SLAVA 1.300 KAPLARA: Kako je krem srpske mladosti ostavio sve i dao život za otadžbinu

kaplari front srbija vojska mars front

Jedan od 1.300 kaplara ostala je odrednica koju su do kraja života isticali i kojom su se ponosili. Sve ostalo u njihovim ispunjenim biografijama, za njih je bilo manje vredno.

Krajem avgusta 1914. šest godišta srpske omladine, srednjoškolaca i studenata, pozvano je u Skoplje na odsluženje vojnog roka. Bilo ih je oko 1.300, a kako su sa Drine stizale nepovoljne vesti, obuka im je potrajala svega dva meseca.

Komandant bataljona, pukovnik Dušan Glišić 15. novembra 1914. potresnim glasom saopštio je naređenje Vrhovne komande: proizveo ih je u čin kaplara i hitno uputio na front.

Šest četa Skopskog đačkog bataljona, kasnije poznatog kao bataljon 1.300 kaplara, ispraćeno je sa cvećem i suzama. Devojke se nisu libile i delile su prave tople poljupce, kojima će mnogima biti poslednji.

Ali mladi kaplari odlučno su pevali “Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta“.

“Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili.

Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače“, svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara, kasnije akademik, ugledni profesor i veliki graditelj hidrocentrala i vodovoda.

U rat je krenuo sa 20, kao student druge godine Građevinskog fakulteta u Beogradu, na svoju krsnu slavu Đurđic. Sa saborcima je stigao u Gornji Milanovc gde ih je dočekao prestolonaslednik Aleksandar i nakon govora podelio im dosta cigareta.

– „Uvek sam se ponosio našim bataljonom“, dedine su reči. Doživeo je duboku starost, umro je u 81. godini, i do kraja je ostao skroman.

Učestvovao je u borbama i kada je bio oboleo od žutice, tri puta je mogao da izgubi život, bio je teško ranjen 1916, prošao je albansku golgotu, a od proleća 1917. određen je da radi na organizaciji invalidskog logora u Mikri kod Soluna.

Kasnije je po naredbi otišao u Rim da nastavi studije – kaže Zorana Pećinar Ćirjanić, jedna od pet unuka koje čuvaju uspomenu na slavnog ratnika, doživotnog predsednika Društva srpskih ratnika i inicijatora da se na Rajcu kaplarima podigne spomenik.

Da bi se podigao moral napaćenom narodu i vojsci, đački bataljon je i poslat na front. Ravnodušno su ih stariji vojnici prihvatili, ponavljali “Što su vas poslali da uzalud izginete“, ali su đaci vrlo brzo pokazali šta mogu.

– Ušli su u istoriju kao legenda. Stali su pod zastavu otadžbine kada je ona to od njih tražila.

Odazvali su se pozivu i rame uz rame stali i sinovi seljaka, zanatlija, kao i deca ministara, oficira, profesora, sveštenika… – kaže pukovnik u penziji Ljubomir Marković, predsednik Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920.

A u luci Guvija na Krfu, Miladin Pećinar se obavezao da prikupi i popiše sve saborce bataljona 1.300 kaplara.

“Nije mu bilo lako“, zabeležio je Stanislav Vinaver, jedan od kaplara iz slavnog bataljona.

“Trećina ih je pala na Kolubari, mnogi zauvek ostali u albanskim bespućima, mnogi ispod potopljenih lađa na putu prema ostrvu spasa.“

(Sonja Šulović/Blic)

Share this post: