SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KRAJ AMERIČKE HEGEMONIJE NA BLISKOM ISTOKU!

Piše: Siniša Ljepojević

Sirijski rat se bliži kraju a sa njime se završava i – iz Vašingtona generisana – višegodišnja kriza celog Bliskog istoka.

Šta god da su bile namere Amerike u iniciranju destabilizacije i ratova u tom delu sveta, ishod je – to je sasvim jasno – američki i poraz vašingtonskih saveznika i gubitak dominacije Amerike na Bliskom istoku.

Posle 14 godina američko-zapadnih ratova dominantnu ulogu na Bliskom istoku sada imaju Rusija, Iran i Kina. To su tektonske promene, koje će definisati sudbinu ne samo Bliskog istoka nego i međunarodnih odnosa u Evropi, Aziji i delu Afrike.

Te nove realnosti očigledno su svesni i lideri arapskih zemalja, koji su tradicionalno američki saveznici, i oni sada traže izvesnu odstupnicu i pokušavaju da se prilagode novim okolnostima. Najtipičniji znak je ponašanje Saudijske Arabije kao stožera američkih klijenata na arapskom delu Bliskog istoka. Saudijski kralj Salman idućeg meseca putuje u Moskvu, kao prvi monarh kuće Sauda koji posećuje Rusiju.

Njegov sin i prestolonaslednik Muhamed bin Salman je u poslednje dve i po godine pet puta bio u Rusiji i sastao se sa predsednikom Vladimirom Putinom. U Rusiji su bili i kralj Bahreina, emir Katara, prestolonaslednik Emirata i premijer Libana. Tamo je često i premijer Izraela Benjamin Netanijahu.

Bez obzira na status američkih klijenata, arapske zemlje ipak imaju izvestan manevarski prostor, dok je Izrael, treba podsetiti, u delikatnijem položaju. Na neki način među najvećim gubitnicima u američkim avanturama na Bliskom istoku je ustvari Izrael, najverniji američki klijent u regionu. Toga su očigledno svesni i u Jerusalimu, pa garancije svoje bezbednosti sada traže i od Rusije, Amerika više ne može da bude jedini garant.

Poslednjih skoro 40 godina konkretni garanti bezbednosti Izraela su, pod američkom zaštitom, ipak bili Egipat i Sirija, i to je funkcionisalo, ali sada se situacija promenila. Te zemlje će zbog svog položaja i dalje biti realni garanti te bezbednosti, ali njihova politika sada mnogo više zavisi od Moskve nego od Vašingtona. To u osnovi menja i politički i bezbednosni položaj Izraela.

IZLAZAK KINE NA GEOPOLITIČKU SCENU

Kriza, naravno, dugo traje ali je prelomni istorijski momenat građanski rat u Siriji. U uspešnoj odbrani te zemlje od islamskih estremista – koje su pomagali Amerika, Zapad i većina arapskih zemalja – iskristalisala se dominantna grupa zemalja koje mediji obično nazivaju „4+1”, koju čine Rusija, Iran, Sirija i Irak i plus pokret Hezbolah. Pokret Hezbolah je tokom sirijskog rata toliko ojačao, pa je u tom delu Bliskog istoka postao ozbiljan partner.

Često se, međutim, zaboravlja da je sirijski rat ojačao i poziciju naroda Druza, koji većinom žive u Libanu, ali ih ima i u Siriji, gde su se posle početnog dvoumljenja priključili snagama Damaska i herojski se nosili u borbama protiv takozvane Islamske države. Ali sada, kako se sirijski rat bliži kraju, u toj grupi je još jedna velika zemlja – Kina.

I to je istorijski momenat. Šire gledano, to je čak i važnija činjenica od povratka Rusije na Bliski istok i prodora Irana na arapsku teritoriju. To je prvi geopolitički iskorak Kine izvan azijsko-pacifičkog regiona. Kina je izašla na svetsku geopolitičku scenu.

Kina je od prvog dana građanskog rata davala odlučnu političku podršku zvaničnom Damasku i uz Rusiju bila glavni oslonac u međunarodnim institucijama. Ali sada, uz Rusiju i Iran, postaje ključni nosilac obnove i razvoja Sirije. Sirija je postala deo velikog kineskog projekta poznatog kao „Put svile”.

Pre dva meseca u Pekingu je organizovan veliki skup o projektima za obnovu Sirije, a ključni nosilac će biti Azijska banka za infrastrukturne investicije (AIIB) sa većinskim kineskim kapitalom. Kina takođe vidi Siriju i kao bazu za plasman svojih proizvoda u celi bliskoistočni i mediteranski region. Usledile su i konkretne investicije.

Kineska nacionalna petrolejska korporacija (CNPC) je već suvlasnik dve najveće sirijske naftne kompanije a potpisala je i ugovor o istraživanju i razvoju naftne industrije. Druga kineska kompanija Sinoćem je otkupila prava na jedno od dva najveća naftna polja u Siriji.

Posle Pekinga u avgustu je u Damasku održan sličan skup, međunarodni sajam o obnovi Sirije. Na tom skupu su učestvovale zemlje BRIKS, zatim Iran, Irak i Kuba. Nije bilo ni jedne zapadne zemlje, ni Amerike a ni Saudijske Arabije. Samo imena onih koji su bili i onih koji nisu bili simbolično najbolje govore o novom odnosu snaga. Prema saopštenju zvaničnog Damaska, prioritet u obnovi zemlje će imati Rusija, Kina i Iran.

„NOVI BLISKI ISTOK“

Sirija je, međutim, samo deo nove politike Kine prema Bliskom istoku. Sredinom jula ove godine je iz kineske luke u Đanđangu isplovila grupa vojnih brodova ka Džibutiju, prvoj kineskoj prekomorskoj vojnoj bazi.

Kina je sa tom malom zemljom na Rogu Afrike, izuzetno važnom strateškom mestu i koja je praktično deo Bliskog istoka, potpisala ugovor i izgradila vojnu bazu koja može da primi do 10.000 vojnika. Prema ugovoru, Kina će koristiti tu bazu najmanje do 2026. godine.

Ta baza je deo projekta Jedan pojas, jedan put, nazvan i Put svile. Zvanična Kina istovremeno podseća da ta baza pre svega ima vojni, a ne komeracijalni karakter i da će biti u funkciji zaštite kineskih interesa.

Zanimljivo je da je prva kineska vojna baza u inostranstvu udaljena svega nekoliko kilometara od američke baze Kamp Lemonijer u Džibutiju a nešto manje od najveće baze francuske Legije stranaca. Američka baza u Džibutiju je najveća u tom regionu i jedina stalna destinacija u Africi.

Džibuti je bivša francuska kolonija sa velikim zapadnim prisustvom, pa sama činjenica da je ta mala zemlja potpisala ugovor o vojnoj bazi Kine svedoči o temeljnim promenama odnosa u tom delu sveta.

Kina sa Bliskog istoka uvozi 50 odsto svojih potreba za naftom, najveći je, na primer, kupac saudijske nafte, a od toga više od polovine se transportuje kroz moreuz Bab el Mandeb, na čijoj afričkoj strani je Džibuti a azijskoj jemenski Adenski zaliv. Moreuz je i ulaz u Crveno more a najveći deo kineskog izvoza za Evropu upravi prolazi Crvenim morem i Sueckim kanalom. Sa bazom u Džibutiju Kina može da kontroliše promet Crvenim morem i obezbeđuje svoje interese.

To su tektonske promene koje su se već desile, ali je još uvek neizvesno kako će pre svega Amerika dalje reagovati. Teško je prihvatiti takav poraz, i verovatno je da Vašington neće odustajati iako je njegov manvearski prostor sada znatno manji. Taj prostor se uglavnom svodi na detsrukciju i izazivanje lokalnih kriza.

U ovom vremenu jedini na koje bi Amerika mogla da računa u destruktivnim akcijama su Kurdi u Iraku. Irački Kurdi su najavili referendum o nezavisnosti za 25. septembar iako su obećali da njegove rezultate neće odmah primeniti nego će kroz pregovore pokušati da izbegnu novi rat.

Taj rat, međutim, većina hroničara smatra neizbežnim. Amerikanci u tom eventualnom ratu računaju i na sirijske Kurde, koji su za sada američki saveznici, mada je to veoma neizvesno.

Jer, trebalo bi se prisetiti reči nekadašnjeg izraelskog premijera pokojnog Ariela Šarona, koji je rekao da je to „region u kome se nikada i nikome ne može verovati”. Bez obzira šta bude upotreba Kurda, tektonske promene su se već desile i one su nova realnost koju garantuju oni kojima se, ipak, može verovati.

Početkom 21. veka, kada je Amerika krenula u ratne avanture i razaranje Bliskog istoka, govorilo se kako ustvari Vašington želi da stvori „novi Bliski istok”. I, zaista, stvoren je „novi Bliski istok” ali on nije američki.

(Standard)

Share this post: