STVARANJE KONSENZUSA U LAŽIMA, STRAHU I PROPAGANDI

Osobe sposobne za racionalnu analizu s podsmehom će propratiti ultra-militarističku retoriku kao što je nedavna izjava političkog komentatora za FOX news koji tvrdi kako je Iran „zao i treba ga uništiti“.

Ipak, dok se jednima takva propaganda graniči s cirkusom, mnogi je shvataju izuzetno ozbiljno – SAD nije izuzetak, štaviše, SAD je najbolji ogledni primer procesa koji možemo nazvati „stvaranje konsenzusa“*.

*Termin je prvi popularisao svetski poznati autor i analitičar Noam Chomsky u svom filmu 1992. („Manufacturing Consent: Noam Chomsky and the Media“)

Pretpostavka da SAD, ili bilo koja druga vojna sila, može pokretati vojne invazije, vazdušne udare i druge agresivne vojne operacije kada god dođe na takvu zamisao, je pogrešna.

Za svaku vladu ili režim podrška što šire javnosti je ključna – svaki vojni angažman duboka je trauma nad celim narodom – svesno ili podsvesno.

Ta trauma vrlo lako se može transformisati u pokret otpora koji bi mogao dovesti do destabilizacije u zemlji.

Danas je to u SAD-u već vidljivo, sve veći broj stanovnika otvoreno se protivi aktuelnoj inostranoj politici koja je sve više militaristička.

 

Bitno je napomenuti kako je svojevrsni „fitilj konsenzusa“ doslovno dogorio za vreme vladavine George W. Busha.

Upravo na talasu tog izraženog animoziteta američki narod je u Belu Kuću doveo Baraka Obamu.

Histerija vezana uz izbor, navodno, predsednika-mirotvorca kulminirala je travestijom dodeljivanja Nobelove „nagrade za mir“.

Ispada kao da je Nobel komisija imala interni dogovor – „ako mu damo nagradu, možda je smesti negde na predsednički sto pa će ga ista svakodnevno podsećati kako je mir u svetu najveći prioritet“.

Ipak, uskoro dolazi naglo buđenje – Barak Obama nastavio je istim putem kao i njegov prethodnik, ali još i znatno agresivnije.

Od dolaska Obame na vlast američka vojska otvoreno se angažovala u Libiji, Afganistanu, Iraku, Pakistanu, Somaliji, Ugandi i drugde – pritom termin „drugde“ obuhvata još daleko veću površinu sveta – američki vojnik prisutan je gotovo svugde, od Kolumbije, Australije, Filipina, Južne Koreje, Kosova itd.

Sirija i Iran trenutno su visoko na listi za sledeću potencijalnu invaziju.

 

Vojni angažmani javnog i opskurnog modela – zavisno o aktuelnoj potrebi

 

Što se tiče samih vojnih angažmana, oni mogu biti šireg opsega, u tom slučaju konsenzus i stvaranje istog postaje nužnost – ili mogu biti „opskurnijeg“ tipa, tada je bitan samo jedan konsenzus – onaj medijski koji garantuje da će cela operacija trajno izostati iz fokusa. Idealan aktuelni primer je Somalija, američka vojska već mesecima bombarduje tu zemlju, sada joj se pridružuje i cela „civilizovana“ Evropa, no informisanost američkih građana po pitanju sukoba na Rogu Afrike biće minimalna.

S druge strane Iran je direktan primer potencijalnog vojnog plana koji iziskuje široki konsenzus. Bez određenog nivoa konsenzusa do napada neće ni doći.

Takav slučaj smo imali i u Libiji, međunarodne snage mogle su odmah pokrenuti napad, ali znajući kako bi takav čin duboko traumatizirao građane, „odobrenje“ je prvo trebalo veštački stvoriti.

 

Stvaranje konsenzusa – mediji kao prva tačka vojnog angažmana

 

U toj kombinaciji mediji služe kao sastavni deo vojnih operacija – bitno je uzastopnim ponavljanjem priča, uz tempiranu dozu senzacionalizma, stvoriti utisak da se ne napada država, režim ili stanovništvo – već neka vrsta „čistog zla“ koje pobuđuje averziju kod širokih narodnih masa.

U slučaju Libije to su bili vazdušni napadi na mirne demonstrante – kasnije su Amnesty International i Human Rights Watch opovrgnuli da se takvo nešto ikada desilo, ali tada uvek već biva kasno, a i sam stručni demant dolazi do izuzetno malog broja ljudi.

Pri demonizovanju Iraka novinari su intenzivno pisali o „zverskim“ postupanjima iračkih vojnika koji su navodno ubijali tek rođenu decu po inkubatorima. I ovaj slučaj je temeljito demantovan, a nekoliko godina kasnije ispostavilo se kako je celu priču izrežirala jedna stručna američka PR kompanija.

 

Priča o sirijskoj lezbijki trebala je dirnuti publiku naviknutu na senzaciju

Po pitanju Sirije ponovo je krenulo s osmišljavanjem što šarenije i egzotičnije propagande, tako se nedeljama prenosilo „pisanje“ tzv. „homoseksualne devojke iz Damaska“.
Pretpostavka je kako je današnja javnost, pogotovo na zapadu, jako senzibilizovana po pitanju prava homoseksualaca, pa je stoga odlučeno da ova izmišljena devojka ujedno bude i lezbejka.

Na svom blogu, navodna Amina Abdallah, pisala je intenzivno (u periodu 19.2. do 6.6.2011.) o strašno represivnom režimu koji sprovodi predsednik Bašar al-Asad. Njene tekstove prenosile su sve ugledne novinske agencije koje vole isticati svoj autoritet i predanost „profesionalnom i objektivnom“ novinarstvu.

Propaganda se raspala kao kula od karata kada je mlada Hrvatica, Jelena Lečić, koja živi u Londonu, videla vesti – naime, radilo se o njenoj slici koju su u svrhu laži i izmišljotina ukrali s interneta, verovatno s Facebooka.
Uskoro se otkrilo kako je stvarni autor zapravo Amerikanac Tom MacMaster koji je pisma objavljivao iz udobnosti svog doma u Virginiji.

Da nije igrom slučaja razbijena ova prevara, mediji bi dan danas pozivali na vojnu akciju kako bi se zaštitila mlada lezbejka po imenu Amina Abdallah.

Dovoljno je samo prisetiti se naslova u stranim medijima nakon što je objavljena „senzacionalna“ vest kako je Amina „oteta“ – IB Times je tada pisao „‘Lezbejka iz Damaska’ je oteta: kako bi SAD trebao reagovati?“
Drugim rečima – mediji su već pozivali na američki angažman – na osnovu obične laži i propagande.

Da li je razotkrivanje ovakve laži dovelo do masovnog ogorčenja? Naravno da ne, mediji su kratko izvestili kako mlada dama zapravo ne postoji i nastavili s uobičajenom rutinom.

Uticaj te priče, makar ona dokazano bila lažna, daleko je snažniji neko njen demant – kroz izmišljeni lik i delo devojke Amine Abdallaha „ne preterano zainteresovanom gledaocu“ predsednik Bašar al-Asad se predstavio kao masovni ubica i brutalni diktator.

Svakom takvom pričom, koje su sigurno – na osnovu prošlih primera – dobrim delom plod mašte, fikcije i organizovane propagande, podiže se nivoa „konsenzusa“ – opšte stanovništvo sve je spremnije dati zeleno svetlo svojoj vojsci da se obračuna s „brutalnim diktatorom“.

 

Koliki procenat konsenzusa je potreban za „bezbrižno“ kretanje u rat?

Za nekoga su takve priče samo propaganda, i to vrlo prozirna propaganda, ali isti zaboravljaju širi aspekt sveta u kom trenutno živimo – velika većina stanovništva, kako u SAD-u, tako i širom sveta, još uvek se povodi za teorijom „ako je rečeno na televiziji, onda verojatno tako i jeste“.

Stvaranje konsenzusa za napad na Iran možda je i najizraženije u ovom trenutku.

Prema istraživanjima centra Gallup poll, prošle godine 25% Amerikanaca je smatralo kako je Iran „najveći neprijatelj SAD-a“, u godinu dana ta brojka se popela na 32%.

Baš kao i osnovnih 25%, porast na 32% direktan je angažman najsnažnijih medija koji svojim radom tvore esencijalnu osnovu svakog vojnog napada.

Američko stanovništvo, čak jedna trećina, tako se danas panično boji Irana, a mnogi veruju kako bi Iran mogao ugroziti njihovu zemlju, pa čak i napasti teritoriju SAD-a.

Isti onaj SAD koji je direktno odgovoran za svrgavanje i postavljanje podobnog režima u Iranu koji je u završnici srušen za vreme Islamske revolucije.

Koliki je konsenzus potreban da bi se „bez brige“ izveo napad na drugu zemlju? 30%? 50%? 70%?

Naravno, niko nije spreman u javnost izaći s egzaktnom matematičkom formulom, ali činjenica je kako se masovno podizanje „odobrenja“ vrši svaki put kada se priprema vojni pohod.
U pojedinim vanrednim situacijama taj medijski element nije ni potreban, jer je odobrenje već na dovoljno visokom nivou – ogledni primer je napad na New York 11.9.2001.

 

Sirija i Iran – medijski rat kao uvertira u otvoreni oružani sukob i invaziju

Što se tiče Irana, očito je da će procenat konsenzusa nastaviti rasti i dalje, jer najveća medijska ofanziva po svemu sudeći tek sledi.

Činjenica je kako trenutno prevelik deo pažnje „preotima“ Sirija i ogromna frustracija od strane zapadnih sila koje su očito imale u svom planu rešiti „sirijsko pitanje“ pre nekoliko nedelja, ali ruska i kineska odluka da se uloži veto na UN-ovu rezoluciju koja je mogla dovesti do „odobrenog“ rata je propala.

Podsetimo, UN-ov pristanak sam je vrhunac u stvaranju širokog konsenzusa – brojni stanovnici još uvek drže UN za legitimno telo koje ima autoritet donositi ovakve odluke. Bez obzira koliki se ratni zločini počinili u Libiji i koliko je civila stradalo, vojne snage predvođene SAD-om, Britanijom i Francuskom uvek mogu konstatovati „UN nam je dao za pravo“ i nažalost, u pravu su.

S druge strane Rusija i Kina danas koriste libijsku žrtvu kao valjani argument za ulaganje veta na nove UN-ove rezolucije. Ali, tek ostaje da vidimo koliko je veto pred Savetom Betbednosti UN-a dovoljno snažan da se zaustave novi vojni pohodi.

 

Noam Chomsky,Telegraph,Guardian,Foxnews,Nytimes,Independent,Advance

Share this post: