„Silovanje”

protest kultura koncert celo violina trg knez

Poplava „rijaliti” programa, naptisa i ponašanja signal je da se nalazimo u već sasvim promenjenoj stvarnosti.

da se radi o umetnosti, tu se pitanje istine cepa na dva dela: na faktičku, stvarnu, realnu, na jednoj, i na fiktivnu, umetničku, odnosno nepostojeću na drugoj strani.

Strogo posmatrano, jedno je istina a drugo je laž. Ali, tu se odmah mora staviti primedba. Ono što je u životu istina ne važi u potpunosti za umetnost.

Jednostavno, u okviru umetničkog dela gole činjenice, autentični podaci ili očigledni dokumenti ne znače ništa. Dobro, ne baš ništa ali, svakako, ne mnogo.

Ovde je na snazi takozvana umetnička istina za koju tvorac umetničkog predmeta (artefakta) ima umetničku dozvolu (licentia poetica).

Šta to znači? Da svako, na primer, u okviru nekog literarnog, dramskog ili filmskog dela može tvrditi bilo šta i da to bude prihvaćeno kao istina? Da!

Ukoliko poetska struktura dela dopire do najdubljih osećanja konzumenata, ukoliko on u novom poretku stvari, novoj realnosti prepoznaje svoj, poznati, postojeći svet. Još uprošćenije: u umetnosti „laž” postaje nova, do sada nepoznata, ali ne manje uverljiva istina.

Najbolji primer za to čuo sam još kao student, slušajući čuvenog britanskog reditelja Lindsija Andersona, tvorca kultnog filma „Sportski život”.

Na primedbu da su njegovi filmovi prepuni nasilja, on je odgovorio: „To je zato što nikad nisam uspeo da se izražavam realistički. To umeju Rusi i Francuzi. Mi Englezi smo naturalisti”.

Ne bih vas zamarao teorijskim definicijama, dovoljno je da kažem kako naturalisti slikaju svet direktno, ne menjajući drastične manifestacije surove stvarnosti, dok realisti čine to posredno, služeći se lepezom različitih izražajnih sredstava.

I jedni i drugi teže istini; prvi idu pravim, drugi obilaznim putem.

Iako naturalisti izbegavaju subjektivnost i teže nečem što najviše liči na život, oni nisu ni malo bliži istini od realista. Zašto? Zato što sam okvir umetničkog dela sugeriše prelazak iz jedne u drugu kategoriju prihvatanja istine.

Kada u ruke uzmete roman, sednete u pozorišno gledalište ili utonete u mrak bioskopske sale, vi pristajete na novo shvatanje činjenica oko sebe. Znate da to nije život, nije prava istina ali, uprkos tome, nestrpljivo očekujete novu stvarnost.

Zbog toga ste kupili knjigu ili platili ulaznicu. Da doživite nešto više od svakodnevice koja je oko vas.

Ono što je, međutim, stvari odvelo na treću stranu jeste eksperimentalni film „Silovanje” („Rape”) Džona Lenona i Joko Ono iz 1969.

Slavni muzičar i njegova kontroverzna partnerka presreli su jednu nasumice odabranu devojku i počeli da je prate. Ona je bila Austrijanka u poseti svojoj sestri u Londonu.

Film počinje na nekom londonskom groblju, gde je nesrećna devojka došla da poseti grob roditelja i traje do njenog nervnog rastrojstva posle celodnevnog praćenja od strane Lenonove filmske ekipe.

Ona nekoliko puta pokušava da pobegne, sukobljava se s kamerom, da bi na kraju, poražena, odustala od otpora.

Ovaj eksperiment bio je uvod u seriju epigonskih tvorevina kojima nije bio cilj da se dođe do bilo kakvog estetskog ili idejnog cilja, već da se zadovolji gledalište, žedno lascivnosti i osetljivo na golicave prizore.

Vrhunac predstavlja globalni licencirani proizvod nazvan „Veliki brat”, koji naslovom samoironično asocira na čuveno Orvelovo delo „1984”.

U poslednje vreme, u nas smo svedoci pojave isprva čudnog, a odmah zatim i zastrašujućeg rasta fenomena rijalitija.

Iako ova engleska reč u prevodu znači stvarnost, ono što se odvija preko televizijskih ekrana, u žutoj štampi, u ponašanju političara i takozvanih poznatih ličnosti veoma je daleko od istine.

Rijaliti, koji u ovom trenutku prožima sve pore našeg društva, pokušava da simulira, imitira, falsifikuje stvarnost ali, u stvari, ne predstavlja ništa drugo do njen simulakrum.

Što reče Žan Bodrijar: „Simulakrum nikad nije nešto što prikriva istinu, nego istina koja pokušava da prikrije kako je nema. Simulakrum je istinit”.

Sam fenomen, dakle, ne govori toliko o falsifikovanju stvarnosti koliko o stanju u kojem se nalazi naše društvo. A ono je takvo da se u njemu više nigde ne može pronaći ni tračak istine.

Poplava rijaliti programa, napisa i ponašanja signal je da se nalazimo u već sasvim promenjenoj stvarnosti. Mirne duše bi se moglo reći da živimo u najobičnijem porniću.

Slično porno filmu, i ovde je reč o nizu opscenih fenomena koji nas sa svih strana okružuju, pretvarajući se da su istiniti, stvarni, iskreni.

Iako svi znaju da je reč o najobičnijoj prevari, dogovoru autora i aktera koji za cilj ima da kod konzumenata probudi najniže strasti, sve tri strane ovog zastrašujućeg pakta prave se (simuliraju) da učestvuju u nečem što ima legitimnost, čak i društvenu težinu.

Ljudi s voajerskim uzbuđenjem noću gledaju „Parove” ili „Farmu”, pažljivo čitaju „Informer” ili „Kurir”, ozbiljno diskutuju o primitivnim istupima političara ili ljubavnim aferama starleta.

Vest da je neka „poznata ličnost” ostarila ili se ugojila smešta se na udarno mesto; sveopšte razočaranje u državu, opšte siromaštvo i beznađe, koji već dugo postoje u Srbiji, potiskuju se ovim postupkom u drugi plan. Na sceni je novi poredak društvenih vrednosti, stari je mrtav.

Umesto zaključka. Ono što je počelo „Silovanjem”, a završava se „Velikim bratom” i ostalim derivatima tog proizvoda, odnosi se pre svega na gubitak ljudskog dostojanstva.

Bilo da je reč o otvorenom ili tajnom voajerizmu gledalaca, egzibicionizmu učesnika ili beskrupuloznosti autora, svi zajedno moraju da se odreknu svog digniteta.

To je uslov svih uslova. Takva operacija, ukoliko je planirana (a sva je prilika da jeste), vodi u apokaliptični svet koji je tako jasno opisao Džordž Orvel, svet kojem, posle 67 godina od kako se „1984” pojavila, nema šta da se doda ili oduzme.

Reditelj

(Goran Marković/Politika)

Share this post: