SAD SRLJA U DIKTATURU – Ukida se pravilo dva mandata, a stranke postaju jedna partija?

Rešenje pitanja ‘fiskalne litice’ po prvi put jasno ukazuje na sve očitiji trend u SAD-u – Demokrate i Republikanci sarađuju u vladanju najmoćnijom ekonomijom sveta, a na red je došao još jedan bizaran predlog. Naime, José Enrique Serrano traži da se ukine ograničenje od dva predsednička mandata.

Svaki tip saradnje i konsenzus stranaka vodi do par očiglednih pitanja.

Jedna partija po uzoru na Kinu?

Prvo je apsolutno ono vezano uz demokratiju. Izjave s nekolicine najjačih medijskih kuća u SAD-u vode ka dogovoru – građani su zadovoljni što stranke deluju zajedno i ‘napokon nema političkih prepucavanja jer svi dobijaju svoj prostor’.

Ali, šta ukoliko ovakav tip saradnje jedine dve prave stranke preraste u jednoumlje i jednopartijski sistem?

Kina je u ekspanziji i to je vođstvu SAD-a glavna briga. Njihov jednopartijski sistem funkcioniše savršeno, ekonomija raste iz dana u dan i pitanje je trenutka kada će zameniti SAD na svetskom tronu. ‘Senzibiliziranje javnosti’ očito traje neko vreme i Obamina administracija po prvi put u istoriji ‘opipava teren’. Naravno, sve pod opaskom višestranačja, spina i demokratije.

‘Fiskalna litica’ kao početak

Barak Obama je putem izglasavanja na Kongresu i dogovora stranaka izbegao ‘fiskalnu liticu’, odnosno, prekoračenje dozvoljenog minusa u budžetu. Nakon sastanka sa liderom demokratske većine u Senatu Harijem Reidom, čelnikom republikanske manjine u Senatu Mičom Mekonelom, predsednikom Predstavničkog doma republikancem Džonom Bonerom i čelnicom demokratske manjine u Predstavničkom domu Nensi Pelosi dogovorio je prvi korak u rešavanju problema.

Jasno je da je sve orkestrirano putem sprege banaka i vlasti. Teoretičari zavere indiciraju kako je sve plod dogovorenih koraka nakon kojih će javnost ‘uvideti’ da je saradnja u budućnosti najbolje rešenje. Kako je mentalni sklop Amerikanaca takav da izbore vide kao sportsku borbu, ‘podela plena’ neće biti toliko neprihvatljiva.

Demokrati aktiviraju Republikance u Vladu

Kao što smo pisali, nekadašnji senator iz Nebraske i odlikovani vojni veteran iz Vijetnama, a danas profesor na Univerzitetu Džordžtaun, Čak Hegel, postaje verovatni novi ministar odbrane SAD-a. Ništa ne bi bilo zanimljivo da isti nije – Republikanac. Javnosti je poznat kao veliki kritičar američke spoljne politike i ratova, a napad na Irak i Bušove odluke karakteriše kao ‘ping pong s američkim životima’. Da se on pita, uveo bi i treću političku stranku, a predsednik bi morao biti vanstranačke osoba.

Izraelci su otvoreno reagovali na mogućnost njegovog imenovanja zbog ‘sramotnog kritikovanja cionizma’. Hegel je više puta rekao da ‘jevrejski lobi plaši populaciju’ te da ‘nije izraelski nego američki senator’ i iz tog razloga neće podržavati ‘izraelske akcije protiv neprijatelja’.

Hegela cionisti oštro kritikuju i zbog borbe protiv sankcija Iranu i odbijanja potpisivanja Hezbolaha kao terorističke organizacije. Nacionalno jevrejsko demokratsko veće smatra da ‘Hegel ima podosta pitanja na koja bi morao dati odgovor, a sva su vezana uz njegov angažman prema Izraelu’. Kako je otvoreno pozivao Obamu na pomoć Palestincima, jasno je da neće dobiti simpatije cionista. Pitanje je – koja je poruka imenovanja toliko kontroverzne osobe?

Saradnja traje – oduvek

Naravno, bili bi naivni ukoliko bi mislili kako je ovo izuzetak koja potvrđuje političko pravilo. Think-tank grupacije već decenijama rade na političko-ekonomskom okviru SAD-a, a u njihovim redovima obe stranke dobijaju najviše pozicije. Wall Street takođe povezuje sve u kompaktnu celinu, a iza svega stoji finansijsko-interesni lobi.

Tako bi ova najnovija događanja mogli opisati kao ‘PR za budućnost’. Uspešno plasiranje ideje o ‘političkom zajedništvu Republikanaca i Demokrata‘ zapravo skriva izuzetno klizav teren – jedna partija i načelo ‘demokratskog’ izbora selektora za ministarstva. Tehnokratija se nameće kao jedno od rešenja, a stanovnici SAD-a još jednom ne vide pravo stanje stvari.

Iako ovaj Seranov predlog zapravo i nije neka novost jer to predlaže još od 1997. godine, novost je da su ‘mainstream’ mediji po prvi put ozbiljno obratili pažnju na ove izjave. Takva situacija, čini se, ponajviše odgovara Baraku Obami koji bi po ovoj ideji mogao postati ‘faraon’.

Seranova želja prvi put prošla komisiju

Ali, o čemu se ovde zapravo radi? Serano je u osam navrata od 1997. godine hteo pomoću rezolucije i amandmana na Ustav promeniti 22. Amandman, odnosno, ukloniti ograničenje broja mandata predsednika koji trenutno stoji na dva. Razlika između ovog devetog pokušaja i svih ostalih je ta što je predlog po prvi put prošao komisiju. Brojni mediji i forumi Serana već etiketiraju kao ‘izdajnika’.

Izdajnik ili ne, Serano je pokrenuo lavinu koju će biti teško zaustaviti. Teško je osporiti činjenicu da gotovo svaki američki predsednik nakon Franklina D. Ruzvelta sanja o famoznom trećem mandatu. Svi takve želje skrivaju pod velom ‘ljubavi prema Ustavu’, iako je prilično jasno da bi uz političku moć i jurisdikciju vrlo rado potrajali kao direktori najjače svetske ekonomije.

Amandman uveden nakon Ruzveltova četiri mandata

Džordž Vašington je idejni začetnik pravila o dva mandata koje se neformalno sprovodilo sve do 1940. Tada je već spomenuti Ruzvelt pod pokroviteljskom palicom Ulissesa Granta i prezimenjaka Teodora usred II svetskog rata dobio treći mandat kojeg nije niti tražio već ga je dobio aplikacijom Demokrata. 1944. ostvaruje i četvrti mandat te time postaje apsolutni rekorder.

Odmah iza rata usvaja se 22. Amandman koji brani bilo kojem kandidatu da produži mandat nakon odsluženja drugog. Hari S. Truman, za čijeg predsednikovanja se amandman usvojio, poslednji je predsednik koji je makar parcijalno ušao u treći mandat. Lindon Džonson je zbog Kenedijevog atentata imao priliku ponoviti isto, ali odustao je od kandidature.

Godinama traju pokušaji rušenja 22. Amandmana

Kako je SAD u pitanju, Seranovi pokušaji nisu bili jedini. Već je tokom drugog mandata Ronalda Regana 1985. bilo ideja da se njegovo vođstvo produži na neodređeno vreme. Svi udari su ciljani na 22. Amandman, a kasnije su demokratski kongresmeni poput Barnija Franka, Hauarda Bermana i Harija Rida želeli promene, ali doživeli su iste sudbine kao i Serano – pad pred komisijom.

Države na koje se prvenstveno upire kada se ide s ovim predlogom su Oklahoma i Masačusets koje su odbile ratifikaciju 22. Amandmana prilikom uspostave, a Arizona, Kentaki, Rod Ajlend, Vašington i Zapadna Virdžinija jednostavno su isti ignorisale.

Pravna bitka će tako početi upravo u ovim saveznim državama, a SAD, ukoliko se u skorijoj budućnosti sve izglasa, srlja u pravu jednopartijsku diktaturu, nalik Kini.

 

Vestinet, Dnevno

Share this post: