ŠTA SU RUSKI, TAKTIKA, STRATEGIJA I CILJEVI U UKRAJINI

ukrajina donjeck

Svi smo bili zatečeni neočekivanim padom Slavjanska. Mislili smo o njemu kao o novom Staljingradu… i iznenadno povlačenje Strelkova nas je iznenadilo. Sve nas, čak i Ukre (koji su predviđali da će se Strelkov boriti do poslednjeg metka). Strelkov je tačno to i hteo.

Nema potrebe da ponavljam šta je rekao Auslander (arguments of Auslander) [1] ili onaj anonimni Ukra general (anonymous Ukie General), [2] jer nemam šta da dodam. Već ranije sam pisao o mogućem razvoju vojne situacije u Donbasu (original ovde) i posebno sam se osvrnuo na jedinu vrednost koju je imao Slavjansk (only real importance of Slaviansk) – simboličnu. Ne znam šta više može da se kaže onima koji i dalje sumnjaju da je Strelkov izveo briljantno izvlačenje iz neodrživog položaja u pravom trenutku.

Povlačenje je jedna od najtežih i najvažnijih veština u ratovanju, koje civili niti razumeju niti znaju da cene. To je najbolji i najteži ispit jedinica koje moraju da ga izvedu. Po svemu sudeći, Strelkov je izveo gotovo savršeno, uredno i odlično tempirano povlačenje iz opkoljenog Slavjanska, i to je najbolji dokaz njegove izuzetne taktičke veštine.

Ali sada bih hteo da se osvrnem ne na taktička, već na strateška pitanja Rusije. Ne kako bi Rusija trebalo da postigne ovo ili ono, već šta bi mogli da budu konačni strateški ciljevi Rusije.

PUTINOVI MOTIVI I CILJEVI

Prvo, jedina logična hipoteza što se Putina tiče je da on čini ono što misli da je najbolje za Rusiju i ruski narod. Sugestija da je „kukavica“ ili da „se prodao“ je van pameti: da je tako, ne bi nikada naredio ruskim snagama da zauzmu Krim pred nosom SAD i NATO. Niti bi se otvoreno usprotivio Imperiji [3] u Siriji.

To što Putin nije poslao rusku vojsku u Donbas nema veze ni sa strahom ni sa navodnom slabošću, već sa činjenicom da je zaključio kako to nije prava taktika za postizanje njegovog strateškog cilja. To je jedino logično objašnjenje.

Nedavna anketa pokazuje da se 60 odsto Rusa slaže s njim i ne želi vojnu intervenciju u Donbasu. Znači li to da je 60 odsto kukavno i kupljeno od strane novog svetskog poretka? Teško.

Slanje vojske u Novorusiju je taktika, sredstvo za postizanje cilja, a ne cilj samo po sebi. Šta je onda cilj?

Prvo moramo da se zapitamo može li Rusija da prihvati ili nekako toleriše američki projekt? A to je, da se podsetimo, unitarna Ukrajina kojom vladaju rusomrzački nacisti potpuno pod kontrolom SAD, lišena bilo kakvog ruskog uticaja i pod okupacijom NATO. To u najboljem slučaju znači stalni rizik napada na Krim, a u najgorem napad Ukra, NATO i SAD na Krim čim za to budu imali dovoljno snage.

Da li je ovo prihvatljivo Rusiji? Ima li šanse da bilo ko ubedi Putina da na ovo pristane? Moj odgovor je odlučno „nema teorije“. Ovo je jednostavno neprihvatljivo za Rusiju, bez obzira ko sedi u Kremlju.

Da li je moguća neka nagodba sa Porošenkom, tipa „vi nama Krim, mi vama Donbas“? I to je glupost. Prvo, ne postoji Porošenko. Mislim, postoji osoba pod tim imenom, ali on nema nikakvu vlast. Nema je ni Obama, već su i jedan i drugi mapeti kojima upravlja američka „duboka država“. Znajući to, upitajte se da li je toj „dubokoj državi“ potreban Donbas. Apsolutno ne!

KOME JE POTREBAN DONBAS

Donbas je u potpunosti ruska teritorija, koja se kroz apsurd istorije našla u Ukrajini, baš kao i Krim. Štaviše, Donbas je regija skoro u potpunosti orijentisana na trgovinu sa Rusijom. Ima ugalj i visokotehnološku industriju (uključujući i vojnu). Rusija bi imala koristi od Donbasa, ali niko drugi – ni SAD, ni EU, ni Imperija kao takva.

Ako bi se Donbas predao u ruke nacističke krnje Ukrajine (koju ja zovem Banderistan), time bi izgubio svaku vrednost. Ključ ima svrhu samo ako postoji brava. Vrednost Donbasa je u odnosu sa Rusijom; bez tog odnosa, teritorija je bezvredna.

Ako bi Donbas postao deo unitarnog Banderistana, Rusija bi morala da ga odseče od Carinske unije da bi zaštitila sebe, Belorusiju, Kazahstan, Jermeniju i buduće članice od nekontrolisanog uvoza iz EU. Hunta je već obznanila da Banderistan neće više da sarađuje sa ruskom vojnom industrijom.

Privreda Donbasa je već u slobodnom padu – od početka godine izvoz u Rusiju je opao za, ako se ne varam, 25 odsto. Dakle, ako nacistička hunta ikada osvoji Donbas, dobiće pustoš umesto oblasti koja im je od 1991. bila najveći izvor prihoda.

Osim „patriotske“ vrednosti „reintegracije povijesnih teritorija“ Donbasa u fiktivnu državu Ukrajinu, ta oblast nema nikakvu vrednost za Kijev i za SAD. Zašto bi je onda menjali za Krim? I zašto se onda bore za komad zemlje koji im nije od koristi? To je barem prosto.

ZBOG ČEGA SE VODI RAT?

Prvo treba da se podsetite da Ukri ne odlučuju ni o čemu. Sve odluke donosi Ujka Sem. A Ujka Sem priželjkuje novi Hladni rat, kao što svuda po svetu stvara krize i ratove, jer to održava dolar i opravdava postojanje NATO. Za Ujka Sema desetogodišnji rat u Donbasu je savršen – približava NATO ruskoj granici, zastrašuje Evropu, uništava evro, opravdava postojanje NATO i tera mrske im Ruse da plate cenu otpora u Siriji. Lepo da lepše ne može biti.

Ali i hunti je potreban rat. Nudi im savršeni izgovor za sopstvene neuspehe: Putina, „Moskalje“, svemoćni FSB itd. Nastala atmosfera straha pogoduje policijskom teroru i kršenju ljudskih i građanskih prava. Omogućava nacistima da love „sabotere“ i „ruske agente“ – tj. sve one koji se ne slažu s njihovom ideologijom ili sredstvima.

Rat je savršen izgovor za ekonomsku krizu, ali i prilika za bogaćenje: Kolomojski je već zaradio milione prodajom goriva ukrinskoj vojsci. Na kraju krajeva, rat stvara haos, a razbojnici najviše vole haos i bezakonje: to je klima u kojoj uvek najbolje uspevaju.

Dakle, ni Kijevu ni Ujka Semu nije zanimljiv Donbas, već rat kao takav.

Šta to znači za Rusiju?

Već smo ustanovili da Rusija ne može da dozvoli uspeh američkog plana za Ukrajinu. Rusija na svojoj zapadnoj granici ne sme da dozvoli stvaranje unitarne NATO-nacističke države. Jasno je i da nema reči ni o kakvom dogovoru, jer nema o čemu da se pregovara.

Niti nacistička hunta i Ujka Sem imaju ikakvu nameru da pregovaraju. Jedini zaključak koji preostaje je da Rusija ima samo jedan izbor: pobedu. Ili, ako hoćete, potpuni poraz kako kijevske hunte, tako i Ujka Sema.

RUSIJA NEMA IZBORA

Ovde bih da naglasim da to u stvari i nije izbor. Odnosno, isti je „izbor“ kao kada vam pljačkaš preko cevi pištolja traži „pare ili život“. Rusija može, teoretski, da rizikuje svoj dalji opstanak, ali samo potpuno poludeo ruski vođa može da pristane na stvaranje unitarne nacističke Ukrajine na ruskom pragu.

Dakle, Rusija mora da se protiv toga bori. Rusija mora da porazi alijansu SAD i nacista. A da bi se to desilo, kijevska nacistička hunta mora da padne.

Drugim rečima, cilj Rusije je promena režima u Kijevu.

Ništa manje od toga ne može da bude prihvatljivo. Rusija apsolutno mora da denacifikuje većinu Ukrajine, u najmanju ruku sve istočno od Dnjepra, možda čak i Kijev. Možda bi Rusija i mogla da prihvati granicu sa nekom normalnom Ukrajinom, koja bi se graničila sa nekom vrstom Banderistana u Galiciji, ali ne verujem.

Takav mini Banderistan niti bi bio održiv biti bi bio stalna pretnja stabilnosti ostatka Ukrajine. Uostalom, i narod na zapadu Ukrajine pre ili kasnije će da se osvesti i shvati da nacizam nikome ne donosi korist, pa ni njima.

Trenutno je narod u Ukrajini potpuno skrenuo pameću. Najnovije ankete pokazuju da je najpopularniji političar u Banderistanu manijak i pedofil Oljeh Ljaško, a za njim Julija Timošenko i Vitalij Kličko… Za Ljaška može da glasa samo umobolnik ili imbecil, ili oboje.

Šta god bilo posredi, mislim da je većina naroda u Ukrajini pristojna, mentalno zdrava i suštinski dobra. Ima među njima mnogo nakaza, dabome, ali to je normalno u zemlji koja je odavno bankrotirala i već dvadeset godina podvrgnuta rusomrzačkom ispiranju mozga. I to mora da se promeni pre ili kasnije.

Kad se tome doda činjenica da je Ukrajina u osnovi ekonomski mrtvac i da će, bez obzira na sve, ta ekonomska kriza da se manifestuje pre kraja godine, postaje jasno da bi do promene režima moglo da dođe i bez ruske intervencije.

JEDINI PREOSTALI IZBOR

Iz navedenog možemo da izvedemo tri osnovna zaključka:

1. Rusija ne sme da dozvoli pad Novorusije ni pod kojim uslovima;

2. Promena režima u Kijevu je strateški cilj Rusije;

3. Moskva će upotrebiti vojnu silu samo u krajnjem slučaju.

Iz toga proizilazi šta bi morao da bude Putinov plan: čekanje promene režima u Kijevu dok se održava odbrambena sposobnost Novorusije. Ovo, dabome, ne znači da će pomoć Rusije postati zvanična – mada je i to moguće ako Ukri podivljaju a humanitarna situacija nastavi da se pogoršava.

E sad, ovo možda zvuči cinično, ali rat u Novorusiji je fantastičan faktor psihološke mobilizacije, kako u Novorusiji tako i u samoj Rusiji. Ono što ja zovem „potencijalom otpora“ u Novorusiji još ni izdaleka nije na maksimumu – mnogi Novorusi još uvek samo gledaju rat na televiziji.

Ali padom Slavjanska sada su na meti Donjeck i Luganjsk. Kad se začuju ukrinski topovi, možete se kladiti da će sve više Novorusa da shvati da ne mogu stajati po strani. Glasali su odreda za nezavisnost, sada će morati taj izbor da brane.

Što se Rusije tiče, uveravam vas da dnevna baraža stravičnih i gorkih vesti iz Ukrajine već ima velike posledice. Pogledajte samo brojke koje je juče objavio Kremlj: zvanično u Rusiji boravi 481.268 izbeglica iz Ukrajine – od toga samo u Rostovu 414.726 – a preko dvadeset hiljada već je zatražilo izbeglički status.

I dok Stejt department poriče ovu realnost i opisuje je kao „posete babi“ i odmor na svežem vazduhu (nepostojećih) „rostovskih planina“, ruska javnost gleda slike „iljušina“ iz kojih izlaze cele porodice; duge redove izbeglica na ruskim graničnim prelazima – koje Ukri redovno „greškom“ granatiraju – koncerte pop grupa (DDT) za pomoć izbeglima; šatorske gradove koje je sagradilo rusko MČS [4]; i desetine izbeglica koje su smeštene po hotelima, posebno sagrađenim prihvatnim centrima ili u porodicama širom Rusije.

O strahotama Donbasa možda ne javljaju zapadni mediji, ali, verujte mi, o njima se svakondnevno govori na svim informativnim medijima Rusije, i to ima svoj dugoročni efekat na javnost.

Banderistan je osuđen na propast. Trenutno ga održava na životu pomoć Zapada, ukradeni ruski gas i ponajviše inercija. Isto kao što veliki voz ne može da se zaustavi u sekundi, velika država poput sada već bivše Ukrajine ne može propasti preko noći. Ali da propada velikom brzinom, to je očigledno.

Moskva je zavrnula gas, zapadni zajmovi jedva će da pokriju kamatu na ukrinski dug, a rat na istoku ne samo da košta milijarde već i uništava infrastrukturu najbogatijeg dela nekadašnje Ukrajine.

Kijevska hunta sastoji se od nesposobnih nakaza, koje nemaju pojma kako da reše istinske probleme, već samo i jedino mogu da izvršavaju naređenja Ujka Sema. Za to vreme, Ujka Sem ne mari ni za Ukre ni za njihov patetični Banderisan, već srećno posmatra krizu koju je stvorio u odnosima Rusije i EU.

Šta će biti sa tzv. „antiterorističkom“ operacijom protiv Novorusije? Novi ministar odbrane Banderistana nema ama baš nikakvog vojnog iskustva. Već je najavio da hunta neće pokušati da osvoji Luganjsk i Donjeck, već će da ih opkoli i opseda. Pošto hunta laže o svemu, moguće je da će ipak da napadnu – ali tu nemaju nikakvih izgleda na uspeh, pošto borba u gradovima negira njihovu nadmoć u artiljeriji i avijaciji.

(Usput, zar nije zanimljivo što su posle „pobede“ u Slavjansku Ukri smenili ili otpustili niz najviših vojnih i bezbednosnih funkcionera? To bi trebalo sve da vam kaže o tome šta se stvarno desilo.)

Nema sumnje da je vreme na strani Rusije i da je kolaps celog Banderistana neizbežan u sledećih 4-6 meseci. Ostaje samo da se vidi hoće li Novorusija da izdrži dovoljno dugo bez otvorene ruske pomoći. Ja bih rekao da može, ali sad, kada su Ukri preuzeli celi severozapad (područje Slavjanska i Kramatorska), Novorusija nema više strateške dubine.

Sada je vreme za „ni koraka nazad“, za Novorusiju i samu Rusiju. Još jedan „uspeh“ Ukra mogao bi da promeni psihološku ravnotežu. Jedno je napustiti neodbranjiv grad, ali gubitak Gorlovke, Snežnoja, ili čvora Krasnji Luč-Antracit bi značilo da se Novorusija brani u Donjecku i Luganjsku.

ZAKLJUČAK – RUŠENJE MITOVA

Pre nego što zaključim, mislim da je potrebno da se sruši nekoliko mitova. Prvi je da je svaki otpor uzaludan i da su Strelkov i Putin (ili obojica) uradili Novorusima ono što je Buš Stariji uradio Šiitima u Iraku: nagovorio ih da dignu ustanak, a onda pustio da ih pobiju.

Ovo pretpostavlja da nacisti mogu da deluju bez masakriranja i terorisanja. Podsetiću da u Odesi nije bilo ni ustanka ni Strelkova, pa da se svejedno dogodio masakr. Sada Odesa živi u strahu svakodnevno.

Isti režim straha ustanovljen je u Harkovu, koji je ispočetka hteo da se pridruži Novorusiji, ali su tamošnji otpor brutalno slomili SBU i bande Pravog Sektora. Isto se desilo i u Mariupolju. Svi ti gradovi danas žive u strahu, i njima vladaju eskadroni smrti i bande razbojnika lojalne lokalnim oligarsima (npr.

Kolomojskom ili njegovom sledbenicu Palici u Odesi). Kada imate posla sa nacistima, uvek je bolje boriti se do poslednjeg metka. Rešenje za deo Ukrajine pod okupacijom nacista je isto: otpor, borba i promena režima u Kijevu. Ne mogu se za rat optuživati Putin ili Strelkov, to je prosto smešno.

Drugi mit je poređenje Krima i Donbasa. Nema šta da se poredi. To su dve potpuno različite regije, sa različitom geografijom, etnografijom i ideologijom. Reći da je Putin mogao u Donbasu da uradi ono što je uradio na Krimu prosto poriče realnost na terenu. Nema razloga da se smatra kako je narod Novorusije ujedinjen u želji da postane deo Rusije – kao što je bio slučaj na Krimu.

Jeste da su glasali za suverenitet, ali to može da znači svašta, od entiteta unutar federalne ili konfederalne Ukrajine, preko nezavisne države, do pripajanja RF.

Nemojte mešati protivljenje nacistima sa protivljenjem Ukrajini. Sasvim je moguće da neko mrzi nacističku huntu u Kijevu da sa se pritom i dalje oseća kao Ukrajinac. Zato, mada je jasno da Donbas ne želi nikakvu vezu sa nacističkim režimom u Kijevu, to ne znači automatski da većina Novorusa želi da Donbas pripoji Rusiji. Možda će ovaj rat to da promeni, ali zasad ne znamo.

Treće je pitanje u kojoj meri je Rusija globalna sila. Jedni veruju da je Rusija slaba i ne može da priušti otvoreni svetski sukob sa Imperijom. Ispravno konstatuju da Rusija uvozi mnoge stvari iz inostranstva – lekove, kompjuterske čipove itd. Drugi pak kažu da je Rusija neranjiva i da može da priušti frontalni ekonomski sukob sa Zapadom i u njemu pobedi. Ni jedni ni drugi nisu u pravu.

Rusija zaista uvozi mnoge stvari. Mnogo je ruskog novca napolju na ofšor računima i engleskim bankama. Ruska privreda je zasad u redu, ali postoje naznake da će se uskoro osetiti posledice recesije, koja već trese celu EU. I to je normalno. Pre samo 15 godina, Rusija je bila na rubu propasti – poput Ukrajine danas.

Ono što je Putin uspeo da uradi je ravno čudu, ali i za čudo je potrebno vreme. Rusija se nije još u potpunosti oporavila. U samoj Rusiji postoje mnogi sistemski problemi, od korupcije i odliva kapitala do sumanutih kamatnih stopa, registracije korporacija u inostranstvu i lošeg poreskog sistema.

Tačno je ra Rusiji ide sve bolje, da ima velike rezerve novca, prirodnih i ljudskih resursa i odlične dugoročne izglede. Ali nije prvi put u njenoj istoriji da je tako.

Briljantni reformator i premijer Rusije Pjotr Stolipin svojevremeno je rekao: „Dajte Rusiji 20 godina unutrašnjeg i vanjskog mira, i nećete je prepoznati“. Stolipina je 1911. godine ubio jedan revolucionar.

Svi znamo šta se posle toga desilo. Ni Putin nije dobio svojih 20 godina mira, a svi su izgledi da ih ni on ni Rusija neće dobiti sve dok planetom hara Atlantska Imperija. Što znači da Rusija neće u dogledno vreme da povrati puno zdravlje i ostvari svoj puni potencijal.

Drugim rečima, nema veze može li Rusija da preživi otvoreni sukob sa Zapadom – suština je da je u strateškom interesu Rusije da učini sve da taj sukob izbegne. Zbog toga je Putin toliko oprezan, i zbog toga 60 odsto Rusa ne želi vojnu intervenciju u Novorusiji: ne žele time da ugroze sve što su u proteklih 15 godina uspeli da izgrade pod Putinom.

Ako ne bude drugog načina da se Novorusija spasi od nacista, ruska vojska će verovatno intervenisati. Ali mislim da Kremlj ima mandat ruskog naroda da tu opciju ostavi kao apsolutno poslednji izbor – pritom ne isključujući manju ili ograničenu vojnu akciju.

_____________________

Napomene prevodioca:

* Kolega Stepski Soko (eng. The Saker, rus. Baloban) objašnjava još jednom zašto Moskva ne šalje tenkove preko granice. Nije pitanje hoće li Rusija da reaguje na događaje u bivšoj Ukrajini, već kako. A pre svake upotrebe vojske, potrebno je imati definisan cilj, inače će rezultat biti Vijetnam, Avganistan ili Irak. Samo pitajte Amerikance.

[1] Osoba koja se potpisuje kao Auslander – „stranac“ na nemačkom – je dopisnik sa Krima.

[2] Neimenovani general je priznao da su Ukri ostali zatečeni savršenim povlačenjem, koje je Strelkova i njegovu vojsku oslobodio da deluju dok je glavnina kijevskih snaga ostala ukopana oko Slavjanska danima (engleski prevod ovde).

[3] U originalu „Anglocionisti“ – autor ovde objašnjava zašto; ja sam izabrao da koristim termin „Atlantska Imperija“.

[4] Ministarstvo za vanredne situacije – Ministerstvo po črezvыčaйnыm situaciяm.

Sa engleskog preveo i obradio NEBOJŠA MALIĆ

 (Standard)

Share this post: