Srbija među silama

zeljko-cvijanovic

Piše: Željko Cvijanović

1.

U razmaku od samo nekoliko sati Vladimir Putin i Donald Tramp govorili su isto o istom. Putin je u tradicionalnoj godišnjoj poruci naciji rekao da sa Amerikom računa u zajedničkoj borbi protiv svetskog terorizma.

Tramp je na turneji zahvalnosti u Sinsinatiju, Ohajo, obećao obračun sa ISIS, uz važan amandman.

Dakle, neće uz to razvaliti još pet država i dva regona, već uz najavu nove spoljne politike, koja će, učeći na greškama iz prošlosti, prestati da zbacuje režime i vlade po svetu.

Na toj saglasnosti – koja ne može biti telepatska, nego je dokaz ne samo komunikacije već i sinhronizacije dva tima – možda se da graditi budućnost sveta.

Na mračnoj strani globusa to je shvaćeno. I zato je reakcija – čista panika. „Još više američke sile u Siriji“, radni je naziv peticije bivših ljudi demokratskog i republikanskog establišmenta, predvođenih Medlin Olbrajt i Stivenom Hadlijem, bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost.

Naravno, poziv na „još više sile“ nosi ideju da se – umesto sirijskog raspleta, koji zagovaraju i Putin i Tramp – u krizu unesu novi elementi zapleta, da se odloži kraj. Iako sasvim suprotan, na istom fonu panike na tamnoj strani je i poziv turskog šefa diplomatije Mevluta Čavušoglua, koji zahteva trenutan prekid vatre u Alepu, praćen tvrdnjom da Asad više nije u stanju da vlada zemljom.

Pad Alepa, koji Asad sa saveznicima oslobađa kvart po kvart, biće kraj onih islamističkih grupa koje su SAD i Turska rado nazivali „umerenom opozicijom“. Samim tim, pad Alepa dramatično približava Siriju završetku rata i početku razgovora o političkom rešenju.

2.

Otkud toliki strah starog američkog establišmenta i globalističkih elita od završetka sirijske krize brisanjem ISIS sa lica zemlje i porazom „umerenih“ derivata Al Kaide? Hajde da zamislimo zajedničke ili bar sinhronizovane akcije dve najveće vojne sile sveta protiv džihadista.

O vojnom aspektu toga ne vredi raspravljati: zbrisali bi ih za nekoliko meseci.

A o političkom? Zamislimo, recimo, koliko istorijsko klupko bi počeo da odmotava poraz tog gotovo 40-godišnjeg projekta globalističkih elita, započetkog onog dana kad je Zbignjev Bžežinski lično doneo prvi „stinger“ avganistanskim mudžahedinima.

Zamislimo kad bi taj džemper počeo da se para i kad bi po jednoj njegovoj niti moglo da se isprati gde je prestajao da teče novac Volstrita u naoružavanju ogavnih glavoseka, a gde se nastavljao novac međunarodnih narkokartela?

Kad bi, prateći drugu nit, videli gde su za istu svrhu prestajali hedž-fondovi, a gde nastavljao mafijaški novac od otmica, iznuda i reketiranja potčinjenih država.

Treća nit dala bi odgovor ko su bili isti akteri sa istim zadacima u razaranju nezavisnih država, od Srbije do Libije i Sirije?

Četvrta, koja je – ista – ruka kreirala sve te apsurdne istorijske bastarde od Bin Ladena i El Bagdadija, sve do Saše Belog, Tačija i Đukanovića?

Peta nit odgovorila bi koliki intelektualni potencijal – od globalnih medija preko tink-tenkova do univerziteta – je bio angažovan da ponudi politički i istorijski razlog nečem što je bilo dublje po svom krimenu nego po svojoj ideji, banalnoj kao i većina igara moći.

Radi se o tome da je rušenje ISIS – ali takvo u kome učestvuju i Rusi i Amerikanci – poredivo u saznajnom smislu sa oslobađanjem Aušvica. Saznajni potencijal logora smrti završio je u antropološkoj desakralizaciji humanosti mogućnošću sagledavanja do tada nepoznatih niša ljudske prirode koja je mogla da priredi zločin tog tipa i tih razmera.

Sa druge strane, saznajni potencijal oslobođenog Alepa jeste u tim neprekinutim nitima koje na jednoj strani drže neartikulisani glavoseci iz Islamske države, a na drugoj najviši uglednici globalističkih elita, svet nespornih muževa koji o tajnama svojih uspeha svedoči od univerziteta do naslovnih strana novina.

Širina te mreže – koja zahvata hiljade kilometara u fizičkom prostoru i desetine hiljada u socijalnom i kulturološkom – neće biti samo reč o verovatno najvećoj svetskoj zaveri ikad već dokaz o tome da u protekle dve i po decenije nisu vođeni mnogi ratovi koji su razorili desetine država i odneli milione glava, već jedan jedini rat na mnogim tačkama sveta, sa istom idejom, istim ili neverovatno srodnim akterima, jednom filozofijom života i istovetnim viđenjem sveta.

3.

Nije dakle namera Trampa da se, zajedno sa Putinom, obračuna sa Islamskom državom nekakav humanistički nalog, pa ni put povratka konzervativnim vrednostima.

To je tačka na kojoj je – mnogo više nego na američkom odustajanju od statusa izuzetne nacije i povratku plavih kragni u lokalni Alepo (Detroit) – moguće formirati novi Veliki Narativ.

Kao što je novi svet posle 1945. građen na iskustvu Aušvica – nažalost, ne i Jasenovca – novi Veliki Narativ neophodan je da bi se izgradio novi svetski sistem, da bi se nepovratno razmontirao stari, da bi globalna smena društvenih elita imala pun zamah, da bi se ušlo u, kako euforično najavljuje Tramp, „novu epohu svetskog mira“.

Ako je Hobsbaum bio u pravu definišući 20. vek kao „doba ekstrema“, onda taj vek nije mogao biti kratak, čekajući sve do druge polovine druge decenije kalendarskog 21. veka svoj kraj i kraj trećeg epohalnog ekstrema – liberalnog.

4.

Kao što se početak 20. veka slomio na leđima Evrope – od Verdena do Petrograda – sve su prilike da će se slomiti i njegov kraj.

Evropa, tačnije Nemačka, kojom globalističke elite još uvek upravljaju, odabrana je za poslednju liniju odbrane pred nastupajućim novim svetom.

Moć i projekcije tih elita videli smo prethodnih nedelja u Francuskoj, gde su lako slonjeni sa scene njihovi autentični predstavnici Fransoa Oland, Nikola Sarkozi i Alan Žipe.

Izborom Fransoa Fijona kao izglednog protivkandidata Marin le Pen globalisti su napola predali Francusku da bi izbegli sudar autentičnog predstavnika globalističkih elita i kontraelite i reprizu duela Hilari Klinton i Trampa. Francuska je tako žrtvovana za Nemačku.

Jer tenzija kakvu bi proizveo, recimo, sudar Žipea i Le Penove biće izbegnuta, što će u septembru sledeće godine povećati šanse Angele Merkel za još jedan mandat i igranje uloge koja joj je dodeljena – samo ona i samo Nemačka imaju snagu da ponesu baklju globalističkih elita pre nego što se one konsoliduju na, kao očekuju, Trampovom epohalnom porazu.

To je razlog zašto će pritisak globalističkih elita na Nemačku i zemlje koje joj gravitiraju, među njima i Srbiju, i dalje biti veoma jak. Dakle, popuštanje tog pritiska nije se dogodilo Trampovim dolaskom, i Srbija još nije izbegla sve crne tačke na svom putu.

Naravno, očigledna obezglavljenost vođstava u Podgorici, Sarajevu i Zagrebu, sveta naučenog da funkcioniše u ulozi marionete ili da ne funkcioniše nikako, Srbiji svakako čini dobro, ali još ne dovoljno dobro.

5.

Vođstvo Srbije veruje da u svojoj politici ima i trampovsku i klintonovsku komponentu, odnosno da može da u procenjenom momentu odigra i na jednu i na drugu.

Ako bi se i moglo reći da je u pravu – svakako više nego bilo koja druga prestonica Centralnog Balkana – Beograd će, da bi to sačuvao, morati u narednih nekoliko meseci po svaku cenu da sačuva unutrašnju stabilnost.

Upravo to je razlog zašto globalističke elite već koriste predsedničke izbore da tu stabilnost sruše i izazovu raskol u vlasti.

Zato se od Vučića sa te strane očekuju drastični potezi i snažni zaokreti, koje će, nadam se, uspeti da izbegne.

Konačno olakšanje za Srbiju dogodiće se na potezu između Trampovog i Putinovog relaksiranja odnosa dve velike sile, koje bi se moralo materijalizovati u Siriji, i nemačkih izbora, takođe međusobno povezanih.

Ako Putin i Tramp ne budu napredovali, AfD će, koliko god glasova da osvoji, biti izolovana, a Merkelovoj će ruku dati SPD.

Ako se Sirija okonča onako kako žele Putin i Tramp – Novim Velikim Narativom – Merkelova će biti zbrisana – i to će uraditi opet SPD – i pokazaće se da joj je, čak i ako nije bila firer globalističkog sveta – pripala uloga feldmaršala Kajtela, onog koji će potpisati konačnu kapitulaciju tog sveta.

Ako sačuva stabilnost u poslednjoj sezoni velikih pritisaka i uzdrži se od drastičnih poteza, čijih najava su ovih dana pune dnevne novine, šanse Srbije biće velike.

Ako ne, zapretiće joj istorijska tragedija – da se posle svih mučenja i šikaniranja iz poslednje dve i po decenije i sama nađe u nedostojnoj poziciji na kraju nekog od končića rasparanog džempera Novog Velikog Narativa, kao zemlja koje je bila dosledna jedino radeći protiv sebe.

(Standard.rs)

Share this post: