovinom, koja bi se prevodila u prazne bankarske obaveze. Ali je bilo veoma, veoma složeno osloboditi se pokrića u zlatu.

Kod miliona Amerikanaca, pravnih i fizičkih lica, postojala je akumulacija u zlatu. Ona su je često držala u grudima i čarapama i činili su sami po sebi svojevrsno tržište plemenitih metala, koje je bilo paralelno tržištu dolara i zadržavalo njegova kolebanja.

Bio je to izazov bez presedana – oduzeti od slobodnih Amerikanaca zlato i “uvaliti” im umesto njega roto papir. U slučaju neuspeha avanture, njenim autorima i izvršiocima pretio je ne samo gubitak slobode, nego i električna stolica.

Izbor je pao na Frenklina Ruzvelta, iako on sam nije bio toliko obuzet strašću za profitom, koliko snom o velikoj Americi, kao gospodarici sveta. On je video u emisiji ogromne mase dolara mogućnost da kupi ceo svet u bescenje i stavi ga pod američku kontrolu. Ruzvelt je sebe zamišljao kao političara svetskog kalibra, koji izvodi Ameriku na veliku pučinu.[2] On je, naravno, shvatao da finansijski krugovi imaju još jedan cilj – oni mogu da kupe ne samo aktive u inostranstvu, već i svoje slabije konkurente u Americi. 

ruzvelt

Ruzvelt

Predstojala je krupna preraspodela imovine kod kuće. Ali ga to nije brinulo. Najvažnije je – pojava super-države u svetskoj politici, sa imenom SAD. Mora se odati dužno priznanje Frenklinu Ruzveltu: on je bio jedan od retkih istorijskih delatnika koji su ostvarili svoje ciljeve.

Predsedenik SAD Kelvin Kulidž, podnoseći 1928. godine ostavku, istakao je: “Zemlja može sa zadovoljstvom gledati na sadašnjost, a sa optimizmom u budućnost”. U to vreme zaverenici u federalnim rezervama već su prionuli na posao i ponuda novca u opticaju se dramatično povećala. Bilo je to direktno kršenje Ustava. Dolar je tiho, bez dozvole Kongresa, otplivao od svog zlatnog pokrića. U početku je pojava viška novčanica uticala na buran razvoj ekonomije. Svi su uzimali jeftine kredite i svi su započinjali biznis. Amerika je rasla kao kvasac.

Naduvani kredit – to je mina sa usporenim dejstvom. Kredit su i naduvali. Radi stvaranja finansijske krize prvobitno se tražilo da se što je moguće više novca da u dug. Šta je potrebno da bi se to izvelo? Samo dve “stvari”: zajmodavac i zajmoprimac. Za “stvaranje” kreditora Federalni rezervni sistem je brzo uvećao novčanu masu skoro za 1,5 puta. Preko sistema “svojih banaka” sredstva su raspoređena u vidu gotovinskih kredita u džepove običnih ljudi i sitnih preduzimača.

Mediji su mamili zajmoprimce neumorno pozivajući Amerikance da pozajmicama poboljšaju kvalitet svog života – “Svako ima mogućnost da se na berzi obogati!” – pisalo je na koricama popularnog  ženskog žurnala. Po ironiji sudbine, bilo je to dan uoči potpunog kraha berze.

Otkud na talasu sveopšteg entuzijazma izniče užasni prizrak propasti? Zato što, praveći pare i dajući ih u dug, vi uvek možete prekinuti sa davanjem i zatražiti da vas dužnici isplate. Mehanizam organizovanja finansijske krize je prilično jednostavan: ne davati nove novce a tražiti vraćanje starog duga. Zato je i bila stvorena Velika Depresija. Banke koje su bile pod kontrolom Džona Morgana i njegovih partnera, zatražile su da im se vrati dug za kredite. I to masovno i odjednom.

Šta je preostalo brokerskim kućama na berzi koji su kreditirali kupce sa zloglasnih 90%, nego da i sami taj novac pozajme iz banaka? I zatraže isplatu od svojih klijenata i to u roku od 24 časa. Šta su mogli učiniti nesrećni Amerikanci, koji nisu ni sanjali o takvoj mogućnosti razvoja događaja? Oni nisu mogli naći novce za 24 časa. Ostajao je samo jedan način – prodati akcije na berzi. A sada zamislite kako na berzu odjednom dolaze svi vlasnici akcija i to sa jednim ciljem – da ih prodaju.

A već sa ciljem kupovine akcija, nije došao niko.

Pad akcija na Vol-stritu počeo je 24. oktobra 1929. godine, na crni četvrtak. Tražnja je bila veća od ponude? Ne, tražnje jednostavno nije bilo, mogla se čuti samo jedna rečenica. Počela je panična i očajnička prodaja akcija. Jer svima je bila potrebna gotovina – a akcije praktično nikome. Ipak su se pojavili kupci i oni su kupili akcije po ceni papira. Prvog dana investitori su prodali oko 13 miliona akcija. One su išle u bescenje. Milioni, bukvalno milioni investitora su uništeni.

Gubici su iznosili oko 30 milijardi dolara – otprilike onoliko koliko je SAD koštao Prvi svetski rat.Sami organizatori krize, znajući kada i kako ona počinje, na vreme su se otarasili nepotrebnih aktiva. Sada su te desetine ljudi, na fonu bankrota investitora koji su skakali kroz prozor, postali vlasnici praktično SVEGA. I tada se broj banaka u Americi sa desetine hiljada skratio na nekoliko stotina. I većina njih je već pripadala “pravim ljudima” iz “zatvorenih klubova”. Novca više nije bilo ni u koga.

Sad se moglo ići dalje. Problem je bio stvoren – trebalo je predložiti njegovo rešavanje. Ali da bi to rešenje prihvatio američki narod, tačnije rečeno da bi se pomirio sa tim rešenjem, problem je trebalo naduvati do kosmičkih razmera. Kriza berze i pad vrednosti akcija trebalo je da se pretvori u Depresiju, koja je morala da se piše velikim slovom.

Postojali su instrumenti za pogoršavanje problema. Bio je to Federalni rezervni sistem. U situaciji kada su posle kraha na Vol-stritu svi tražili novac i kada je privreda SAD ličila na čoveka koji je izgubio veliku količinu krvi, FRS nije krenuo u uveličavanje svoje novčane mase. Čak suprotno, skratio je za nekoliko puta novčanu masu!

Federalni rezervni sistem koji je pozvan da se bori sa krizom, umesto da pomogne privredi uplivom u njene finansije, učinio je sve suprotno. Obim novčane mase koji je pažljivo narastao pred krizu, posle toga je bio skraćen.

U rezultatu je krah berze bio i sveopšti krah. Ljudi u skupim odelima, sa plakatima “Spreman na svaku vrstu rada” bili su stvaran atribut američke svakodnevice tridesetih godina.

Kako je problem rešen? Nova ličnost, novi kurs. Frenklin Delano Ruzvelt, mason visokog stepena inicijacije, član lože №8 “Holandija”, postao je 4. marta 1933. godine, novi predsednik SAD. Pred njim je zaista bio veliki posao, složen i odgovoran zadatak – uništenje pokrića u zlatu.

Dolar je morao sam da postane najveća svetska vrednost i praktično preuzme ulogu zlata.

Pod izgovorom “antikriznih” mera, Frenklin je počeo da sprovodi radikalnu politiku. Nezaposlenim službenicima koji pre toga nisu u ruci držali ništa teže od olovke, date su lopate u ruke i poslati su na izgradnju autoputeva i javnih zgrada. Nije se imalo kud – Amerikanci su morali raditi praktično za goli hleb. Potom je bio stvoren “Civilni korpus za očuvanje resursa”. Pod tim nazivom skrivala se ideja da se stvori radnička armija, što je nekad bio smislio Lav Trocki.

No, pošto je ideju Lava Davidoviča u SSSR-u sahranio Staljin, to je ona u SAD bila ovaploćena. Nezaposlena omladina se usmerila ili tačnije rečeno slala u udaljene regione zemlje “radi očuvanja resursa”. Pod tim pojmom podrazumevali su se najteži fizički poslovi. Bilo je tu i krčenja šuma i izgradnje autoputeva. Do januara 1934. godine, na “očuvanju resursa” već je radilo 5 miliona ljudi, čija je dnevnica iznosila 1 dolar na dan.

Cilj bankara, vlasnika FRS uopšte nije bilo uništenje u korenu američke industrije i državnosti, već samo njihovo slabljenje kako bi se potčinili vlasti bankara. Slabljenje se desilo, sad je trebalo brzo potčiniti, a zatim još brže povratiti državnu moć. Baveći se društveno korisnim radom, Amerikanci nisu ni primetili kako se brzo promenio finansijski sitem zemlje.

Tek što je došao na vlast, Ruzvelt je proglasio “bankarski raspust”. Sve finansijske institucije prinudno su bile zatvorene na jednu nedelju. To svakako nije urađeno da bi se “umirile štediše”, već da bi se osiguralo da ni jedan privatni investitor ne može da povuče svoju ušteđevinu. Zato što je istovremeno proglašeno ukidanje zlatnog pokrića dolara.

Tada je svetlost dana ugledao predsednički ukaz № 6102, koji je glasio: “Član 2. Ovim ukazom obavezuju se sva lica da do maja meseca 1933. godine predaju sve zlatnike, zlatne poluge i zlatne sertifikate – Federalnoj rezervnoj banci ili njenim filijalama ili agencijama koje su u sklopu Federalnog rezervnog sistema”.

federalne rezerve01

Član 9. Ko svojevoljno prekrši predsednički ukaz <…> ili bilo kakav zahtev iz njega  <…> biće kažnjen u iznosu do 10 000 $, a ukoliko se radi o fizičkom licu, može biti upućeno na izdržavanje kazne do 10 godina zatvora ili će oboje biti odmah kažnjeni”.

Stanovništvo se obavezuje da tokom jednog meseca preda sve zlato koje se kod njega nalazi u FRS. Privatna svojina zlatnih poluga i zlatnika, proglašena je protivzakonitom. U zamenu za to, Amerikanci su dobili papirne dolare, koje je tada zamenilo zlato po pitanju štednje. Oni koji u boljševičkom Petrogradu nisu želeli da predaju dolare i drugu valutu, slali su u ČK.[3] A stanovniku demokratske Amerike po obrazcu iz 1933. godine, koji nije želeo da preda ušteđene dragocene metale, pretila je ogromna kazna od 10 000 $ ili 10 godina zatvora.

Operacija je bila veoma uspešna. Masoni su ne samo opljačkali svoj narod, nego su to još i predstavili kao čin “spasenja nacije” i sva sredstva javnog informisanja su to tumačila kao važnu antikriznu meru. “Neophodna je konsolidacija resursa zemlje, kako bi izveli Ameriku iz Depresije” – govorio je Frenklin Ruzvelt. On je oduzeo zlato od svog naroda i smestio ga u Firt Noks, u državni trezor dragocenih metala, gde i dan danas leži.

Zlatno pokriće prvo je ukinuto u SAD, a potom svuda: “Posle Velike Depresije tridesetih godina, pokriće u zlatu bilo je praktično ukinuto u celom svetu”.

To znači da je svetska trgovina bila pripremljena, da u perspektivi era zlata ode u prošlost, a na scenu su stupili američki biznismeni sa vrećama zelenih papirića, koji su štampani u potrebnoj za njih količini.

Samo što je u SAD konfiskovano zlato, kriza u zemlji počela je naglo da opada. Do završnog okončanja Velike Depresije došlo je 1933. godine. Kriza se preselila u potpuno drugačije zemlje od one u kojoj se pojavila. Koncetracija novca u rukama malog broja ljudi, prevazilazi sve do tad viđeno u istoriji čovečanstva. U jednim rukama se nalaze i finansije i lavovski deo industrije i mediji. Krajem tridesetih godina, samo jedan procenat vlasnika vladao je sa 2/3 ukupnog nacionalnog bogatstva zemlje! Na primer Džon Morgan, bio je ne samo osnivač i vlasnik banaka, nego praktično i kompletne industrije čelika preko “Ju es stil”, elektroindustrije preko “Dženeral motorsa”, kao i drugih korporacija.

bilderbergSastanak Bilderberg grupe

Amerikom je zavladao neveliki klub džentlmena koji nisu želeli da ističu svoja prezimena, ali koja su poznata celom svetu. Od tog vremena, na smenu čudnog i tajanstvenog naziva “masoni” došla je inteligentna definicija “zatvoreni klubovi”. Taj naziv ne plaši, ne deluje misteriozno. Jednostavno, oni su zatvoreni i u njih je teško ući. I to je sve. Jedan od najpoznatijih “zatvorenih klubova” postao je “Bilderberški klub”, u kome se doduše poštuje najvažnije pravilo masonerije – tih nekoliko stotina članova Bilderberga koji se smatraju običnim (iako među njima ima veoma, veoma neobičnih lica) mogu da ništa ne znaju o suštini odluka koje donosi njegovo rukovodeće telo.

“Zatvoreni klubovi” su bili blagodarni F. Ruzveltu za obavljeni posao i njihova podrška na sledećim izborima bila je zagarantovana. To je za njega bilo veoma važno, jer uzajamno razumevanje sa tim snagama bilo je neophodno za dostizanje postavljenih ciljeva.

Svet – kako ga je zamišljao F. Ruzvelt i njegovim istomišljenicima u “zatvorenim klubovima” Amerike, nepovratno bi pretvorio u roblje druge narode, da im svetski socijalistički sistem nije stao na put.

I to što se u Ruzveltovim idejama ne vidi nikakvog direktnog pozivanja na nasilje – predstavlja samo privremenu pojavu. Nasilje je već sazrevalo i spremalo se da izađe na svetlost dana, a Frenklin Ruzvelt je bio jedan od njegovih otaca. Atomska bomba koja se stvarala po njegovom nalogu, a koju je na Japan bacio njegov naslednik, postala je direktan pokazatelj kako se Amerika odnosi prema drugim narodima.

Drugačije nije ni moglo biti. Iz pokolenja u pokolenje u Americi je narastala vladajuća grupacija ljudi, čije su pradede, dede i očevi bili robovlasnici, finansijski avanturisti i kriminalci. Oni su nasilje i ubistvo oduvek smatrali normalnim načinom rešavanja problema.

Stvorivši stabilne klanove, ta grupacija je diktirala i diktira političku liniju onih koje je postavila u predsedničku fotelju, a znala je da bude nemilosrdna ukoliko počnu da sprovode svoju sopstvenu politiku. Upravo zbog toga u Americi ubijaju svakog desetog predsednika. Ovakvu sudbinu nije izbegao ni Frenklin Delano Ruzvelt, koji je likvidiran od braće iz lože, kada je, po njihovoj oceni, izašao ispod kontrole.

O njegovom ubistvu postoji masa dokaza i nepobitnih svedočanstava, koja nisu baš raširena u SAD, a istraga o tome do danas nije sprovedena samo iz jednog razloga – to nije potrebno “zatvorenim klubovima”.

 

Dimitrij Sedov

Fondsk

Share this post: