SRPSKI PLAĆENICI: Gde sve u svetu i za koje pare ratuju državljani Srbije!?

rat srbi specijalci placenici

Piše Želimir Bojović 

Iako je ustanovljeno da srpskih snajperista nije bilo u Turskoj, momci s ovih prostora zarađuju velike pare na poslovima zaštite u Iraku, Avganistanu i drugim žarištima.

Jedan od njih odlučio je da za Newsweek ispriča svoju priču.

Srpski snajperisti još uvek se mogu pronaći na nekima od najopasnijih svetskih žarišta. Za neke se tvrdi da su plaćenici, a neki se bore pod ugovorima velikih svetskih kompanija koje se bave poslovima zaštite i bezbednosti imovine i lica.

Početkom 2016., posebno je bilo aktuelno pitanje srpskih snajperista u Turskoj i da li se bore na strani Kurdske radničke partije (PKK).

Turski Sabah tada je bombastično izveštavao da su bezbednosne snage u gradu Cirize ubile jednog, a zarobile drugog srpskog snajperistu i da su još najmane petoro unajmili kurdski „Teroristi“.

Ipak, nakon tri dana, vest je iznenada nestala s naslovnih strana jer se ispostavilo da je lažna -što je potvrdio i turski šef diplomatije Efkan Ala.

Ako ih nema u Turskoj, ima li srpskih boraca na drugim svetskim ratištima – bilo je pitanje na koje smo pokušali da nađeno odgovor. I nismo dugo lutali. Posle nekoliko dana istraživanja stupili smo u kontakt s Konstantinom (pravi identitet poznat redakciji), iskusnim borcem s ratišta u jednoj susednoj zemlji, koji se upravo vratio s vojne misije u Saudijskoj Arabiji.

„Radio sam na zaštiti jednog ogromnog državnog projekta blizu granice s Jemenom. Bilo je veoma naporno, ali sad sam sa svojima kod kuće.“

Konstantin je samo jedan od nekoliko stotina, ako ne i hiljada, državljana zemalja nastalih raspadom Jugoslavije koji trenutno svoj hleb zarađuju na ratištima širom sveta.

Biografija našeg sagovornika je impresivna. Godinama radi u kriznim zonama na poslovima bezbednosti, a u najvećem broju slučajeva poslodavac mu je vlada SAD ili američke i britanske privatne firme iz oblasti bezbednosti.

U razgovoru za Njuzvik kaže da danas više i nema onih koji na ratište odlaze samo zbog avanture ili adrenalina, a još je manje onih koji u te ratove odlaze da bi namirili krvničku stranu svoje prirode.

„Takvih ljudi je najmanje. Najviše je onih koji u tome vide priliku za zaradu i zato prihvataju poslove obezbeđenje, najčešće u Avganistanu ili Iraku“, kaže Konstantin.

Oni koji rade za strane vojske potpisuju posebne ugovore, a u poslovima se vrte ogromne svote novca.

„Ukupna vrednost poslednjeg projekta u kojem sam učestvovao, a radio sam za američko ministarstvo odbrane, iznosila je 1,4 milijarde dolara.

Međutim, kad ljudi odlaze da rade za privatne firme u komercijalne svrhe, mesečno se može zaraditi između 6.000 i 12.000 dolara, dok oni pokriveni vojnim ugovorima dobijaju od 12.000 do čak 30.000 dolara. Što se mene tiče, ja ovaj posao ne radim zbog novca, već zato što volim to čime se bavim i bez obzira na zaradu, uvek mnogo ulažem u sebe.“

POVREĐENI I POGINULI

Veliki novac donosi i velike opasnosti. Prema jednom istraživanju američke organizacije „Pro pablik“, u poslovima u Iraku i Avganistanu stradalo je ili je teže povređeno 39 građana Srbije. Reč je o podacima iz 2009. godine -šta se desilo u međuvremenu, nije poznato.

Sagovornici Njuzvika upozoravaju da treba praviti razliku između plaćenika, odnosno onih koje nazivaju „psi rata“, i profesionalaca koji rade za zvanične vojske ili privatne kompanije.

Momir Stojanović, nekadašnji načelnik Vojno-bezbednosne agencije i sadašnji predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, objašnjava da, prema saznanjima stručnih službi, naši građani trenutno ne učestvuju na stranim ratištima, niti se ikakvi snajperisti iz Srbije bore u Turskoj, Iraku, Siriji…. „To tvrdim s velikom sigurnošću.“

Vojni analitičar Bojan Dimitrijević ističe da ipak ne treba imati iluzije da se ljudi s ovih prostora i dalje bore na stranim ratištima:

„Imali smo toliko njih s prostora Novog Pazara koji su registrovani na neuralgičnim tačkama, to nije ništa novo. Klasičnih plaćenika-ubica više nema tako mnogo, a i ne može se tek tako otići na neko ratište ili u opasnu zonu. Danas vam je potrebna ozbiljna obuka za tako nešto.“

Istoričar i politikolog Vlado Azinović s odseka za sigurnosne i mirovne studije Fakulteta političkih nauka u Sarajevu navodi podatak da je u poslednje četiri godine ratištima u Siriji i Iraku prodefilovalo oko 31.000 ljudi koji su došli iz 115 zemalja sveta.

„To je jedan veoma dinamičan proces, dosta novca se tu vrti“, kaže on.

Na osnovu izveštaja Međunarodnog centra za proučavanje radikalizma (ICSR) u Londonu, procenjuje se da je od ukupnog broja stranih boraca u Iraku i Siriji oko šest odsto došlo s Balkana. Momir Stojanović navodi da se na strani Islamske države borilo oko sedamdesetak ljudi s prostora Raško-polimske oblasti, oko 350 ljudi s prostora Kosova i Metohije i 23 njih na ratištu u Ukrajini, ali da su se mahom svi vratili nakon što je donet novi zakon koji oštro kažnjava učešće u ratnim sukobima van granica Srbije.

„Psi rata“ borili su se i u Ukrajini, ali ih tamo, bar zvanično, više nema. Više tužilaštvo u Beogradu je početkom 2015 osumnjičilo osam osoba za krivično delo učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi. Postupak je još u toku.

Pored toga, plaćenici su bili prisutni i na ratištima u Maliju i u Zairu, u kojem su oni koji su dolazili iz Srbije stekli veliku popularnost nakon što su uspešno štitili zairskog diktatora Mobutua Sese Sekoa. Stranih plaćenika bilo je u velikom broju i u borbama u Libiji tokom 2011, kad se „arapsko proleće“ proširilo tom zemljom.

Do danas je ostala nerazjašnjena uloga petorice ovdašnjih državljana koje su, pod optužbom da su Gadafijevi snajperisti, pobunjenici držali zatvorene tri nedelje. Za njihovo oslobađanje bili su zaduženi operativci BIA, a neki mediji su po njihovom povratku objavili informacije po kojima su ova petorica Srba učesnici brojnih takmičenja u streljaštvu sa zavidnim rezultatima.

LAKO DO POSLA

Dok god bude bilo ratova, biće i onih koji će za novac u tim ratovima učestvovati. Danas ima mnogo specijalizovanih sajtova koji obezbeđuju odlazak u rizične ili ratne zone, bez obzira na to odakle ste. Jedan od takvih je i američki Danger Zone Jobs, u kojem je trenutno najveća ponuda poslova za Avganistan, Irak i Kuvajt.

Da sajt nudi veoma tražene poslove govori i podatak da trenutno ima više od 20.000 redovnih pretplatnika. Posebno su zanimljivi forumi na kojima korisnici jedni drugima daju praktične savete, od toga kako se ponašati u određenim situacijama do toga kako se pripremiti za koju misiju.

Naš sagovornik Konstantin je još 2004. godine shvatio da je reč o dobrom biznisu i zajedno sa svojim prijateljem iz Srbije Draganom L., nekadašnjim pripadnikom tajne službe, otvorio je centar za obuku nedaleko od Obrenovca. Zajedno su radili više od tri godine, a onda se Konstantin povukao zbog obaveza.

„Sad radim na takvim ugovorima i prvo sam pet godina proveo u Iraku, a nakon toga sam otišao u Somaliju i sve vreme sam bio u sastavu američkih snaga. Ja kao kontraktor u američkim vojnim snagama, podležem američkom vojnom sudu. Takav dokument morate da potpišete ako hoćete da radite. Zbog toga niko od nas, bez obzira na to koji ugovor ima, ne radi u nekoj sivoj zoni kao što to ljudi obično misle. Da je bilo ko od mojih kolega povredio zakon, morao bi biti kažnjen.“

Prema podacima Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS), do sredine 2015. u svetu su postojala 42 oružana sukoba. Iako se nalazimo u tehnološki najsuperiornijem vremenu dosad, neka od tih žarišta za javnost su potpuno nepoznata.

„Mi danas nemamo nikog od novinara u pojedinim delovima Iraka, Jemenu ili u velikom delu Sirije, bez obzira na to pod čijom je kontrolom ta teritorija i ne znamo šta se tamo dešava. Možemo samo nagađati šta se tamo dešava, ali pravih informacija nema. Zbog toga je teško utvrditi šta neko od građana s prostora bivše Jugoslavije tamo zbilja radi“, kaže Vlado Azinović.

Iako su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije prestali još pre 20 godina, za neke, poput Konstantina, oni još uvek traju. Tačan broj onih koji žive njegovim životom niko ne zna i za njih više niko neće reći da su plaćenici, već kontraktori. I ma koliko ti ratovi bili strašni, nekima, paradoksalno, obezbeđuju pristojan život. Ipak, Konstantin ne voli dugo da se odmara: „Sada sam na odmoru, ali uskoro idem na novi zadatak.“

(Newsweek)

Share this post: