ŠOKANTNO – STRAŠNA ŠRIČA: Da li su generali Pavković i Lazarević pronašli basnoslovno hajdučko blago, za kojim je tragao i Arkan na jugu Srbije i kakve veze Milošević ima sa tim!?

foto-print-profi-fonet-tanjug

Miloševićeva sudbina mogla je da bude sasvim drugačija da su prvo Arkan, a potom generali Pavković i Lazarević pronašli basnoslovno blago koje su na jugu Srbije sakrili hajduci.

Akcija koja je bila proglašena vojnom tajnom, nažalost, okončana je neuspehom

Da priroda nije jednog konobara s juga Srbije obdarila sličnošću s glumcem Melom Gibsonom, priča koja sledi ostala bi i dalje pokrivena velom zaborava. Ovako…

„Ovako je bilo: svaki dan gazdina žena oko mene. Kao, ne mož’ da se načudi kol’ko ličim na Mela! Te, da savijem ruku da joj pokažem mišić, te da nakrivim glavu, a ona mi namešta kosu… Zove me: ‘Moj pobesneli Maks!’… I tako bude belaj!“

Plavooki ugostiteljski radnik nije precizan, pa mi, slušaoci, ne znamo da li je „belaj“ bila višemesečna veza s gazdaricom ili ono što je usledilo posle, kad je njen muž otkrio preljubu. Zanet sećanjem na zagrljaje svoje bivše drage, on bi nizao detalje do u beskraj da ga novi poslodavac ne opomene: „Uzni se u pamet, novinari nisu došli to da pisuju!“

Prevareni kafedžija, naime, držao je lokal blizu Komande kopnene vojske u Nišu, pa su mu većinu stalnih gostiju činili oficiri koje je služio konobar-zavodnik. Slučaj je udesio da u kafanu u Beloj Palanci, gde je konobar posle dramatičnog izgona s posla i iz kreveta u gazdinom stanu, našao nov posao, navrati jedan pukovnika iz Niša.

„U odelo, civilno, i još trojica, mlađi od njeg’, podašišani, i oni u civilke… Onaj pukovnik n’e me poznao, valjda nije računao da će tu da me nađe. I kad ja reko: ‘El’ dupli vinjak?’, on ovak’ gicnu s glavu i pogleda me, al’ ništa ne reče. Oni ostali s njeg’ uzeše ‘koka-kolu’“, prešao je konobar na događaj od pre mesec dana, a sastavni deo njegove predstave bilo je i afektiranje po južnjački.

„Men’ me đavo ne da mira, pa ga ne pušćam: ‘Otkud vi u naš kraj, gos’n pukovniče?’, A on će: ‘A to si ti, švaler!’ Oni ostali gledaju pred seb’ ki mlade, nijedan ni sa uvo da mrdne. I kaže pukovnik: ‘Ja pošo u lov!’ ‘Puške ste ostavili u džip’, kažem ja onak’ usput… A izlazio sam, nikakve puške u džip gi nema! A on sruči vinjak i pogleda me, pa si obrisa usta i kaže: ‘Idemo u lov na tartufi!’“

Za našim stolom komešanje, svi znaju da konobar priču uvodi u finale.

„Nane ti ga špijunske, mislim se ja, ti će da loviš tartufi! Iz Bosnu si došo, reko u sebi, tamo si u školu za užinu nosio tartufi! Vidim, laže na kilometar, al’ ne moga da oćutim. Reko’ mu: ‘A ovi li su ti tragači?’ Kad jedan od oni podašišani me pogleda i reče mi: ‘Mnogo laješ, nemo’ ti da njušiš tartufi, al’ odozdo, iz zemlju!’ Ja zajeba’ daljnju šalu s ludaci… Još jedni za Šuplji kamen!“, završi, a ostali zažagore: „Šuplji kamen! Sigurno su išli na Šuplji kamen! I ovi traže zlato na Šuplji kamen!“ I priča se otme…

Priča o tome kako su pre petnaest godina generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević pod Šupljim kamenom tražili hajdučko zlato.

AKCIJA „MORAVA“

Skriveno blago stvar je bajkovita, a potraga za njim vezuje se za ljude lakoverne, fantaste i zanesenjake. Ali nisu načelnik Generalštaba i komandant Treće armije bili prvi visoki zvaničnici koji su se u takve avanture upuštali.

Udbine arhive čuvaju, tako, povest o akciji „Morava“ s kraja 1965. i iz prve polovine naredne godine, kad su operativci češljali Ovčarsko-kablarsku klisuru. Najkraće: dobar deo zlata koje su Englezi – iz rezervi Kraljevine Jugoslavije! – slali četnicima pripadnik britanske obaveštajne službe SOE Vilijam Bil Hadson, pridružen Draži Mihajloviću u jesen 1941. godine, prisvojio je za sebe i sakrio na nekoliko mesta u zapadnoj Srbiji.

Stvar je posle rata izašla na videlo, Sandej tajms je vrednost proneverenog zlata procenio na 3.000.000 dolara, a Aleksandar Ranković, svemoćni šef Udbe, pokreće tajnu akciju „Morava“ kako bi našao deo Hadsonovog zlata. Pre nego što je išta pronađeno Rankovića smenjuju na Brionskom plenumu, a dalja potraga, ta i slične, obavijena je velom tajne.

Državna bezbednost, međutim, u jednom slučaju traga javno, bez straha da će joj nađeno neko uzeti, i bez stida da će joj prebaciti neozbiljnost.

Mesto: Miljkovac, naselje u niškoj opštini Crveni Krst. Vreme: između 1996. i 1998. Glavni junak: Arkan.

Miljkovac je selo 18 kilometara udaljeno od centra Niša. Leži na rubu Aleksinačke kotline, ušuškano od vetrova, na mestu gde je u doba Rimljana bio grad. Ostaci drevnih zidina raspaljuju maštu lovaca na blago, pa meštani i danas sreću „planinare“ i „kampere“ koji preko ramena nose ašove.

Arkan se dovezao džipom. Ljudi u njegovoj pratnji nisu bili govorljivi, ali lokalni policajci ubrzo su počeli da pričaju da su to „debejci“ iz Beograda. S njima je, prema nekim podacima, i misteriozni Italijan sa Sicilije Salvatore Antoni Fijandak. Pripadnici DB smenjivali su se, povremeno su dolazili i „arkanovci“ u crnim uniformama, i sve je to, manje ili više upadljivo, trajalo dve godine, da bi poslednjeg dana helikopter nekoliko sati nadletao vrh jednog brda. Da li je utovario nešto ili nije, Miljkovčani ne znaju. Za njima je na imanju Jove Brankovića ostala duboka jama.

„Kad sam tih godina video da na mom posedu nešto rade nepoznati ljudi, prijavio sam ih policiji, gde mi je rečeno da se ništa ne brinem i da će svaka eventualna šteta da mi bude nadoknađena“, pričao je Branković posle, dodajući: „Sigurno su tražili blago popa Martina!“

POP MARTIN

Mora da su Pavković i Lazarević bili obavešteni da Arkan tad nije našao zlato ovog popa i hajduka jer su dve godine kasnije, u leto 2000, i sami prionuli na posao. Ali da prvo ispričamo legendu o popu Martinu…

Kao i svako drugo, i ovo predanje javlja se u različitim oblicima: menjaju se, od kazivača do kazivača, datumi i mesta i sudbine protagonista. Ipak, ispod ovih nanosa vremena ostaje jezgro: pop Martin pljačkao je turske karavane i poharano blago krio u pećinama, bunarima i jamama u jugoistočnoj Srbiji. U svim verzijama predanja o ovom hajduku pominje se i Smokova jama, jama u kojoj je ostavljena glavnina blaga, a na čijem je ulazu „zlatni smok“, mehanizam u obliku neotrovne zmije zvane smuk.

Ta sprava od pozlaćenog čelika udarcima ubija svakog ko pokuša da uđe u jamu a ne ume da je deaktivira. Pre dvadesetak godina u ambulanti u Gadžinom Hanu jedan čobanin lečen je od frakture čela i grudne kosti, ali nikako nije hteo da objasni kako se povredio. Meštani su bili ubeđeni da je preživeo napad „zlatnog smoka“, a lovci na blago nekoliko meseci docnije oteli su ga iz kuće i odveli u nepoznatom pravcu. Pronađen je sedam dana kasnije u hrastovoj šumi iznad sela Crveni Brag u belopalnačkoj opštini, izmrcvaren. Umro je od posledica zverskog mučenja pre proleća.

Tragači za zlatom postojanje popa Martina, Smokove jame i „zlatnog smoka“ ne dovode u sumnju. Među njima kruže čak i „Zapisi popa Martina“, navodna knjiga s detaljnim opisima mesta na kojima je sakriveno blago. Kao lokacije, među ostalima, pominju se Gargova vodenica, Miljkovac, manastir Svetog Jovana Pustog, Jelenova pećina, Šuplji kamen, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka…

Za svako od ovih mesta postoji i mapa s detaljnim uputstvom. Jedno izgleda ovako: „Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sredine crkve i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata.“ Ili ovako: „Traži Malekovo vodenče. Nad vodenicom u lešta grob vodeničarski i pare u grob. Buka sa usta vezana s lanac za kamen. Vidi dobro, ima sa obe strane po jedan krst ukovan na kamen.

Od buku pođi naviše, nađi ustav ili savak, stani na savak i preskoči preko vode, tu kopaj, ima jedno kače s parama, na pare ima sablja s tri draga kamena, ima tefter sa zlatne korice od sedam oka, i dva krsta i jedne terazije zlatne.“

Po svoj prilici, takvo jedno uputstvo i takvu mapu početkom jula 2000. godine pokazao je generalu Lazareviću u rodnoj mu Babušnici jedan njegov školski drug. Zašto je general, inače uman i trezven čovek i starešina, poverovao u priču svog ispisnika ostaje tajna. Neki kažu da se u Babušnici znalo da je otac vlasnika mape svojevremeno našao neko zakopano zlato i da je ovome to davalo izvestan kredibilitet.

U svakom slučaju, Lazarević je obavestio svog pretpostavljenog i ratnog druga s Kosova Pavkovića, a da li je on obavestio Slobodana Miloševića, nema pouzdanih dokaza, osim iskaza jednog od učesnika sastanka koji je Lazarević ubrzo održao: „General je rekao: ‘Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize…’“

Zlato se, navodno, nalazilo na mestu zvanom Šuplji kamen, između sela Crvena Reka i Špaj, na 43. kilometru puta Niš-Pirot. Ta je stena s velikim srcolikim otvorom na vrhu predstavljala turističku atrakciju, pa su se mnogi zaustavljali da se kraj nje fotografišu.

Pod Šuplji kamen dovedena je inženjerijska četa 211. oklopne brigade, a prema jednom zapisu iz tog vremena, to je izgledalo ovako:

„Stigli su vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom… Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja.

General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu, dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do ‘rudnika’ kako bi pogledao ima li nešto novo…“

Zoran Mitić, arheolog iz Bele Palanke, seća se tih dana:

„Zove me Dule Maksimović iz niškog Zavoda za zaštitu spomenika i kaže: ‘Vojska kopa nešto na preistorijskom lokalitetu kod Šupljeg kamena, idi, molim te, i vidi šta rade.’ Ja ovde u glavnoj ulici sretnem Vlastu milicionera i povedem ga, računam da je bolje da sa mnom pođe uniformisano lice, zvaničnije je. I odemo tamo. Kad tamo, zaustavi nas stražar – uniforma, automat preko grudi – kaže: ‘Ne može dalje!’ Objasnim ko sam i zašto sam došao, a on: ‘Naređeno! Ja samo mogu pretpostavljenom da kažem da ste bili, a sad se vratite.’ I tako se Vlasta i ja vratimo. Šta su oni kopali i šta su iskopali, ne znam. Ali mi smo vrlo blizu tog mesta 2012. našli rimski miljokaz, kamen koji je pokazivao udaljenost od carskog Niša. Postavljen je 230. godine u čast Aleksandra Severa, jednog od prvih rimskih imperatora, koji tu titulu nije stekao rođenjem, već ga je birala rimska vojska.“

Rade Mijatović ima njivu koja dolazi gotovo pod sam Šuplji kamen.

„Tam’ je bio stražar, i tam’, i tam’, i tam’… Nisu davali da se priđe. A odavde se vidi kako sve leti u vazduh: buuuum! Pa zlato su tražili, šta bi drugo?! Dole ispod Šupalj kamen, pričali su još naš stari, ima tuneli i magaze sa zlato. E, ne znam da l’ su nešto iskopali! Kako da znam kad nisam bio tamo? Bev dete kad su se ustavili neki Beograđani da ih vodim da se slikaju na Šupalj kamen. I mene slikali, i slike mi pratili…“

A Časlav Rašić, koji mu je prošle nedelje pomagao da frezom rasture đubrivo, nadovezuje se:

„Kad je vojska otišla, nagrnu narod. ‘De je’, pituju, ‘taj Šupalj kamen, samo da ga vidimo?’ A nose lopate i one detektore. Viđao sam i rašljari. Idu ko u san i drže neke žičke.“

UNIŠTENI HRAST

Inženjerijska četa 211. oklopne brigade povukla se s mehanizacijom jednog prepodneva prvog ili drugog oktobra 2000. Istog dana povučeno je i obezbeđenje i demontiran logor. Za vojskom je ostao sablasni pejzaž: na mestu Šupljeg kamena bio je samo šljunak; brdo je bilo presečeno po sredini prolazom širokim desetak metara, a s jedne strane iskopan je dubok i veliki prilaz samom podnožju stene. Kao da je neko hteo da napravi veliki put u samu utrobu Šupljeg kamena. Čoveku, dok stoji u toj pustoši, svašta pada na pamet. Pita se i da li bi bilo 5. oktobra da je Milošević našao blago popa Martina?!

Kilometar-dva vazdušnom linijom nalaze se kuće u selu Crveni Breg. U nekada velikom i bogatom mestu sada živi tek desetak ljudi.

Penzioner Slobodan Petković sa suprugom Ljiljanom dolazi iz Niša u Breg samo leti.

„Eno tamo, iznad kuća, ima jedan veliki i stari hrast. Sve su mu žile potkopane, i pre neki dan sam našao svežu zemlju… Traže zlato popa Martina pod njim“, kaže, ali teško je zaključiti da li on to smatra besmislicom.

Od Stare do Suve planine legenda o popu i hajduku stvarnija je od političkih vesti…

A na mestu gde je vojska razrušila Šuplji kamen nekoliko godina kasnije jedan građevinski preduzimač iz Niša otvorio je kamenolom za istočni krak Koridora 10.

U kafani kod dvojnika Mela Gibsona razbuktala se diskusija. Nadvikuju se:

„Je l’ imala tri kamenoloma na pet kilometra levo i desno? I baš na Šuplji kamen im trebao još jedan? Pa providno! Nego, hteo čovek da nastavi… I što više ne radi? Sad im kamen ne treba, a? Sa’ će opet da dođe vojska, je l’ tako, Gipson? ‘De si, Gipson? ‘De ode čovek?“

A dvojnik australijske filmske zvezde nalaktio se na onaj otvor kroz koji se doturaju jela i nešto priča s kuvaricom.

(Kurir.rs/Newsweek/Momčilo Petrović)

Share this post: