ŠTA RUSKE TAJNE SLUŽBE ZNAJU O TITU

Istorija

Brozov dosije i dalje nedostupan, tajne o njemu se čuvaju u ruskoj tajnoj službi FSB-a, predsedničkom i arhivu u gradu Joškar Ola

Moskovski period u biografiji Josipa Broza Tita, od 1935. do 1937. godine, jeste početak njegovog uspona ka vrhu Komunističke partije Jugoslavije i, kasnije, države. Upravo ovim periodom se u svojoj knjizi „Misterija Tito – Moskovske godine” (izdavač „Čigoja štampa”) bavio ruski istoričar Nikita Viktorovič Bondarev (1977), viši naučni saradnik Ruskog instituta za strateške studije.

On se za Jugoslaviju i Tita zainteresovao jer je, kao dete ruskih diplomata, deo detinjstva i rane mladosti (u periodima od 1980. do 1986. i od 1989. do 1994. godine) proveo u Beogradu.

Iako je težište njegovog rada na moskovskim godina Tita, on se osvrnuo i na njegovo poreklo, upravo zbog raširenog mita da je „pravi Broz” poginuo u Prvom svetskom ratu ili da je neki ruski agent preuzeo njegov identitet tokom zarobljeništva u Rusiji.

Bondarev je analizirao sve predrasude o tome da li je jedan bravar mogao da zna jezike, da bude vešt mačevalac i igra šah, što je po teorijama zavere o Titovom poreklu odlika aristokratije. Objasnio je da je Broz živeo i radio u Beču i Minhenu, da je kao podoficir ratovao za Austrougarsku gde je imao vremena da savlada mačevanje, a što se šaha tiče – opštepoznato je da je u to vreme bio popularan među radnicima. Ističe da nema nijednog dokaza da Tito nije Josip Broz rođen 1892. godine u Kumrovcu.

– Mnogi se pitaju zbog čega Tito, ako je u mladosti bio zainteresovan za položaj radnika, nije učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. Mislim da je to pre svega zato što je on uvek bio oprezan čovek. Kao austrougarski zarobljenik s fronta u Galiciji odveden je duboko u unutrašnjost Rusije, o kojoj inače nije znao mnogo. Boravio je u gradovima centralne Evrope, tu se snalazio, ali je boravak u etnički izmešanoj sredini za njega bio nešto sasvim novo. Osim toga, nije ni imao priliku za učešće u revoluciji – ističe Bondarev.

On objašnjava da istorijski izvori ukazuju da je do prvog kontakta sovjetskih struktura i Broza, po njegovom povratku iz zarobljeništva, došlo 1928. godine na partijskoj konferenciji u Zagrebu. Tom skupu prisustvovao je instruktor Kominterne, čiji identitet ni danas nije poznat, koji je bio oduševljen Brozom koji zna ruski i ocenjuje da je reč o perspektivnom kadru.

Međutim, Tito je kao komunistički aktivista ubrzo uhapšen i naredne godine provodi na robiji. Po izlasku, drugi predstavnik Kominterne je kontaktirao s njim i, posle izvesnog vremena, Broz odlazi u Moskvu. Njegov prvi radni dan u Kominterni je 4. mart 1935. godine.

– Znamo da je bio referent u Balkanskom sekretarijatu, a zatim u jugoslovenskom predstavništvu, da je učestvovao u radu Sedmog kongresa Kominterne i da se čak kandidovao u Izvršni komitet Kominterne. I, to je praktično sve. Što detaljnije istražujemo ovaj period, pronalazimo sve više praznih mesta. Nedorečenost i neistraženost tog perioda predstavljaju odličnu osnovu za nezadrživo rasplamsavanje fantazije – navodi Bondarev.

On ističe da u arhivama treba istražiti još mnogo toga o Titu, da je moguće da je završio vojno-političku školu Kominterne, ali da do sada nije pronađen dokaz za tvrdnje da je bio oficir ili saradnik zloglasne sovjetske tajne službe NKVD koja, inače, 1935. godine još nije imala taj naziv.

Početkom tridesetih godina, bezbednosno-obaveštajnim radom bavili su se Inostrano odeljenje (INO) OGPU, Obaveštajna uprava Radničko-seljačke Crvene armije (RKKA) ali i niz struktura Kominterne. Za unutrašnju bezbednost bila je nadležna OGPU. Ove službe, ističe Bondarev u knjizi, nekad su radile zajedno a nekad su nastupale kao konkurenti. Nepoznavanje sovjetskog bezbednosno-obaveštajnog sistema tog perioda mnoge autore knjiga o Titu navelo je na greške.

– Tako, na primer, Pero Simić smatra da su profili drugova iz partije, koje je Tito pisao za Kadrovsko odeljenje Kominterne, „krunski dokaz” da je Josip Broz Tito bio oficir NKVD-a. U stvari, veoma je mali broj stranih komunista koji su sarađivali s Kadrovskim odeljenjem, pa posle prešli da rade u INO OGPU ili Obaveštajnoj upravi RKKA.

Uz to, oni su iz konspirativnih razloga gubili članstvo u svojoj partiji i prestajali da budu državljani svoje zemlje. Broj takvih ljudi u istoriji Kominterne može se svesti na nekoliko desetina, u najboljem slučaju do stotine. Međutim, broj ljudi koji su sarađivali s Kadrovskim odeljenjem premašivao je hiljadu – navodi u knjizi Bondarev.

On ističe da će konačni odgovori o vezama Broza i sovjetskih tajnih službi morati da sačekaju analizu još nedostupnih informacija i to iz arhiva FSB-a (Federalna služba bezbednosti, današnja kontraobaveštajna služba Rusije), predsedničkog i arhiva u gradu Joškar Ola, gde su „pod ključem” najstrože čuvane tajne iz tog perioda.

Uostalom, pravi Brozov dosije, zvanično, još nije pronađen. Istoričarima i publicistima u moskovskim arhivama dostupni su samo neki fragmenti, vidi se da su neki od njih kopirani kao i da pojedini delovi nedostaju. Uostalom, SSSR je kao svetska sila sigurno na jednom mestu imao objedinjene podatke o Titu, posebno pošto je postao najvažnija ličnost Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, a kasnije Staljinov neprijatelj i lider Trećeg sveta.

„Drugarska kritika” Brozovih biografa

Bondarev je znatan deo knjige posvetio analizi rada autora knjiga o Titu, iznoseći argumente kojima osporava njihove zaključke. „To treba shvatiti kao drugarsku kritiku. Oni su prvi došli do građe, meni je kasnije bilo lakše da uvidim greške koje su pravili”, objašnjava Bondarev. Kritički analizira rad novinara i publiciste Pere Simića, autora više knjiga o Brozu.

„Simić bez ograničenja koristi sledeće formule: „Tito je veći staljinista od samog Staljina jer je bolje od Staljina savladao metode terora i zastrašivanja”, „Tito je prevarant i uzurpator”, a uz to je i „dželat i inspirator linčovanja”, „njegova šapa nam je još na grlu”.

Izričito pristrasan odnos autora prema glavnom junaku istraživanja predstavlja problem, ali ne zbog toga što dovodi do ovakvih nenaučnih izjava. Problem je u tome što takav odnos unapred zadaje ton i nameće zaključke”, naveo je Bondarev, ističući da su arhivski materijali koje Simić navodi verodostojni.

U monografiji „Enigma Kopinič” (Josip Kopinič je bio Titov saborac obučavan u SSSR-u, španski borac, tokom rata zadužen za vezu partizana s Moskvom) koju je napisao publicista Venceslav Cenčić su se još 1983. godine pojavile tvrdnje koje su danas dokazane činjenice. Ali, takvu ocenu ne zaslužuje njegov kasniji rad kao što je knjiga „Titova poslednja ispovest”.

„U knjizi su se pojavile iste činjenice kao u prethodnoj, ali su sada stilizovane u formi razgovora između Tita i Kopiniča koji su se navodno odigrali godinu dana pre Titove smrti i to na ostrvu Vanga. Nema sumnje da su ti ’brionski zapisnici’ čist falsifikat”, navodi Bondarev.

On smatra da je Vladimir Dedijer najbolji Titov biograf. Imao je uslove koje drugi biografi mogu samo da sanjaju, na njegovu molbu državna bezbednost je pronašla neke ljude koji su mogli da daju izjave o susretima s Brozom. Kod Dedijera su činjenice verodostojne, ali su neke teme „zaobiđene”, među kojima su i Titove „moskovske godine”.

(Politika)

Share this post: