SKRIVENO ČIPOVANJE U SRBIJI

cipovanje-kontrola

Velika Britanija posle višegodišnjih debata,pritiska jednog dela akademske zajednice i nevladinog sektora potpuno ukinula biometrijske lične karte i centralnu bazu biometrijskih podataka,iako je to bio projekat koji je laburistička vlada godinama zdušno propagirala. Nemačka je takođe ukinula obavezu uzimanja biometrije od građana.

 

U ovom trenutku, državne vlasti u osiromašenoj i skoro potpuno razorenoj Srbiji  nameću  tehnologije za masovno praćenje stanovništva: uvode se čipovane zdravstvene knjižice,kao što su uvedene čipovane vozačke dozvole”. Traži se da se od sledeće godine uvedu i nove lične karte,sa dva čipa, iako je preko milion i trista hiljadagrađana iskoristilo svoje pravo da uzme lične karte bez čipa.

Sve se pravda (naravno!) Evropskom unijom i njenim zahtevima.Umesto da ovaj jadni narod zaposle i nahrane, totalitarci ga guraju u elektronski konclogor. Da je namera konačno stvaranje policijske države, čitamo u knjizi dr Slobodana R. Petrovića „Policijska informatika” (Policijska akademija, Beograd 2003).

Tamo doslovno piše: „Neophodna je integracija podataka, preko zajedničke baze podataka, sledećih subjekata: MUP-a, Republičkog zavoda za statistiku, pravosudnih organa, Republičkog geodetskog zavoda, Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Republičke uprave javnih prihoda, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za tržište rada, Zavoda za obračun i plaćanja, opštine.”

Svi podaci o nama skladištiće se u centralnoj bazi podataka, a onda će ih neko, negde, ukrštati, i čitati sve o nama i našim životima.

Posledice?

A šta se dešava ako podaci dođu neželjenim gospodarima?

Jedna od najopasnijih totalitarnih sekti današnjeg sveta, sajentologija, uživala je, krajem 20. veka, zaštitu Vlade SAD. Godine 1993. američka Služba unutrašnjih prihoda priznala je sajentologiji, poznatoj po stavu svog osnivača Rona Habarda: „Pravite pare, pare, još više para!” status religije i oslobodila je plaćanja poreza. Ova služba je to učinila posle 25 godina borbe sajentologa za status religiozne organizacije.

Sekta je samo 1997. izdvojila 725 hiljada dolara za lobiranje u Senatu i kongresu. Sajentolozi su bili povezani sa isto tako opasnom sektom munovaca, čiji gazda, „velečasni” Mun, ima ogromnu imovinu: od fabrika (između ostalog, i oružja) do novina. Obe ove u organizacije koordinirale su svoju delatnost u Istočnoj Evropi.

Sajentologija je krajem prošlog stoleća prodrla u zemlje bivšeg komunističkog Istoka i iza sebe ostavlja opasne tragove. U Albaniji, za vreme vlade Saljija Beriše, niz ministara bio je u sajentološkoj sekti, koja je osnovala sistem piramidalnih banaka, čiji je slom doveo do kolapsa albanske privrede.

U Rusiji su, za vreme Jeljcina, sajentolozi postavili mrežu preduzeća zasnovanih na tzv. „habard-tehnologiji”, ubacili se na Novinarski fakultet Moskovskog državnog univerziteta, prodrli u metalsku industriju, banke, savetodavne centar – čak 300 ruskih firmi plaćalo je porez od 16% sajentološkom WISE centru u Americi.

I u Grčkoj je bilo opasnih skandala sa sektom. Grčka policija je u njihovom atinskom štabu našla dosije na hiljade građana koji su, ovako ili onako, bili zanimljivi sekti, a vođa domaćih sajentologa je uhapšen kada je otkriven spisak ljudi s kojima se treba obračunati. Svi su, na čelu sa poznatim sektologom, sveštenikom Antonijem Alevizopulosom, bili proglašeni „neprijateljima” sekte.

Sajentolozi su veliku špijunsku aferu imali kad su pokušali da prodru u američke tajne službe. Zbog toga je svojevremeno Meri Sju, Habardova žena, bila na robiji. Ali, nagodba je kasnije ipak postignuta;špijunaža, jedno od glavnih zanimanja našeg doba, bila je bitnija od dotadašnjih sukoba.

Čelnik „Majkrosofta”, Bil Gejts, bio je, u te dane, poslovno povezan sa sajentolozima. Njegov zvanični biograf, Dejvid Ajčbaja,bio je sajentolog; jedan od glavnih saradnika „Majkrosoft imperije”, „EXECUTIVE SOFTWARE” bio je sajentološkog usmerenja. Zato su neke  evropske države u administraciji svojevremeno prestale da koriste programe „Majkrosofta”. Tako je bilo devedesetih. Kako li je sada, posle Asanžovih i Snoudenovih otkrića? Čemu se danas možemo nadati?

Slučaj Kuzmanović

Šta se može desiti nevinom čoveku ako njegovi podaci dođu u pogrešne ruke?

Godine 2005. je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu završen proces u kome je vojni muzičar Dejan Kuzmanović tužio državu zbog neviđenog nasilja nad svojom ličnošću počinjenom u toku famozne operacije „Sablja” u proleće 2003. Šta se desilo? Te, 2003, neko iz MUP-a Srbije je izvukao Kuzmanovićevu fotografiju iz vozačke dozvole dotičnog, i objavio je kao sliku ubice premijera Zorana Đinđića.

Kuzmanovićev advokat Arsenije Katanić izjavio je, pošto je sud presudio da dotični nije ubica i da država mora da mu plati 730 000 dinara odštete: „Ta nazovi-greška Dejanu Kuzmanoviću i njegovoj porodici nanela je teške posledice koje, očigledno, više nije moguće ispraviti.

Svi ljudi u ovoj zemlji pamte njegov lik kao čoveka koji je učestvovao u ubistvu, a jedva da ima nekog ko zna danas da on s tim nije imao nikakve veze. Dejanu je zbog svega stradalo i zdravlje, on je bukvalno osedeo preko noći… Po savetu lekara, on više o ovome neće govoriti u javnosti, a isto važi i za mene” („Glas javnosti”, 7. april 2005.).

Zamislimo sada šta će se dešavati u državi Srbiji kad svi naši podaci budu u kompjuteru(a već, uglavnom, jesu)! Koliko će biti grešaka, nemarnih i namernih! Koliko će ljudskih života biti ugroženo nemarom raznih pozornika, inspektora, lekara, medicinskih sestara… Evo šta je svojevremeno Kuzmanović izjavio o paklu kroz koji je prošao: „Danima sam bio najtraženiji begunac, slušao u policijskoj stanici kako država organizuje hajku na mene, kako upozoravaju da sam osumnjičen, ubica ili šta već…” Čim je čuo da ga traže, Kuzmanović je otišao u policijsku stanicu u Ulici 29. novembar u Beogradu i prijavio se, ali mu je rečeno da to nije on.

Ali, dok je sedeo u kancelariji, krenula je slika na TV-u: „Odjednom sam video sebe na TV-u i ministra Mihajlovića koji pokazuje moju sliku iz vozačke dozvole”. U policijskoj stanici je bio i sutradan: „Celo popodne sam proveo u SUP dok je Srbija pozivana da me traži. Nije mi bilo ni do čega, ni do jela, ni do pića. Samo sam čekao da se već jednom završi. Na kraju, u policiji sam bio najsigurniji.

Ne daj Bože da sam izašao na ulicu – raskomadali bi me istog momenta/…/ Uveče je došao državni tužilac i rekao mi da sam slobodan. Potpisao sam dokument i, kao, nikom ništa. Pitao sam zašto su mi to uradili, izmaltretirali me, napravili celu frku, a ja sam iz sasvim druge priče – vojno lice i muzičar.

Jedan inspektor mi je rekao: „To je komlikovano. Nemoj da ti objašnjavamo, da zamaraš mozak. Slobodan si, idi kući i potrudi se da ne ličiš na sebe”. Dok nije optužen Zvezdan Jovanović, Dejan Kuzmanović je živeo zatvoren u svojoj sobi, u ogromnom strahu. Šta je sve preživela njegova porodica? Evo šta: „Moju bivšu suprugu su tada vratili sa službenog puta i bila je ispitivana i proveravana. Srećom, dete mi je bilo kod njenih roditelja.

Mali je video fotografiju na TV, ali na kratko, pa su ga ubeđivali da to nisam ja. Međutim, prepoznao me je po naočarima, nikako nisu mogli da ga ubede u suprotno. Tada je imao pet i po godina. Hteli su da ga isteraju iz vrtića, a supruga je dobila peticiju sa zahtevom da se iseli iz stana. Moja majka je doživela nervni napad, čekala je svake vesti, a ja nisam mogao da se javim jer su mi uzeli telefon”. („Nedeljni telegraf”, 12. maj 2004.).

Budućnost čipovanih nomada

U Srbiji se, sve vreme  posle 5. oktobra 2000, formira tehnička osnova za TOTALITARNI REŽIM. Jer, šta je totalitarni režim? O tome govori ruski filosof Ivan Iljin koji kaže da se on ne sastoji u obliku, već u obimu vlasti. Svaka vlast koja hoće da drži život svojih građana pod kontrolom jeste totalitarna… Što se tiče „elektronske kontrole”, gospodari sveta su je davno predvideli i sada je samo, pod izgovorom „borbe protiv terorizma”, i slčnih budalaština, sprovode.

Žak Atali, svojevremeno direktor Evropske banke za obnovu i razvoj i blizak čovek Rotšilda, pisao je,pre više od tri decenije, u svojoj knjizi „Linija horizonta”: „Poredak, zasnovan na sili, biće zamenjen poretkom zasnovanim na novcu… Novčani poredak postaće univerzalan.

Od Santjaga do Pekinga, od Johanesburga do Moskve svi ekonomski sistemi klanjaće se pred oltarom tržišta. Nikad svet nije bio u takvom ropstvu koje diktira novac…Pobednici te nove ere biće graditelji, a u njihovim rukama će se naći i vlast i finansijska moć”.

Ljudi će biti „novi nomadi”, koji su, po Ataliju, „izgubili tradicionalnu vezanost za zemlju, zajednicu, porodicu”, čije će najvažnije pravo biti pravo da prodaju i kupuju. Čitav svet će biti pod elektronskim nadzorom. Atali veli: „Osnova tehnologije budućnosti je mikročip, koji će biti ugrađen u sve predmete, koji će postati nešto poput produžetka naših čulnih organa, funkcija našeg organizma”.

Sredstvo veze (a samim tim i nadzora) postaće sveprisutno: „Čovek nigde neće moći da se sakrije… Prvi put će čovek biti bez adrese… Da bi se identifikovao nomad budućnosti, biće dovoljno da se navede ili njegov broj ili njegovo ime”.

Atali jasno kaže: „U budućem svetskom poretku biće poraženih zemalja. Broj poraženih će, naravno, biti veći od broja pobednika. Oni će pokušavati da steknu pravo na dostojan život, ali, izgleda, takvu šansu neće dobiti. Biće izbačeni iz igre, gušiće se od otrovne atmosfere, na njih niko neće obraćati pažnju, zbog sveopšte ravnodušnosti”.

Sirotinji koja neće imati gde da putuje biće ponuđena razna stimulativna sredstva, pre svega narkotici: „Narkotici su nomadska supstanca za pobeđene budućeg milenijuma”. Pobednici će imati sve „rajske mogućnosti” genetičkog inženjeringa. Elita će na tržištu kupovati nove organe. Atali „proriče”: „Čovek će prodavati i kupovati svoje sopstvene dvojnike, „kopije” voljenih ljudi, hibride stvorene na osnovu naročitih osobina, izabrane s tačno određenim ciljevima… Čovek će početi da pravi samog sebe onako kako pravi robu”.

Ruska crkva protiv totalitarne kontrole

Ove, 2013, godine, početkom februara, održan je Sveti Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve koji se, između ostalog,bavio i pitanjem razvoja novih tehnologija za praćenje ljudi.Evo šta su ruski episkopi,između ostalog, saopštili: „U društvu se širi osnovana briga zbog toga da korišćenje doživotnog ličnog digitalnog identifikatora u vidu koda, karte, čipa ili nečeg sličnog, može postati obavezan uslov za pristup svih ljudi svim materijalnim i društvenim dobrima od životne važnosti.

Korišćenje identifikatora zajedno sa savremenim tehničkim sredstvima omogućava vršenje totalne kontrole nad čovekom bez njegove saglasnosti – praćenje njegovog kretanja, kupovine, plaćanja, medicinske preglede, primanje socijalne pomoći, druge pravne i društveno značajne aktivnosti, pa čak i lični život.

Već sad izazivaju zabrinutost aktivnosti na prikupljanju i obradi ličnih podataka dece, koja se školuju u opšteobrazovnim ustanovama, jer se često vrši nekontrolisano prikupljanje podataka, koji su očigledno suvišni za obezbeđenje procesa učenja. Mnogi verujući izražavaju principijelnu nesaglasnost s obaveznim dodeljivanjem identifikacionog koda s njegovim pretvaranjem u neizmenjivi, doživotni i posmrtni atribut.

Osim toga, zabrinutost izaziva sve jača tendencija porasta prikupljanja biometrijskih podataka o čoveku, kao i pojava elektronskih identifikacionih uređaja za implantaciju.Sve prikupljene informacije mogu ne samo da se koriste, već i da se automatski analiziraju s ciljem donošenja upravljačkih odluka u pogledu konkretnog čoveka.

A uvođenje identifikatora za potpuni pregled ličnosti omogućava stvaranje jedinstvene baze podataka u kojoj u režimu realnog vremena mogu da se prikupljaju, čuvaju i automatski analiziraju podaci iz različitih oblasti čovekovog života.

Pozivajući se na svoja ustavna prava, na hiljade ljudi, uključujući i pravoslavne vernike, zbog ovih ili onih razloga, uključujući i religiozno motivisane, ne žele da prihvate novi identifikacioni sistem, da koriste dokumenta s elektronskim identifikatorima ličnosti (ličnim kodom, bar-kodom, identifikacionim brojevima). Mnogi od ovih ljudi saopštavaju o kršenju njihovih ustavnih prava.

Ovi ljudi često bivaju lišeni medicinske pomoći, starosnih penzija i drugih isplata, izrade dokumenata o invaliditetu i različitih olakšica. Ponekad ne mogu da obave imovinske poslove, da se upišu na školovanje ili da zasnuju radni odnos, da obavljaju preduzimačku delatnost, da plate komunalne usluge, da kupe karte za prevoz. Usled toga se formira čitav sloj ljudi isključenih iz svih oblasti društvenog i državnog života.

U zadatke Crkve ne ulazi detaljna analiza razloga zbog kojih svaka konkretna grupa ljudi odbija korišćenje svake konkretne tehnološke novine ili prihvatanje sličnih novina. Međutim, Crkva je ubeđena da pomenute tehnologije ne smeju biti bez alternative i prinudne.

Oni koji odbijaju da prihvate date tehnologije treba da imaju alternativu – korišćenje tradicionalnih metoda za identifikaciju ličnosti, koje se danas primenjuju u većini zemalja kanonske odgovornosti Moskovske Patrijaršije. Crkva smatra nedopustivim sve oblike primoravanja građana na korišćenje elektronskih identifikatora, automatizovanih sredstava za prikupljanje, obradu i evidenciju ličnih podataka i ličnih poverljivih informacija.

Ostvarenje prava na pristup socijalnim dobrima bez elektronskih dokumenata treba osigurati materijalnim, tehničkim, organizacionim, a ukoliko je potrebno, i pravnim garancijama. Crkva smatra nedopustivim prinudno nanošenje na čovekovo telo bilo kakvih vidljivih ili nevidljivih identifikacionih znakova, implantaciju identifikacionih mikro i nano elektronskih uređaja u čovekovo telo.

Zbog toga što posedovanje ličnih informacija omogućava kontrolu i upravljanje čovekom kroz različite sfere života (finansije, medicinska pomoć, porodica, socijalno osiguranje, svojina i drugo), pojavljuje se realna opasnost ne samo od mešanja u čovekov svakodnevni život, već i od sablažnjavanja njegove duše.

Crkva deli bojazan građana i smatra nedopustivim ograničavanje njihovih prava u slučaju da čovek odbije da pristane na obradu ličnih podataka.Pristanak građana na korišćenje sredstava elektronske evidencije treba da bude praćen obaveznim objašnjavanjem svih posledica odluke koja se donosi.

Građanima koji žele da koriste ova sredstva treba garantovati pristup informacijama o sadržaju elektronskih zapisa, kao i mogućnost da promene sadržaj datih zapisa ili da ih udalje u slučaju kad drugačije nije predviđeno zahtevima o društvenoj bezbednosti utvrđenim zakonom. Treba garantovati, i ukoliko je potrebno, pojačati odgovornost za razglašavanje ili neodgovarajuće korišćenje ličnih podataka.

Dokumenta, koja izdaje država, ne treba da sadrže informacije, čija su suština i namena nerazumljivi ili se kriju od vlasnika dokumenta, kao i simbole svetogrdnog ili moralno sumnjivog karaktera ili simbole koji vređaju osećanja vernika. Crkva o ovim pitanjima vodi dijalog s organima vlasti Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana, država Srednje Azije i drugih država, pokušavajući da izdejstvuje uzimanje u obzir i razumevanje pozicija vernika.

Sabor smatra da je od posebne važnosti poštovanje principa dobrovoljnosti prilikom prihvatanja bilo kakvih identifikatora, koji pretpostavljaju mogućnost izbora tradicionalnih metoda za identifikaciju ličnosti. Sabor poziva vlasti država na kanonskim prostorima naše Crkve da se pridržavaju ovog principa. Pritom treba poštovati ustavna prava građana i ne treba diskriminisati one koji odbijaju da prihvate elektronska sredstva identifikacije.

U slučaju primoravanja građana na prihvatanje sličnih sredstava i diskriminacije vezane za njihovo neprihvatanje Sabor ovim ljudima predlaže da se obrate sudu, kao i da informišu eparhijsko sveštenonačalije, a u slučaju potrebe, Sinodalno odelenje za odnose između Crkve i društva. Ipak, mnogo toga nas upozorava na to da se možemo naći pred licem novih izazova.

Ukoliko sužavanje granica slobode, koje se između ostalog, vrši i sredstvima elektronske kontrole, dovede do nemogućnosti slobodnog ispovedanja Hristove vere, a zakonodavna, politička ili ideološka akta čije je izvršenje obavezno, postanu nespojiva sa hrišćanskim životom – nastupiće vreme ispovedništva, o kojem govori knjiga Otkrovenja.
Kreditne kartice

Ponovo u Srbiji

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, o orvelovskoj Srbiji veli: „U našoj zemlji se, po gruboj proceni,nekoliko stotina hiljada subjekata javnog i privatnog sektora bavi obradom podataka o ličnosti. Većina raspolaže i sa više baza,pa se ukupan broj evidencija procenjuje na preko milion.

Reč je evidencijama državnih službi, vojske, policije, ustanova penzijskog i zdravstvenog osiguranja,bankarskog sistema i kreditnog biroa,ustanova socijalne zaštite, udruženja, brojnih kadrovskih službi poslodavaca” („Večernje novosti”, 22. februar 2013). Za mnoge obrade podataka uopšte ne postoji saglasnost lica o kojima je reč, a u pitanju su čak i veoma osetljivi podaci – medicinski i oni o socijalnom statusu.

Koriste se, često nezakonito, biometrijski podaci o ličnosti, prate se elektronske komunikacije, svuda su kamere čije kiklopsko oko nadzire ljude u kretanju. Zaposleni se žale na poslodavce koji ih prate na radnom mestu, a mnogima se traže čak i otisci prstiju, iako je to protivzakonito.

Ovom temom bavi se i sveštenik dr Oliver Subotić, koji je završio informatiku na Fakultetu organizacionih nauka i teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu,gde je i magistrirao, da bi doktorirao na Katedri za sociologiju Filosofskog fakulteta sa temom „Informaciono kontrolisano društvo i njegove implikacije”.

Autor je više studija iz ove oblasti:”Čovek i informacione tehnologije:pogled iz pravoslavne perspektive”, ”Biometrijski sistemi identifikacije:kritička studija”,kao i već pomenute monografije „Informaciono kontrolisano društvo”.

Subotić, u svojoj knjizi „Crkva i globalizacija”, objavljenoj 2011. ističe da je Velika Britanija posle višegodišnjih debata,pritiska jednog dela akademske zajednice i nevladinog sektora potpuno ukinula biometrijske lične karte i centralnu bazu biometrijskih podataka,iako je to bio projekat koji je laburistička vlada godinama zdušno propagirala. Nemačka je takođe ukinula obavezu uzimanja biometrije od građana.

Ovo što rade u Srbiji, tobož zbog EU, samo je još jedan dokaz da nas tretiraju kao parije Novog evropskog (i svetskog) poretka. Ali, protiv toga se treba boriti. Ne smemo biti stoka koju žigošu!

Dimitrijević Vladimir

Pečat

Share this post:

  • Pingback: СКРИВЕНО ЧИПОВАЊЕ У СРБИЈИ – Не смемо бити стока коју жигошу!()