Samootkrivanje na putu zrelosti

Vladeta Jerotić

Vladeta Jerotić

Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i moguće otkrivanje smisla života. Možda je tako počela važna uloga religije. Drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja jeste faza samoobnavlјanja.

Sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može da počne da teži popravlјanju sebe: samoobnavlјanju.

Čovek kao večit putnik (homo viator), uvek je samo na putu sazrevanja, odnosno zrelosti. Čovek, ni kao pojedinac, još manje narodi, a tek čovečanstvo, nikad ne ostvaruje punu zrelost. Ali, šta je onda zrelost (pojedinca, naroda, čovečanstva)?

Za religiozne lјude u svetu (religiozne, ne samo pobožne!) očekivanje pojedinačnog i/ili grupnog sazrevanja – različito je.

Velike azijske religije, sa njihovom dugovečnom verom u karmu i reinkarnaciju, uglavnom su pesimističke religije (što naročito važi za budizam, sledujući Budino učenje, koje je više filozofsko nego religijsko). Ideja „spasenja” jedva da u tim religijama postoji, pa svrha ponavlјanih reinkarnacija nije dovolјno jasna.

Sve tri monoteističke religije govore, doduše, o spasenju, ali ni u njihovom učenju nije dovolјno jasno gde ono može da se ostvari: „ovde ili tamo” (milenarizam ili eshatologija?).

Iako najstarija među druge dve religije, judaizam je (začudo!) kasno došao do ideje o ličnoj besmrtnosti čoveka (mada nagoveštaja ima kod proroka Isaije i u psalmima).

U centru pažnje judaističkog učenja bila je besmrtnost jevrejskog naroda i očekivanje (do danas) dolaska Mesije koji će ostvariti zemalјsku pravdu – na Zemlјi.

Tek je hrišćanstvo postalo radikalno – manje islam koji je ostao pod jačim uticajem judaizma nego hrišćanstva, naročito u praktičnom životu – zaoštravajući tako prirodan dualizam čoveka (već je čovekovo novorođenče unutar prve godine života, prema mišlјenju nekih psihologa, u prirodnom rascepu!), deleći čoveka i narode na dobre i rđave, obećavajući (i preteći) lјudima onostranu nagradu, odnosno kaznu.

Mada se ovakvo dualističko mišlјenje u hrišćanstvu smatra pogrešnim, jer stoji pod uticajem gnostičko-manihejske jeresi, čovekova priroda u svakodnevnoj praksi pre govori o dualističkoj lјudskoj prirodi.

Neophodno je da se osvrnemo i na one agnostičke i ateističke predstavnike u istoriji čovečanstva koji su se iskreno zalagali za relativan mir i relativno blagostanje na Zemlјi, do koga se, prema njihovom mišlјenju, može doći i bez religije; potrebna su, istina, velika odricanja, negujući relativno moralan život (moral bez religije!) i postojanje svuda principa poštovanja različitosti.

Zar to nisu bili viđeni predstavnici humanizma (i renesanse kao stalne obnove)? Spomenimo Erazma Roterdamskog, Dejvida Hjuma, Voltera, Imanuela Kanta (stalno moralno usavršavanje čoveka i čovečanstva!), Marksa, ali i mnoge pre njih (Nikola Kuzanski).

Vera, nada i lјubav jesu prvenstveno hrišćanske vrline, ali to samo znači da svaki čovek, bar potencijalno, nosi u sebi ove iste vrline, kao uslov nagona samoodržanja, u koje stavlјamo i seksualni i agresivni nagon (misleći na njihove pozitivne strane).

Značajan naučnik u 20. veku, Konrad Lorenc (1903–1989), pisao je: „Nalazim da je agresivnost daleko od toga da bude dijaboličan, destruktivan princip, kako ga predstavlјa klasična psihoanaliza, već je neophodan deo organizacije instinkta za očuvanje života… Izvesno je da bi sa potpunim eliminisanjem agresije iz čovekovog života nestao podstrek

čak i za rešavanje najsitnijih problema.”

Posle ovog nešto opširnijeg uvoda, vratimo se na svakodnevni život i njegovu realnost, zanimajući se za psihološko sagledavanje puta sazrevanja i zrelosti.

Niko ne osporava fizički rast deteta, prateći naravno i njegovo psihičko sazrevanje. Zašto je u svetu još uvek manje lјudi kojima je stalo do psihičkog sazrevanja?

Možda je Sigmund Frojd u pravu (mada je bilo i pre njega sličnih razmišlјanja) kada je nagonu Erosa u čoveku (Eros nije samo seksualni libido, već opšta Energija o kojoj je tako ubedlјivo govorio Nikola Tesla, a i K. G. Jung) suprotstavio nagon smrti, Tanatos.

Pojam Tanatosa obuhvata mnogo šta. Najpre, uporna je to konzervativnost čoveka; prema drugom zakonu termodinamike „psiha je u suštini konzervativna, pa je neophodna nevolјa za pokretanje individuacionog procesa” (Jung); strah od bilo kakvih promena (i u samom čoveku i u društvu); inertnost u mišlјenju, a onda i u volјnom delovanju.

Kako se uspešno odupreti ovoj velikoj snazi pasivnosti, tromosti (lenjosti, učmalosti) čoveka koji često takav ostaje celog života?

Borba Erosa i Tanatosa stalna je, u čoveku, u narodima i u čovečanstvu. Kako dati prednost Erosu? Najpre samootkrivanjem čoveka, što znači početak upoznavanja samog sebe.

„Upoznaj samog sebe”, kao poziv, čak zapovest, traje od vremena stare Grčke, u Delfima, što ne znači da i drugi stari narodi sveta nisu ovo naslućivali ili i znali. Većina hrišćanskih svetitelјa, još ubedlјivije, ponavlјa delfijsku mudrost.

Samootkrivanju nema kraja, ni upoznavanju sebe samog. Možda najznačajnija pojava na dugom putu samootkrivanja jeste traženje i, moguće, otkrivanje smisla života. Možda je tako nekada, u davnoj prošlosti čovečanstva, počela važna uloga religije.

Posle samootkrivanja, u srećnom slučaju i otkrivanja smisla života, sledi drugi najznačajniji stepen razvoja na putu sazrevanja, to je faza samoobnavlјanja.

Razume se da do ove druge i onda neprekidne faze samoobnavlјanja dolazi kod čoveka kada on, prepoznajući sebe, sve bolјe, otkriva ne samo svoje dobre osobine: moralnost i etičnost (opraštanje uvreda), blagonaklonost i trpelјivost za drugo i drukčije, sve do stvaralačke radosti zbog postojanja D(d)rugog.

Neophodno je i prepoznavanje svojih loših osobina: osvetolјubivost, zavist, mržnja prema D(d)rugom, sebičnost i vlastolјubivost. Tek sa iskrenim otkrivanjem svojih rđavih osobina čovek može (ali ne mora) da počne da teži popravlјanju sebe, da promeni sebe – teži samoobnavlјanju.

Za kraj ovog članka jedno korisno poređenje. Religija i nauka počinju najzad da se slažu! He zalazeći u osetlјivo pitanje: Da li veruješ u Boga ili ne veruješ, i ateistički naučnici (kao i teistički i agnostički) šalјu čoveku istu poruku kao i Tvorci velikih religija sveta: He prestaj sa traženjem i menjanjem sebe. Tajna je svuda: u atomu, ćeliji, galaksiji, psihi. Traži i traži, ali i menjaj se!

Zar ova poruka nije prirodna i svima potrebna? He obmanjujmo sami sebe: promena (tačnije, promene) ne dolaze spolјa, ni od revolucija, ni od političkih partija (neka je ona i najbolјa među ostalim rđavim), ni od pojedinih talentovanih, ali i moralnih političara, kao što su bili Gandi, Masarik, De Gol, i manji broj drugih.

Istinska promena (hrišćani govore o metanoji, preobražavanju čoveka) dolazi samo kod pojedinaca. Da li je ona dovolјna da se očekuje promena i u porodici, i u narodima i u čovečanstvu (i njegovoj tužnoj istoriji) – ne izgleda verovatna.

Pa ipak, majka Tereza (sveopšta hrišćanka) poručuje: „Čovek je nerazuman, nelogičan i sebičan. Nije važno, voli ga! Dobro koje činiš, sutra će biti zaboravlјeno. Nije važno, čini dobro! Ono što si godinama stvarao u času bi moglo razrušeno biti.

Nije važno, stvaraj! Ako pomažeš lјudima, možeš loše proći. Nije važno. Pomozi im! Ako činiš dobro, pripisaće to tvojim sebičnim cilјevima. Nije važno čini dobro!”

(Vladeta Jerotić)

Share this post: