SA STANOVIŠTA SAD, SRPSKA VLADA SE BAVILA TERORIZMOM

majkl-kirbi

Majkl Kirbi, ambasador SAD u Srbiji, boravio je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Jedan student je odlučio da mu postavi par pitanja i to sve opiše.

Američki ambasador gost Pravnog fakulteta. Moje oduševljenje na vrhuncu. Znao sam da ću imati pravo na samo jedno pitanje i dugo sam razmišljao koje bi bilo najinteresantnije – Kosovo, odnosi sa Rusijom, Južni tok, uloga SAD u ratovima devedesetih…

Mnogo pitanja na koja nisam očekivao direktan odgovor, ali par neprijatnih sekundi tišine između mog pitanja i početka njegovog odgovora bi me sasvim zadovoljili. Kratko predstavljanje i predstava počinje. Iz džepa vadi mini verziju Deklaracije o nezavisnosti i olovku – „njegovo najjače oružje“. Prvi u nizu trikova, koji treba da nam ukaže na to kako Amerika ima istoriju, da se on drži tradicije i diplomatije, mirnog rešenja sukoba.

Počinje priča o korupciji kao najvećem problemu društva i o budućnosti Srbije. Rekao nam je da je na fakultet došao, između ostalog, zbog poziva prvog potpredsednika Vlade, Aleksandra Vučića. Novi trik u pokušaju da omekša atmosferu u sali, poziva se na ime trenutno najpopularnijeg političara u Srbiji. Sve ide kao u udžbeniku, atmosfera lagano postaje prijatnija.

Kao iskusni diplomata, shvata da je vreme za sledeći korak – personalizacija. Priča o svojoj porodici, ćerkama koje studiraju, o visokoj školarini, pokušava da navede studente da se identifikuju sa njim kroz zajednički problem, da ga posmatraju kao običnog čoveka sa kojim imaju mnogo toga zajedničkog. Uglavnom uspeva u svojoj nameri.

Ima li pitanja?

Tišina u sali, čeka se ko će prvi. Znam da bi mi bilo bolje da sačekam da neko drugi započne, da bih mogao da lovim gotovo izvesne logičke greške u njegovom odgovoru i nepoznavanje problema, međutim… Ustajem, predstavljam se i još uvek ne znam koje je pitanje najzanimljivije. Rešavam se za prvo sa spiska:

„Vaša ekselencijo, specijalni izaslanik Bila Klintona za Balkan, Robert Gelbard, je izjavio da je ‘Oslobodilačka vojska Kosova, bez ikakvih pitanja, teroristička organizacija’. SAD su danas lider u borbi protiv terorizma. Molim Vas, objasnite nam kako je moguće da Vlada SAD podržava bivše teroriste?“

Osmeh pada sa njegovog lica, ozbiljan pogled prema meni. Svoj osmeh ne mogu da sakrijem, gledam ga još ozbiljnije, shvatam da ovo nije očekivao i da je pitanje odlično.

„Znate, sa današnje tačke gledišta, i očevi američke nacije su teroristi…“ Opet mala pauza, pa ispravka. Objašnjava kako su oni ustali protiv poretka, protiv svoje dotadašnje države, ali su bili spremni da promene svet.

„Sa stanovišta SAD, i ljudi koji su sada na vlasti u Srbiji su se bavili terorizmom“.

Nije mu žao

E, ovo je već neumesno. Porediti legalnu i legitimnu državnu vlast međunarodno priznate države sa terorističkim bandama koje ubijaju poštare, civile i dižu u vazduh rektora univerziteta u Prištini? Da li je moguće da jedan diplomata ovo izjavljuje? Zna li on, kao predstavnik vodeće zemlje u ratu protiv terorizma, šta je terorizam?

Nastavak priče o tome kako je Srbija radila neke loše stvari, kako je bombardovana, kako je izgubila rat i teritoriju, ali da Srbi treba da gledaju u BUDUĆNOST, ne u prošlost. Treba da rešavaju problem ekonomije, nezaposlenosti, korupcije, a ne Kosova.

Ovo je vrlo bitan trenutak. Odgovor na moje pitanje se produžio desetak minuta, ali želudac mi ne dozvoljava da vam pišem više o tome kako nam je objašnjavao da je bombardovanje ispravna odluka, slagali se mi sa tim ili ne(!) i kako se nikome neće izvinjavati za to i da mu nije žao. Poricanje prava na prošlost Srbima nije jednako primenio na svoju državu, kada mu je kolega postavio pitanje o mogućoj secesiji Teksasa.

„Znate, mi ne živimo u zemlji bajki“

Dakle, Teksas je druga priča, to je ono što na početku treba da shvatimo. Teksas je južna američka pokrajina, a ne južna srpska i tu nikakva priča o secesiji ne dolazi u obzir, a pitanje je vrlo bezobrazno, čak više smešno nego uvredljivo. Kratak osvrt na trenutnu situaciju, objašnjenje stvarnog sveta u kojem živimo i iznenađenje – priča o istoriji! Bio je građanski rat, južne države su izgubile, Teksas je bio među njima i tu se priča završava.

Pre 150 godina SAD su dale odgovor na secesiju Teksasa i to pitanje se više nikada neće postaviti. Nema veze što su Srbi dali odgovor na pitanje Kosova 1912., 1913., 1918., 1945., 1998. – južna srpska i južna američka pokrajina nemaju isti status. Zapravo, Srbija i Amerika nemaju isti status, da skratim ovu priču. Međunarodno pravo je pravo jačeg, a sa vojnim potencijalom koji amerika ima, pregovarač može da bude i Ekrem Jevrić, njegove reči će imati težinu. Još jedan interesantan detalj, pre nego što se prebacim na svoju omiljenu temu.

Pitanje o broju crnaca na položajima u SAD, osim Obame. Odgovor je bio očekivan, dakle da je u SAD i dalje prisutan rasizam, ali da je napravljen korak napred, da je predstavnik manjine izabran za predsednika. Usledilo je pitanje sa njegove strane – „Da li je predstavnik neke manjine nekada bio predsednik ovde? Da li je nekada neki Albanac bio predsednik ovde?“

Iako je posle mog prvog pitanja uporno izbegavao da mi da reč i skretao pogled u drugi deo amfiteatra, kad god je video moju ruku u vazduhu, nisam mogao da se suzdržim i viknuo sam da ih je bilo dvojica. Prvi put u životu da sam bio srećan zbog toga. S druge strane, razočaran sam što se američki ambasador, kao jedna od najuticajnijih ličnosti u ovoj zemlji, nije toliko zainteresovao da pročita nešto o savremenoj političkoj istoriji zemlje u kojoj služi.

Rusija ne može opet biti supersila

„Ne vidim kako Rusija može ponovo da postane supersila“. U redu, saglasan sam sa tim da Rusija nije više ono što je bio SSSR, ali ni Putinova Rusija nije ono što je bila Jeljcinova Rusija. Napredak je izuzetan za relativno kratko vreme.

„Ruska ekonomija se bazira na resursima, koji će pre ili kasnije presušiti.“ Citiraću i Madlen Olbrajt – „Nepravedno je da Rusija sama raspolaže tolikom teritorijom kao što je Sibir sa tolikim reursima“ A što se tiče toga da Rusija ništa ne proizvodi – i to se menja. Komunizam je bolest od koje se dugo leči.

Crvena kuga je ostavila teške posledice po rusko nacionalno biće, ekonomiju i međunarodni ugled, pre svega u slovenskom svetu. Ali daleko od toga da Rusija nije i neće biti supersila. Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti i poseduje ogroman nuklearni arsenal. U savremenoj diplomatiji „ogromni nuklearni arsenal“ znači „ogroman diplomatski potencijal i kredibilitet“.

Drugi komentar je bio vezan za to kako je loše što Rusija ne dozvoljava Amerikancima da usvajaju rusku decu, jer ta deca pate. Deca pate zbog alkoholizma koji je izražen u Rusiji, bolje da idu u američke hraniteljske porodice, iako je bilo „17-18 slučajeva da su američki usvojitelji ubili svoje rusko dete, to su izolovani slučajevi“. Nemam nameru da ove stereotipne stavove komentarišem, ostaviću to vama.

Dva puta sam bio na gostovanjima bivšeg ambasadora RF, Konuzina, na Pravnom fakultetu, u prepunom amfiteatru V (za neupućene, najveći amfiteatar na fakultetu), par puta većem od onog u kojem je gostovao Kirbi. I to nešto govori.

Htedoh da ga pitam da li je slučajnost što je SAD promenila ambasadore u Srbiji i Bugarskoj odmah nakon potpisivanja sporazuma o Južnom toku. Slučajnost ili kazna za njihovu nesposobnost da spreče potpisivanje? Nažalost, nisam dobio šansu.

„Mi smo ovde manje popularni nego u Pakistanu! To je apsurdno!“

Greška. Zapravo, ne znam kakva je situacija na ulicama Islamabada, ali iz nekih drugih izvora pretpostavljam da nije sjajna i tvrdim da prosečni Amerikanac može da se oseća potpuno bezbedno na ulicama Beograda, da se ogrebe za piće, ako ima sreće i za pljeskavicu. I sam sam proveo neko vreme sa Amerikancima i iskustvo mi je uglavnom pozitivno, divno, uz retke izuzetke.

Druga stvar je politika SAD prema Srbiji. Srbi su jedini narod u okruženju koji nije imao svoju SS diviziju u Drugom svetskom ratu. Srbi su narod koji se jednodušno borio protiv Hitlera sve vreme i to ga je koštalo par miliona ljudi. Amerika gazi po svojim saveznicima iz Velikog rata. Možda bi trebalo da se ugledaju na Nemačku, time bi stekli vernije saveznike i dali primer za budućnost.

Za kraj, model dve Njemačke

Ambasador Kirbi je sve vreme pričao o odnosima Srbije i Kosova na odnosu modela dve Nemačke. Apsolutno sam saglasan! Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu. Odnosi su bili tehnički. 45 godina je priča o ujedinjenju bila priča iz gorepomenute „zemlje bajki“.

Na kraju priče o modelu dve Nemačke, Nemačka se ujedinila pod vođstvom Zapadne Nemačke, prvi glavni grad je bio Bon, posle toga Berlin. Divan kraj priče. Bez ijedne reči protiv, zalažem se za model dve Nemačke, na kraju će se Kosovo sjediniti sa Srbijom, prvi glavni grad će biti Beograd, a posle toga ćemo videti, možda se vratimo u staru prestonicu, Prizren. Naglašavam „prestonicu“.

Valjda ste me razumeli.

 

Frontal

Share this post:

Comments are closed.