Srbin imperator Rusije: Grof Mihailo Miloradović 16 dana bio diktator carstva

grof mihailo miloradovic srbin rusija imperator car

Grof Mihail Andrejevič Miloradovič je bio sin general-majora Andreja Miloradoviča iz ruske grane srpske porodice istog prezime koja je ustanovljena 1715. godine.

Do toga je došlo kada je prvi Mihailo Miloradović – jedan od trojice braće regrutovanih od strane cara Petra Velikog da dignu ustanak protiv Osmanlija tokom Rusko-turskog rata 1710-11 – pobegao iz Hercegovine u Rusiju i pridružio se tamošnjoj armiji kao pukovnik.

Taj prvi Mihailo je potkraj Petrovljeve vladavine bio pod optužbom za izdaju i utamničen, ali je pošteđen smrti ili progona okončanjem života carevog. Njegov unuk Andrej je trideset godina služio u ruskoj vojsci i kasnije postao gubernator Male Rusije, bivšeg Kozačkog hetmanata, dakle Ukrajine. Porodica je posedovala zemlju u Poltavskoj guberniji, a Mihailo o kome danas pričamo je nasledio petnaest hiljada seljaka (čitaj: robova).

Andrej je sina Mihaila, koji je ime dobio po pradedi, odmalena spremao za vojni poziv pa ga je slao da studira vojnu doktrinu u Kenigsbergu i Getingemu, Strazburu i Majncu. Opisivali su ga kao „šarmantnu neznalicu“ koji je toliko loše govorio francuski da je jednom reči „pittoresque“ i „synagogue“ spojio u „pittagogue“.

Kao 16-godišnjak se vratio u Rusiju 1787. i pristupio armiji kao praporščik, mlađi oficir, taman da učestvuje u Rusko-švedskom ratu 1788-90. godine, a njegov strmoglavi uspon počinje tokom vlade Pavla I kada pod Aleksandrom Suvorovim učestvuje u italijanskoj i švajcarskoj kampanji 1799. godine.

Miloradović je potom služio u ratovima protiv Francuske i Turske, dakle, tokom Napoleonovih ratova, pod carem Aleksandrom I. Posebno se istakao u Bici kod Amštetena (u kojoj je njegova uloga bila ključna) i zauzimanju Bukurešta, potom u Borodinskoj bici, bitkama kod Tarutina, Vjazma, Kulma, Lajpciga i Pariza.

1809. je već stekao čin pešadijskog generala, a četiri godine kasnije i titulu grofa. Imao je reputaciju odvažnog zapovednika (zvali su ga „ruski Mira“, po Žoašenu Miri, Napoleonovom maršalu, kao i „ruski Bajara“, po francuskom nacionalnom heroju iz 16. veka) i bio je veliki rival Petra Bagrationa. Imao je i reputaciju srećkovića: hvalio se da se tukao u pedeset bitaka a da nikada nije bio ranjen, niti čak ogreban od strane neprijatelja.

1818. godine Miloradović je imenovan za generalnog gubernatora Sankt Peterburga, a penzionisanje ili smrt starijih generala učinili su ga najodlikovanijim aktivnim oficirom ruske vojske. Bio je nosilac Ordena svetoga Đorđa 2. reda, Ordena svetoga apostola Andreja Prvozvanog, Ordena svetoga Vladimira 1. reda, Ordena svete Ane 1. reda, Ordena svetoga Jovana Jerusalimskog i Ordena svetoga Aleksandra Nevskog sa dijamantima.

Hrabar na bojištu, hvalisavog i kitnjastog karaktera, nije bio dobar gubernator. Čuveni pisac Vladimir Nabokov (iz čijeg je pera izašla „Lolita“) nazvao ga je „galantnim vojnikom, bonvivanom i pomalo bizarnim administratorom“. Ruski pisac i mislilac Aleksandar Ivanovič Hercen je o njemu napisao da je bio „jedan od onih vojnika koji su zauzimali najviše pozicije u civilnom životu bez ikakve predstave o javnim poslovima“.

Kada je vest o smrti cara Aleksandra I došla do Sankt Peterburga, Miloradovič je sprečio budućeg cara Nikolaja I (trećeg sina cara Pavla), da se popne na presto. Od 9. do 25. decembra 1825. godine Miloradovič je de fakto bio diktator Ruskog carstva.

Na kraju, nakon što je srednji sin Pavla I – Konstantin, odbio krunu, Miloradovič je priznao Nikolaja za suverena i imperatora, s obzirom da su Romanovi sami razrešili pitanje nasleđivanja, što je i bio njegov cilj.

Međutim, uprkos tome što je znao da se sprema Dekabristički ustanak (u kome su pretežno liberalni oficiri Carske garde okupljeni u tajno društvo Savez spasa pokušali da svrgnu Nikolaja I i na njegovo mesto ipak postave Konstantina, ne bi li doveli do preko potrebnih demokratskih reformi u imperiji te Rusiju izvukli iz apsolutističkog srednjeg veka) ništa nije uradio da spreči da do njega dođe.

Kada je na prestoničkom Senatskom trgu 26. decembra 1825. došlo do bitke između snaga lojalnih Nikolaju I i dekabrista, Miloradović je odjahao do pobunjenika u nameri da ih ubedi na pokornost, ali je upucan od strane Petra Kahovskog i izboden od strane Jevgenija Obolenskog. Dekabristi nisu uspeli, Nikolaj I je pobedio, tako da je ovo ubistvo bilo uzaludno.

Miloradovič se nikada nije ženio i nema potomstvo, barem ne zvanično; ipak, za života se šuškalo da je od glumica carskih pozorišta kojima je upravljao napravio harem, tako da, ko zna, možda se danas neki njegov potomak šetka Moskvom ili Petrogradom a da to ni ne zna.

(Pravda/Telegraf)

Share this post: