ŠTA SRBIJA MORA DA URADI ZA VREME TRAMPOVE VLADAVINE?

Donald Tramp i otac Emanuel

Piše: Ljuban Karan

Prilično jasno da se posle inauguracije Donalda Trampa stvari na Balkanu neće tako brzo menjeti.

Prema nekim procenama, Trampovih aktivnosti i prioriteta Balkan bi mogao doći na red tek u februaru iduće godine.

Prema drugima, pitanje je koliko će se uopšte Tramp baviti direktno Balkanom a koliko će to biti samo segment dogovora sa Rusijom.

Može se očekivati popuštanje pritiska na Srbiju od SAD. U svakom slučaju, dobili smo dovoljno vremena da neke stvari po pitanju odbrane i bezbednosti naše zemlje popravimo mirno, temeljno i razborito, onako kako to nama odgovara, bez straha šta će drugi o tome da misle i kažu.

Od prvog dana Trampovog mandata Srbija oseća silno olakšanje jer je već decenijama prinuđena da se po pitanju vitalnih interesa za državu i naciju povija i dovija pod pritiscima i pretnjama Zapada, iza kojih su najčešće stajale SAD.

Nema dileme da je u takvim uslovima odbrambeno-bezbednosni sistem Srbije namerno oslabljen pod maskom reformi.

Sada Srbija ne očekuje pomoć Amerike, za razliku od većine balkanskih zemalja koje su od nje postale potpuno zavisne, i to je njena velika prednost.

Srbiji će biti sasvim dovoljno da SAD prestane sa otvorenim pritiskom i da ograniči podršku agresivnim planovima nekih naših suseda i subverzivnim snagama unutar zemlje. Prema prvim procenama, dolaskom Trampa to će se i dogoditi.

Naravno da je Trampov štab shvatio odakle preti opasnost i zato užurbano preuzima vitalne poluge sistema. Shvatili su da proteste protiv Trampa organizuju Soroš i CIA preko američkih ambasada širom sveta.

Zato su prvi potezi bili hitna smena 80 ambasadora koje je postavila Obamina garnitura, i poseta Trampa centrali CIA.

Ovi potezi govore da su u njegovom štabu potpuno svesni činjenice da se obaveštajno-bezbednosni sistem SAD mora preoteti ako žele ostati na vlasti.

Za sada računaju na njihovu profesionalnost i pokušavaju da razbiju strah koji vlada u ovim institucijama u kojima su mnogi radili prljave i nezakonite poslove po naređenju bivših garnitura.

Protesti su pokazali razgranatost i snagu američkog uticaja. Za samo jedan dan organizovali su 673 protestna skupa u velikim gradovima širom sveta.

Najveće svetske medijske kuće poput CNN i BBC, za koje se zna da ih kontrolišu Trampovi protivnici, proteste prenose uživo i daju im konotaciju nezaustavljive buice koja će Trampa odneti sa funcije. Ipak, čini se, da se on do sada lako i ležerno bori sa ovim problemom i gotovo da i nema dilema da će izaći kao pobednik.

Zabrinjava što Soroš tvrdi da Trampova politika neće uspeti i ne krije da na tome uveliko radi. Tek sada možemo shvatiti razmere pritisaka na Srbiju ako vidimo kakve probleme ima tako moćna ličnost kao što je Donald Tramp. Zato Srbija mora da iskoristi Trampovu vladavinu da se pripremi za postrampovski period.

Jer, kako god su nas napadali i uništavali zato što volimo Ruse, tako bi nas u budućnosti, ako ponovo dođu na vlast, mogli napadati što smo simpatisali i podržavali Trampa.

Čini se da je došlo vreme da o našoj odbrani brinemo sami, onako kako procenimo da treba. Dobro je poznato da ključne institucije koje o tome brinu ne mogu da zavise od dnevne, pa ni kratkoročne politike, nego od definisane strategije koja ne može tek tako da se menja, nego samo da se dograđuje.

Znamo zašto to do sada nije bilo tako i zašto su se vitalni sistemi samo razgrađivali i slabili. Izgleda da je sada pravi trenutak da to uradimo kao svaka druga slobodna i nezavisna država.

Prva dva sistema koja bi trebalo unaprediti i dograditi su obaveštajno-bezbednosni sistem i Vojska Srbije.

JAČANJE OBAVEŠTAJNO-BEZBEDNOSNOG SISTEMA

Prva institucija SAD koju je nakon inauguracije posetio Tramp je CIA, sa kojom je inače bio u dubokom konfliktu zbog podataka o navodnom ruskom uticaju na izbore. Pohvalio je prisutne službenike rekavši da su važni i nezamenjivi.

Tako je izgladio odnose sa osobljem i dobio veliki aplauz. Sukob sa šefovima nije izgladio, ali oni su već smenjeni ili će uskoro biti. To govori koliku važnost američki predsednik pridaje obaveštajno-bezbednosnom aparatu, koji nastoji da sačuva iako je jedno vreme delovao protiv njega.

Takvo razmišljanje o značaju obaveštajno-bezbednosnog sistema mora biti prisutno i u Srbiji. Stvari ne mogu da se postave drugačije nego da od obaveštajno-bezbednosnih agencija uveliko zavisi budućnost Srbije.

S obzirom na naše definitivno opredeljenje da budemo potpuno suverena, nezavisna i vojno neutralna država, mi se i u obaveštajnom i kontraobaveštajnom smislu moramo potpuno pouzdati u svoje institucije. Zato one ne mogu biti male i ograničenih mogućnosti; moraju biti jake i efikasne.

Naravno, postoji razmena podataka sa službama drugih država, ali to samo donekle može popuniti prazninu ako su službe male i slabe. Mogu informacije i da se kupe, ali jedno je sigurno – bilo da ih dobijete ili kupite, nikada im ne možete potpuno verovati. Uvek postoje tuđi razlozi zašto nam ustupaju podatke i zato će oni biti frizirani i selektivni, a da se ne govori o mogućnostima podmetanja.

Jedine informacije kojima naš državni vrh može i mora potpuno verovati kod donošenja važnih odluka jesu podaci naših službi. Teško je i rizično donositi sudbonosne odluke za Srbiju na osnovu tuđih informacija.

Nakon obilaska CIA Tramp je saopštio da će težište ove agencije ubuduće biti borba protiv terorizma. Znamo da je težište delovanja CIA već decenijama podrivanje i rušenje sistema i vlada koje nisu po volji SAD. Za Srbiju je to veliko olakšanje jer se podrivački rad CIA nigde na Balkanu nije osećao kao u našoj zemlji, posebno u Beogradu. Ako ovakvim promenoma politička stabilnost postaje nešto što se u budućnosti podrazumeva. Ali, ako ovaj sistem nismo jačali kada smo bili napadnuti obaveštajnim dejstvima, zašto bi to činili ako se delovanje stranih obaveštajnih službi svede na normalnu meru?

RIZICI ZBOG KOJIH SRBIJA MORA DA SE MENJA

Kod ove procene treba poći od sledećih činjenica:

Da je Srbija država sa okupiranim delom teritorije;

Da postoje sporne granice i pretenzije nekih susednih zemalja prema delovima naše teritorije;

Da imamo međunarodno definisane obaveze prema Republici Srpskoj, koja je isto tako veoma ugrožena;

Da kao država imamo moralne obaveze prema Srbima van Srbije koji su u nekim državama posebno ugroženi, i naša je obaveza da to pratimo i sprečavamo;

Da smo država čije su ključne institucije izbušene stranim špijunima i agentima i da je veliki posao da se takva situacija prevaziđe;

Da smo nacija sa slabom bezbednosnom kulturom, ne samo kada su u pitanju obični građani nego se nedostatak bezbednosne kulture oseća u državnim institucijama i kod ličnosti gde je to nedopustivo;

Da u neposrednom okruženju imamo terorističke kampove za obuku terorista i respektabilan broj obučenih fanatika prekaljenih u ratovima na Bliskom istoku sa nepredvidivim planovima itd.

To su više nego dovoljni argumenti za jačanje obaveštajno-bezbedosnog sistema. Neophodne su nam bolje i blagovremene informacije jer suviše često doživljavamo iznenađenja. Iznenađuju nas potezi Albanaca, potezi hrvatske vlasti, potezi Bošnjaka, a veoma često nas iznenađuju potezi EU i međunarodne zajednice. Vreme je da se broj takovih iznenađenja smanji.

Dakle, obaveštajno-bezbednosni sistem Srbije je nešto što zahteva hitno unapređenje jer nedostatak kvalitetnih informacija onemogućava da se neki potezi prema Srbiji preduprede i tako smanji rizik od vojnih sučeljavanja. Kao i sve druge institucije, bezbednosne agencije su svojevremeno namerno oslabljene.

Zato njihovo unapređenje nije bacanje para, nego pametno dugoročno ulaganje. To je jeftinije nego kupovina informacija ili otplaćivanje usluga te vrste gde se najmanje misli na novac. Godinama unazad sve zemlje u svetu, u skladu sa svojim mogućnostima, unapređuju svoje službe – agencije, ako zbog ničeg drugog, onda zbog terorizma.

Iako trenutno nismo ugroženi terorizmom i imamo nekakav status tranzitne države, to se preko noći može promeniti a unapređenje obaveštajno-bezbednsnog sistema je veoma spor proces. Trampov mandat će nam omogućiti, bar tako sada izgleda, da taj posao uradimo mirno, bez ometanja.

Kada su naše obaveštajno-bezbednosne agencije u pitanju, nedostaje nam ofanzivni prodor u strane centre u kojima se prave planovi za subverzivno i terorističko delovanje prema Srbiji. Bez obzira koliko to teško i neostvarivo izgledalo, ako se prihvate izazovi takve vrste, u budućnosti je itekako ostvarivo.

Ali, da odmah bude jasno, to ne mogu da urade male i slabe službe. Naša potencijalna ugroženost nam dozvoljava da naš obaveštajno-bezbednosni sistem daleko slobodnije dimenzionišemo u skladu sa realinim potrebama. Jer, ako i nastupi neko stabilnije vreme, na Balkanu ono nikada ne traje dugo.

I još nešto što ne zahteva nikakva ulaganja – pravilno usmerenje i koordinacija rada službi. Suviše dugo su bile namerno pogrešno usmerene bez kvalitetne koordinacije. Obaveštajne službe se nisu bavile obaveštajnim radom.

Vrhunac gluposti je da su nakon petooktobarskih promena u našim ambasadama u inostrantvu ukinute šifre pod parolom da mi nemamo neprijatelja, i to u trenutku kada ih nikada nismo imali više.

Ova vlada pokušava da stvari popravi, ali se čini da nove stavove treba ubrzati. Ove službe su suviše skupe a njihovi kadrovi suviše dragoceni da bi traćili vreme na poslovima koje može uraditi neko drugi. Treba ih definitivno i isključivo usmeriti na obaveštajni i kontraobaveštajni rad po pitanju vitalnih interesa Srbije i terorizma. Imovinski kriminal i jurnjavu za kriminalcima može obaviti neko drugi.

KAKO OJAČATI VOJSKU SRBIJE?

Oni koji su svojevremeno smanjivali, razoružavali i razgrađivali Vojsku Srbije radili su to pod parolom da ona treba da bude mala, profesionalna i efikasna. Zašto su zapadni mentori insistirali da bude baš takva?

Zato što mala profesionalna vojska, bez obzira koliko bila efikasna, za njih nije veliki problem u nekom direktnom sučeljavanju. Tu se radi o sasvim malom broju obučenih i utreniranih ljudi, dok je sve preostalo stanovništvo neobučeno i potpuno razvojničeno.

Za Zapad su daleko veći problem bile zemlje sa redovnim služenjem vojnog roka, jer vojska preko noći može da preraste u respektabilnu vojnu silu sastavljenu od dobro obučeniih vojnika. Još veći problem za njih je strategija naoružanog naroda, jer takav rat je za njih prepun neprijatnih iznenađenja, čak i na teritorijama koje su vojno pregazili.

Znači, naša sadašnja vojska je dimenzionisana tako kako odgovara onima koji nam ne misle dobro, i sada je došlo vreme da se tu nešto menja. Jednostavno, moraju se ispraviti katastrofalne greške nekih prethodnih vlada. Ne možemo se upoređivati sa drugim državama na Balkanu koje su svoj suverenitet i odbranu poverile NATO. Zato se redovno služenje vojnog roka nameće kao najpouzdanije rešenje koje obezbeđuje Srbiji dovoljan broj vojnika za odbranu, a to bi ujedno bio jak faktor odvraćanja za svakog potencijalnog agresora.

Ima onih koji smatraju da se danas ratuje „na dugme“, pa, pošto nemamo dovoljno dugmića, jednostavno ne možemo da se branimo. Prema njima, predaja ili prodaja su jedine pametne opcije – sve drugo je samoubistvo.

Drugi suviše računaju na tuđu bratsku pomoć. Oni smatraju da će sami Rusi, bez da se mi mešamo, zaštiti Srbiju, takođe na dugme, Iskanderima, kojima će spaliti sva legla onih koji bi se drznuli da napadnu Srbiju. Oni nemaju dileme, i sigurni su da će Rusi svoje interese podrediti srpskim, tako da je, i prema njima, modernizacija Vojske Srbije nepotrebno trošenje para.

I prema njima, redovno služenje vojnog roka je nepotrebna stvar jer odbranu Srbije smatraju potpuno rešenom na osnovu nekoliko izjava ruskog predsednika Putina i najvažnijih članova njegovog političkog tima.

Naravno da su svi ti pogledi potpuno pogrešni, jer odbrana Srbije mora biti srpska stvar gde se unapred ni na čiju pomoć ne može računati jer može u odsudnom trenutku izostati.

Ako pomoć stigne, utoliko bolje, ali bi bilo naivno na nju računati bez čvrstih vojnih saveza u koje nećemo ulaziti jer smo definisali dugoročnu politiku vojne neutralnosti. Znači, na osnovu činjenice da je naša odbrana naša stvar, imamo pravo da sami dimenzionišemo našu vojsku, i tu se opet redovno služenje vojnog roka nameće kao jedina pametna mogućnost.

DOBRI I RĐAVI PRIMERI

Za sada dugoročna strategija nije definisana, čak ni u naznakama. Takav stav je neodrživ i neke dileme moraju hitno da se razjasne.

Naprimer, poučna je situacija sa brendiranim vozom za Kosovsku Mitrovicu, jer nas upozorava da ratna opasnost na Balkanu neprestano vreba i rat nam tuđom voljom može biti nametnut preko noći. Ne smemo zamemariti činjenicu da ilegalni poligoni za obuku terorista neprestano rade u našem okruženju.

Ako zaključimo da nam je trenutni broj obučenih vojnika sasvim dovoljan, ko će biti odgovoran ako nas iznenade i prinude da prekaljenim mudžahedinima suprostavimo našu neobučenu mladost. Naša je odgovornost i obaveza da mlade ljude osposobimo za odbranu. Samo teoretisanje bez uvežbavanja nije dovoljno i zato je redovno služenje vojnog roka razumna opcija.

Vreme je da još neke stvari definišemo kada je u pitanju Vojska Srbije. Umesto da se jačaju patriotizam i samopozdanje naših građana, nameću se lažne dileme koje su uništile SFRJ – da li je junaštvo pobeći u inostranstvo ili je junaštvo stati na branik otadžbine. Nameće se i lažna dilema – ko će sada da se odazove na poziv kada je bilo toliko nepravdi prema onima koji su se žrtvovali.

Nema tu nikakve dileme, oni koji su se odazvali jednom, odazvaće se ponovo ako bude trebalo, bez obzira na nepravde koje su im učinjene, a oni koji su pobegli tada, pobeći će opet. Sreća što ih je malo i što Srbija od njih ne zavisi.

Za vreme nekih prošlih Vlada i pitanje junaštva je postalo relativno. Zato danas mora biti potpuno jasno ko je junak – da li major Tepić ili general Trifunović? Ne mogu biti oba, jer jedan se žrvovao da skladište oružja ne padne u ruke neprijatelju a drugi je predao 74 tenka i 71 oklopni transporter paravojnim formaciama naoružanim pešadijskim oružjem.

Šta je tu hrabrost, suprostaviti se do kraja i kada si slabiji ili se predati naoružan do zuba. Da li su junaci vojnici koji su branili karaulu Košare ili oni koji su pobegli u inostranstvo?

Da li su junaci piloti koji su poleteli da presretnu NATO armadu iako su znali da će biti oboreni ili bi bili junaci da su odbili da polete? Te lažne dileme neko mora da razjasni mladima kako ne bi imali lažne idole i kako im se, umesto ponosa i hrabrosti, u glavi ne bi začaurile pogrešno popularizovane pomisli na bekstvo i predaju.

Dolazak Trampa i promena američke politike na Balkanu ostaviće nam dovoljno vremena da sve dileme vezane za vojsku razjasnimo i donesemo prave strateške odluke.

Utisak je da se kreće u tom pravcu. Za sada se uveliko priča o ponovnom uvođenju redovnog služenja vojnog roka, uz opasku da je ono samo suspendovano, a ne ukinuto.

Donose se propisi o visokim novčanim kaznama za neodazivanje na vojni poziv, što takođe ukazuje da se neka gledanja na našu vojsku i odbranu Srbije menjaju u pozitivnom pravcu.

(Standard.rs)

Share this post: