STVARI IZGLEDAJU DOBRO, SAMO ZATO ŠTO NE VIDIMO DA JE ZEMLJA KRENULA NA PUT BEZ POVRATKA

 

 

Kako stvari mogu izgledati tako dobre, a ipak biti tako loše?

„Civilizacija je pod zaverom… Savremeni život je predstavljen tihom gomilom komotnog naroda koji ne prestaje da se zavarava.“

Džon Bukan (John Buchan, 1875-1940)

Postoje dva načina kako stvari mogu izgledati dobro, iako cela civilizacija ide u propast.

1. Ne treba “odmah da platiš“ – možeš da živiš od svog “početnog kapitala”

Početkom 1980-ih, osnovana je kompanija u SAD koja je započela da radi na prodaji kompjuterskih programa. Četvorica mladih ljudih su skupili oko 170.000 dolara koje su zaradili, uštedeli ili su njihovi roditelji uštedeli i uložili zajedno sa njima. Njihov plan je bio da razviju i reklamiraju novi program za obradu teksta koji će biti bolji od tada popularnog programa WordStar, i da će tako postati bogati.

Sa svojih početnih 170.000 dolara oni su iznajmili drugi sprat jedne male zgrade sa kancelarijama. Imali su pet privatnih kancelarija, salu za konferencije i zajednički deo za pomoćnike koje će zaposliti. Angažovali su dizajnersku firmu koja će napraviti zaštitni znak, memorandum za pisma i veliki znak na ulaznim vratima.

Uzeli su u zakup četiri automobila marke Saab, kao automobile preduzeća, kupili su stolove od hrastovine i kožne direktorske stolice. Angažovali su lokalnog cvećara da postavi i održava saksijsko cveće, i lokalnog prodavca ribica da postavi i održava akvarijum. Isplaćivali su sebi plate po 30.000 dolara godišnje i pozvali su određene ljude da rade kod njih i obećali im dobru platu.

Ovi momci su bili dobri programeri i znali su sve o kompjuterima. Nije bilo sumnje da oni mogu da naprave pristupačan i veoma profitabilan kompjuterski program za obradu teksta. Oni koji su prvi put došli kod njih bili su impresionirani – oni i njihove prostorije odisali su lepotom i ukazivali na uspešan i napredan biznis.

Mlada devojka u prijemnoj kancelariji bila je vedra i efikasna, četiri osnivača su bila lepo obučena u luksuzna odela sa kravatama, a njihov tepih je pokazivao lepe plave linije od čišćenja vakumskim usisivačem. Imali su kvalitetnu kopir mašinu, aparat za uništavanje iskorišćenih poverljivih dokumenata, mašinu za pripremu pisama i dobre kompjutere – sve po meri uspešnog biznisa. Sve prvoklasno i najbolje.

Oni su sedeli u sali za konferencije, oko njihovog hrastovog stola u udobnim kožnim foteljama, i samouvereno su govorili kao su naumili da postanu multimilioneri, i svako ko investira u njihov biznis takođe će postati milioner. Njihov plan je bio da polovinu svoje pažnje usmere na dobijanje novca od investitora, a pola na stvaranje i reklamiranje njihovog novog proizvoda. Oni su sebi postavili rok od 12 meseci da iznesu svoj novi program na tržište.

Neki klijenti su odbili da učestvuju u tom projektu jer su videli da će se ova nesrećna priča završiti i sa drugim nazovi preduzimačima, i bili su sigurni kuda sve to ide.

Šest meseci kasnije, imali su 20 zaposlenih ljudi i svi su bili u akciji. Njihov proizvod će uskoro biti gotov i oni su već oštampali pozivnice za predstojeću svečanu najavu. Obezbedili su zaposlenje za lokalni narod i prostorije gde će oni raditi, povećali su broj automobila na šest, i dovoljno su uvećali svoj početni kapital u banci koji je sada iznosio četvrt miliona dolara. Oni još uvek nisu ništa proizveli niti prodali, ali su izgledali veoma uspešno. Stvari su izgledale odlično, a život je bio dobar.

Posle još šest meseci, pročulo se da zatvaraju firmu. Četiri vlasnika su povisila svoje plate za pet puta i kompanija je ostala bez para pre nego što je iznela svoj proizvod na tržište. Kompanija i kancelarije su izgledali sjajno, blještavo i moćno sve do dana kada su zaposleni dobili obaveštenje da se firma zatvara u roku od 24 sata. Investitori su izgubili sve što su uložili jer su vlasnici potrošili njihov ulog pre nego što su počeli bilo šta da zarađuju.

2. “Ponzijeva šema”

Ponzijeva šema je još jedan način u kojoj se stvari odvijaju dobro za svakoga, sve do dana kada se desi iznenadni i katastrofalan kolaps. Priča o američkom preduzimaču Ponziju je i fascinantna i poučna.

Godine 1917, Čarls Ponzi (Charles Ponzi) je bio putujući moler na Floridi. Prvi svetski rat je upravo završio, a finansijski sistemi Evrope su bili razoreni. Ponzi, naslutivši mogućnost da se obogati na posleratnoj finansijskoj konfuziji, došao je na ideju kako da postane milioner, iako će uništiti živote milione ljudi.

Krajem 1919. godine, Ponzi je otišao u Boston i iznajmio kancelariju na Paj Aleji (Pie Alley), gde je otvorio kompaniju koju je nazvao “Sigurna menjačnica” (Securities Exchange Company). Njegova kompanija, kako je tvrdio, osnovana je da otkupljuje međunarodne poštanske kupone u Francuskoj i Nemačkoj (čije su valute tada bile uveliko obezvređene) i da ih prodaje u SAD za američku valutu, i tako ostvaruje profit u razlici između vrednosti propalih francuskih i nemačkih valuta, i dolara. Takva šema je, u stvari, bila nemoguća, ali Ponzi je imao sreću, kao i njegovi prvi ulagači.

Ponzi je nudio 50% zarade za ulaganja u roku od samo 45 dana, i više od 40.000 ljudi u Bostonu je uložilo svoj novac kod njega. Prvih nekoliko hiljada ljudi koji su izvršili ulaganje dobili su nazad veliki novac, uključujući i obećani profit, a Ponzi je uzimao novac od novih ulagača da bi isplaćivao zarade.

Prvi ulagači su rekli svojim prijateljima o brzom načinu sticanja zarade i ta vest se brzo širila. U jednom trenutku, Ponzi je imao nekoliko desetina zaposlenih službenika na Paj Aleji koji su radili do kasno u noć brojeći gomile para koji se skupljao – više od 15 miliona dolara za manje od 6 meseci.

Čarls Ponzi

Na vrhuncu svog uspešnog poslovanja, Čarls Ponzi je bio pozdravljen od jednog novinskog reportera kao najveći Italijan koji je ikada živeo.

“Niste u pravu”, odgovorio je sa neobičnom skromnošću. “To je bio Kolumbo koji je otkrio Ameriku, i Markoni koji je otkrio radio.”

Kasniji nepovoljni izveštaji u istom bostonskom listu konačno su uzrokovali da prestane priliv novih ulagača. Bez novog novca koji bi dolazio, on nije mogao da isplaćuje “profit” svojim prethodnim ulagačima, tako da je zatvorio kompaniju, odnoseći sa sobom poslednju paru hiljada naivnih ulagača.

Sličan događaj se desio u Albaniji 1996. godine, što je zamalo dovelo do pada državne vlade. Više od četvrtine stanovnika Albanije stavilo je svoju ušteđevinu u jednu od nekoliko velikih Ponzijevih šema pokrenutih od lokalnih kriminalaca. Prethodni predsednik Albanije, Sali Beriša, kazao je da vlada nije želela da zaustavi primenu Ponzijeve šeme jer su smatrali da su takve stvari normalne na jednom slobodnom tržištu i vlada nije želela da se meša u funkcionisanju kapitalizma. Albanci su demonstrirali i protestvovali, ali nije bilo koristi. Njihov novac im se nikada neće vratiti.

Izvori našeg fosilnog goriva: početni kapital ili Ponzijeva šema?

Današnji svet momentalno živi i raste na osnovu svog “akumuliranog izvora” energije (sunčeve svetlosti) uskladištene u fosilnom gorivu (nafta, ugalj, gas). Da li svet funkcioniše kao Ponzijeva šema ili kao “uspešna” kompjuterska kompanija? Naše je mišljenje da smo bliži kompjuterskoj kompaniji, iako postoje elementi oba koncepta.

Naša Zemlja sadrži ograničene količine fosilnih goriva. Iako postoje različiti podaci kada će se oni potrošiti, niko ne negira da će se to desiti i mi imamo jasan osećaj šta to znači. Ova goriva omogućavaju veliku svetsku aktivnost koja naizgled ima svrhu i važnost, a ta aktivnost izaziva trajne i nepovratne promene na uslove za život na ovoj planeti i na ljude.

Kada će ova goriva nestati?

Oni koji su zaradili veliki novac u prethodnom periodu prosperiteta možda misle da imaju dobre šanse da prežive, i ako ne dođe do svetskih epidemija ili nuklearnog rata, oni su možda u pravu. Oni mogu čak i da povuku sa sobom jedan mali deo preostale populacije, u slučaju da se takve stvari dese u svetu gde postoji ekonomija u kojoj bogatstvo najimućnijih polako prelazi na niže klase ljudi. Manje srećnima mogu preostati imanja sa hranom i ekvivalent energije koju su ulagači dobili u Ponzijevoj šemi i od kompjuterske kompanije – malo ili ništa.

Kada su momci iz kompjuterske kompanije zatvorili svoje preduzeće, oni su jednostavno otišli i započeli novi posao od koga su zarađivali. Ali, kada naša svetska ekonomija počne da zatvara izvore nafte, mi jednostavno ne možemo da zatvorimo vrata i odemo “da uzmemo drugi izvor energije”. Sa jedne strane, kroz hiljadugodišnju istoriju mogli smo videti da kada nestaju izvori goriva, dolazi do pojave ratova. (Više o tome u narednim poglavljima.) Sa druge strane, naši “drugi izvori energije” još nisu dovoljno razvijeni.

Ali, postoji dobra vest u ovom trenutku: ne-fosilni izvori energije postoje i njihovo korišćenje je sve veće. Na žalost, dobitnik Pulicerove nagrade (Pulitzer Price) Ros Gelbspan (Ross Gelbspan) u svojoj knjizi “Toplota je oslobođena” (The Heat Is On) iz 1997. godine, pokazuje da američka naftna industrija i industrija uglja sprečavaju razvoj takvih tehnologija.1 Kao što Gelbspan to jasno pokazuje, mi treba da proširimo razvoj alternativnih izvora energije, tako da kad nafta iščezne bude nešto što će naša deca moći da koriste.

Možemo li pronaći izlaz iz ove situacije?

U međuvremenu, mi smo ohrabreni od strane eksperata i ekonomista kako da “izađemo iz ovih problema”. Rešenje je prvi put predloženo u Engleskoj 1954. godine od strane R. Batlera (R.  A. Butler), britanskog ministra finansija, koji je predožio da umesto da uspostavljamo specifične ciljeve vezano za porast stanovništva, kao što je izgradnja određenog broja stanova ili novih železničkih pruga, vlada treba jednostavno da se fokusira na jednoj čvrstoj stopi rasta populacije od 3%. Sa tom stopom, on je izračunao, do 1980. godine svaki čovek u Britaniji će biti dva puta bogatiji.

U stvari, taj scenario se završio upravo onako kako je Batler predvideo, na osnovu jedne studije iz 1989. godine napravljene od strane irskog ekonomiste Ričarda Doutvajta (Richard Douthwaithe). Međutim, problem je bio da je takođe svaki drugi indeks bio udvostručen. Udvostručilo se bogatstvo ljudi koji se nalaze na vrhu piramide primanja.

Dakle, to znači da kada su u pitanju primanja najsiromašnijih, da osoba koja je primala 10 miliona britanskih funti godišnje sada prima 20 miliona, a osoba koja je primala hiljadu funti sada prima 2 hiljade … je u stvari ćorsokak u kome se nalaze siromašni, iako se njihov “životni standard” neznatno poboljšao.

STVARI IZGLEDAJU DOBRO, SAMO ZATO ŠTO NE VIDIMO DA JE ZEMLJA KRENULA NA PUT BEZ POVRATKA

U tom procesu desila se “društvena i ekološka katastrofa”, da citiramo Doutvajta. Kriminal se povećao 8 puta, nezaposlenost se povećala, hronična oboljenja i mentalne bolesti su skočile, a stopa razvoda brakova je eksplodirala. Sve to je bilo ono što je Doutvajt najpre predvideo, a kasnije bilo zabeleženo.

Na sličan način, život se promenio na gore u SAD. Svakog dana u proseku 100.000 američke dece nosi pištolje, i 40 njih biva ubijeno ili povređeno tim pištoljima, iako se većina toga dešava nesrećnim slučajem ili kao samoubistvo. Jedna nedavna nalepnica na automobilima kaže: “Naoružano društvo je učtivo društvo.” Neki se čude da proizvođač ovakve nalepnice misli da su današnje škole mnogo bolje od onih iz prošle generacije. San o stabilnoj porodici zamenjen je realnošću o armiji naoružane dece sa jednim roditeljem – takvih je više od jedne polovine u američkom narodu.

Širom sveta vidimo da rapidni rast stanovništva pritiska sve nacije i da najveću bol doživljavaju ljudi i porodice koji nisu povezani sa vladajućom društvenom elitom koja kontroliše ekstremnu moć i bogatstvo (bilo da je ta elita ekonomska, politička ili vojna).

Tehnologija, ako ništa drugo, ubrzava taj proces. Na primer, na početku 20. veka 90% svih ratnih gubitaka bilo je među vojnicima, a na kraju tog veka imamo da je visoko razvijeno oružje sa daljinskim upravljanjem (koje uništava mnogo efikasnije i štiti vojnike od direktnih ratnih dejstava), i naširoko umnožavanje visoko efikasnog oružja, preokrenulo taj odnos: 90% smrtnih slučajeva u svim današnjim ratovima je na strani civila. Više od 20 miliona ljudi je poginulo u ratovima od Drugog svetskog rata, a od tih 82 poznata rata, 79 njih su bili unutrašnji sukobi koji su najteže pogodili civile.

I najveći deo tih ratova je vođen da bi se ostvarila kontrola nad izvorima kao što su šume, obradivo zemljište, nafta, ugalj i minerali.

Na mitingu svetskih bankara u Hong Kongu 25. septembra 1977. godine, predsednik Svetske banke Džejms Volfenson (James D. Wolfenson) je istakao da više od 3 milijarde ljudi – što predstavlja više od pola ljudske populacije na Zemlji, i tri puta više nego celokupna ljudska populacija na Zemlji 1800. godine – bori se danas za život sa manje od dva dolara dnevno.

“Mi živimo u vreme tempirane bombe, i ako nešto odmah ne preduzmemo, ona će eksplodirati u lice naše dece”, kazao je Volfenson. Otprilike u to vreme Populacioni Institut (Population Institute) iz Vašingtona objavio je izveštaj da su 82 nacije (više od polovine svetskih država) sada dostigle kritično stanje kada ne mogu proizvesti dovoljno hrane, niti imaju izvore da plate uvoz hrane da bi adekvatno zadovoljile  potrebe svog stanovništva.

Kriza u okeanima

Najgušće ljudske populacije su uvek bile blizu morskih obala, delimično zbog lakog prevoza, ali uglavnom jer je more istorijski izvor ljudske ishrane. Morska hrana ne predstavlja samo tradicionalnu hranu za veliki deo sveta – to je sirovina za preživljavanje, naročito za ostrva kao što su Japan ili Tajvan koja nemaju dovoljno kopnene površine za rast potrebne količine hrane neophodne kopnenim životinjama ili ljudima koji se hrane biljkama.

Godine 1994, organizacija za poljoprivredu i ishranu pri Ujedinjenim Nacijama (U.N. Food and Agriculture Organization) objavila je izveštaj koji kaže da je 70% zaliha ribe iz okeana potpuno iskorišćeno ili “prekomerno iskorišćeno”. Ovaj izveštaj je bio osporavan od strane korporacija koje love ribu u velikim količinama, koje su vršile pritisak (uz pomoć velikog novca) na političare, tako da je izveštaj bio uveliko ignorisan širom sveta.

Ali, 15. maja 2003, u poznatom naučnom časopisu “Nature” morski biolozi Ransom Majers (Ransom A. Myers) i Boris Worm (Worm) objavili su detaljnu i temeljnu analizu podataka skupljnih tokom 50 godina, šokirajući svet i sa aspekta politike i sa aspekta nauke:

“Analize podataka iz pet okeanskih basena otkriva dramatično smanjenje u broju krupnih grabljivih riba (tuna, morski psi, sabljarke i druge) od napretka industrijskog ribarenja”, kaže zaključak ove analize. Dalje se kaže kako su “okeani izgubili više od 90% velikih grabljivih riba, sa potencijalno ogromnim posledicama za ekosistem”.

Autori ukazuju kako su Ujedinjene Nacije u pravu kada “tvrde da tri četvrtine svetskih ribnih rezervi je iskorišćeno do njihovih granica opstanka ili iznad toga”, i ističu da su njihovi podaci mnogo tačniji nego prethodne informacije zasnovane na podacima dobijenim od trgovaca ribom, koji mogu biti nerealni”.

Dodatne informacije stižu od izveštaja samih ribolovaca, kažu oni. Neposredno nakon Drugog svetskog rata, japanski ribolovci su duboko u Pacifičkom okeanu obično hvatali 10 krupnih riba na svakih 100 mamaca postavljenih na udice poređane u nizu (koji bi bio često dug 1,5 kilometar ili više). Danas samo jedna od sto udica donosi ribu.

Naše zemljište postaje manje plodno, bolesti biljaka se šire i šume nestaju, geni od genetski modifikovanih biljaka (GMO) prelaze u prirodu sa nepredvidljivim konsekvencama, a sada otkrivamo da su naša odstupnica – okeani – skoro istrošeni.

Drevne bolesti se ponovo pojavljuju

Ali, naš gusto naseljeni svet nije samo pod udarom rata, siromaštva i gladi. Mnogi naučnici upozoravaju na mogućnost širenja velikih zaraznih bolesti nastalih našim velikim brojem i naglom pokretljivošću širom sveta. 21. avgusta 1997. godine, Asošijeted Pres je izvestio da je trogodišnji dečak iz Hong Konga umro pre sedam dana od posledica jedne vrste gripa koji nikada ranije nije viđen među ljudima.

Ovaj grip je verovatno preskočio barijeru sa jedne vrste ptica (što se očigledno desilo sa gripom koji je ubio 20 miliona ljudi širom sveta 1918. godine), i bio je smrtonosan, a identifikovan je u laboratorijama SAD i Holandije kao vrsta gripa H4N1 tip-A, za koji ne postoji vakcina.

Sledećeg dana, ista agencija je objavila da je jedan čovek iz Mičigena nedavno zaražen novom vrstom sveprisutne bakterije Staphylococcus aureus, koja je otporna na sve poznate antibiotike, uključujući najnoviji i najjači antibiotik ikad razvijen – vankomicin.

Jedan medicinski epidemiolog iz Centra za kontrolu bolesti (The Center for Disease Control) u Atlanti, Dr Vilijem Džervis (William Jarvis), kazao je za ovo prvo otkriće smrti od bakterije stafilokoke u SAD da je sada “vreme odbrojano”.

Tri dana kasnije, časopis “Wall Street Journal” je izvestio o drugom slučaju bakterije stafilokoke otporne na vankomicin u SAD, kod pacijenta u bolnici u Nju Džerziju. Od tada, ovaj slučaj se pojavljuje širom sveta.

U 5. Knjizi Mojsijevoj 28,22 tekst spominje “suvu bolest”, ime najčešće korišćeno za tuberkulozu do pre oko 50 godina. “Suva bolest”? Iako neki mogu to odbaciti kao zlu slutnju – konačno, tuberkuloza se ne spominje na naslovnim stranama u američkim novinama ili na TV-u ovih dana – ipak, razmotrimo sledeće činjenice koje ukazuju na iznenađujuće novu realnost po pitanju tuberkuloze u svetu:

Jedan nedavni izveštaj pripremljen od strane vlade SAD kaže: “Među zaraznim bolestima, tuberkuloza je vodeći ubica odraslih ljudi u današnjem svetu i predstavlja ozbiljan izazov međunarodnom javnom medicinskom radu, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO – World Health Organization).

Briga o svetskim razmerama zaraze tuberkulozom je tako velika da je u aprilu 1993. godine Svetska zdravstvena organizacija proglasila tuberkulozu kao ‘globalnu opasnost‘ – što predstavlja prvu deklaraciju takve vrste u istoriji svetske zdravstvene organizacije.”2

Ovaj izveštaj nastavlja ulazeći u detalje o razmerama postojeće situacije: “Ljudi se danas u svetu zaraze tuberkulozom doslovno na svaki otkucaj sata – jedan čovek u sekundi.

CELA JEDNA TREĆINA CELOKUPNE SVETSKE POPULACIJE JE DANAS ZARAŽENA BACILOM TUBERKULOZE. (Naglasak je naš: imajmo na umu da samo 5-10% “zaraženih” ljudi postaje “aktivno bolesno”.) … Tuberkuloza ubija momentalno više odraslih ljudi svake godine nego sida, malarija i tropske bolesti zajedno.”

Jedan od problema sa tuberkulozom jeste što se ona veoma lako širi. Kao što američko ministarstvo zdravlja ističe: “Kao i nazeb, a suprotno od side, ova bolest (tuberkuloza) se širi putem vazduha i putem slučajnog kontakta.

Kada zaraženi ljudi kašlju, kijaju, govore ili pljuju, bacili tuberkuloze iz njihovih pluća se izbacuju u vazduh gde mogu da ostanu da lebde satima i da budu udahnuti od strane drugih ljudi. Ako se ne izleči, osoba sa aktivnom tuberkulozom će obično zaraziti 10-15 drugih ljudi u periodu od jedne godine.”

Ali, zar nas nauka ne može spasiti? Na žalost, ispostavlja se da je savremena medicinska nauka ono što UZROKUJE veći deo problema. Dok se tuberkuloza širi tako rapidno, naročito u onom delu sveta koji je u razvoju, gde je gustina stanovništva velika, pojavljuju se novi i skoro neizlečivi oblici tuberkuloze kao rezultat neadekvatnog korišćenja anti-tuberkuloznih lekova od strane lekara i bolnica.

Označeni kao “tipovi tuberkuloze koji su otporni na više vrsta lekova” (multi-drug-resistant ili MDR-TB), ovi tipovi bacila tuberkuloze skoro uvek dovode do bolnih smrti u agonijama.

Kako je američko ministarstvo zdravlja istaklo: “Ne postoji lek za neke tipove tuberkuloze koji su otporni na više vrsta lekova i postoji zabrinutost da se oni mogu brzo proširiti širom sveta. Iako su čvrsti podaci oskudni, istraživači procenjuju da je više od 50 miliona ljudi zaraženo tipovima tuberkuloze koji su otporni na najmanje jedan od lekova protiv tuberkuloze.”

Da li mislite da je to možda problem sa zemljama Trećeg sveta? Jedan tekst u časopisu “Nature” ističe da je ova bolest već “naročito opasna” u Njujork Sitiju i Los Anđelesu, i da se širi preko cele SAD.3 Tuberkuloza putuje tako brzo kao čovek koji kašlje u avionu, autobusu ili vozu.

U medicinskom časopisu za hirurge uključene u operaciju grudi “Chest”, autori ističu da u SAD-u postoji “alarmantno vraćanje negativnog trenda u slučajevima tuberkuloze” koje je počelo oko 1984. godine.4 Oni otvoreno tvrde: “Tokom prošle decenije, slučajevi zaraze sidom i tuberkulozom popeli su se do proporcija epidemije u nekoliko glavnih gradova SAD-a.

U bolničkom centru Bellevue na Menhetnu, slučajevi tipova tuberkuloze koji su otporni na više vrsta lekova povećali su se sedam puta u 1991. godini, ako se uporede sa bilo kojom od prethodnih 20 godina.”

A to je, naravno, samo jedna bolest. Druge bolesti koje zabrinjavaju uključuju hantavirus, encefalitis, koronavirus koji uzrokuje SARS, smrtonosni grip iz 1918. godine koji se danas ponavlja (ovaj virus je bio “pažljivo” izolovan od strane istraživača krajem 1997. godine tako da je mogao da se “proučava” – oni su pronašli nekoliko žrtava koji su bili zaleđeni ispod slojeva večitog leda u severnoj Evropi), Pfisteria piscicida koja je desetkovala rukavce i vodene puteve na istočnoj obali SAD-a, sida i desetine drugih bolesti.5

Postoje čak problemi za one koji jedu meso sa “zaraženim” proteinima (poznatim kao prioni), otkriće za koje je jedan naučnik dobio Nobelovu nagradu 1997. godine.6 Iako je ovo otkriće u obliku bolesti ludih krava u Velikoj Britaniji tokom 1980-ih izazvalo svetsku zabrinutost zbog te naročite manifestacije priona, postoje i mnoge druge, i one se šire i među životinjama koje čovek hrani i među svetskom ljudskom populacijom.

Čak i u svetlu ovih i drugih činjenica o potencijalnim opasnostima i postojećim nesrećama izazvanih našim eksplozivnim rastom, oni koji ukazuju da bi trebalo da razmotrimo i druge nepovoljne trendove ućutkavaju se kao da su ludi ili ekološki fanatici, ili se odbacuju kao oni koji ignorišu osnove ekonomije… ili kao da su “protiv rasta” stanovništva. Međutim, zapazimo da ućutkavanje sprovode uglavnom oni na vrhu rastuće piramide “bogatstva”, koji prete da unište našu planetu.

Stvari mogu izgledati dobro jednostavno zato što mi ne vidimo ili ne čujemo šta se dešava

Sledeći razlog zbog koga stvari mogu izgledati dobro je to, što generalno, ljudi su veoma neinformisani o stanju ostalog dela sveta. Knjiga objavljena u Americi pod nazivom “Svetski almanah i knjiga činjenica” (World Almanac and Book of Facts) čak ni ne navodi glad ili siromaštvo kao kategoriju. Međutim, ona sadrži iscrpan spisak američkih kompanija, univerzitetskih profesora, glumaca, članova američkog kongresa i sportista.

Kako je moguće da najprosperitetnija nacija na Zemlji, sa daleko najrazvijenijim medijima, bude tako neinformisana? To je jedno važno pitanje.

tv-mreza-nadgledanje

U svakodnevnim vestima često se reklamiraju velike multinacionalne kompanije koje prednjače u uništenju životne sredine, a takođe među sto najvećih korporacija u Americi pet njih su vlasnici televizijske mreže koja emituje večernje vesti, što nije mali razlog zašto su Amerikanci loše informisani.

Mi moramo da plaćamo pretplatu na televiziju, ali ona sada nije adekvatan način da saznamo šta se dešava.

Takođe, nije suprotno zakonu da novinske organizacije lažu stanovništvo. 14. februara 2003. godine, apelacioni sud drugog distrikta na Floridi odlučio je da TV program Fox nije izvršio krivično delo kada je ova televizijska korporacija angažovala novinarku Džejn Ejkr (Jane Akre) da iznese lažnu informaciju o onome što zna.

Ona i njen producent (muž) Stiv Vilson (Steve Wilson) napravili su istraživački izveštaj koji je postavio pitanje o tome kako mlečne kompanije na Floridi tajno ubacuju u krave hormon rBGH, koji je produkt genetskog inženjeringa napravljen od strane firme Monsanto.

“Svaki urednik ima pravo da sakrije istinu”, kazao je Vilson, “i svaki reporter će vam reći da se to dešava s vremena na vreme kada sebični interes TV kompanija nadvlada interes javnog mnjenja. Ali, kada televizijski menadžeri, koji nisu novinari, imaju tako malo poštovanja za javnu istinu da oni angažuju reportere da emituju lažnu informaciju i izvrću istinu da bi se ulagivali nekome ili da bi izbegli neprijatnu informaciju od specijalnog interesa koja objašnjava šta se tu desilo, to je trenutak da svaki odgvorni novinar ustane i kaže: ‘Ne želim u tome da učestvujem.‘ To je ono što smo Džejn i ja kazali na suđenju.”

Međutim, oni su izgubili parnicu, a sud na Floridi je sada učinio zvaničnim transformaciju ranije poštovane profesije novinarstva u profitabilno propagandno sredstvo bogatih korporacija. Nakon presude, Vilson je rekao: “Želeli smo da kažemo istinu potrošačima na Floridi o jednoj velikoj hemijskoj kompaniji i jednom moćnom lobiju proizvođača mlečnih proizvoda koju su oni želeli da sakriju od javnosti. To je trebao da bude izveštaj za koji bi se dobila nagrada.

Mi smo naučili tešku lekciju, a to znači da vi danas možete biti spaljeni kadgod TV kompanije stave veću pažnju na reklamu koja ide tokom vesti nego na objavljivanje istinitih informacija.”

Iako su Valter Kronkit (Walter Cronkite) i Ralf Nejder (Ralph Nader) svedočili na suđenju Ejkrovoj o važnosti poštenog izveštavanja u demokratskom društvu, sud je odlučio da je TV kanal Fox imao pravo da naruči da njihovi reporteri lažu ili da dobiju otkaz. Reporteri širom sveta gledali su ovo suđenje sa zabrinutošću, i kada je presuda doneta, uređivači programa “PR Watch” Šeldon Ramton (Sheldon Rampton) i Džon Strauber (John Strauber) su rekli: “Novinari će analizirati ovaj slučaj i njegove implikacije. Ako su TV program Fox i kompanija Monsanto mogli da unište karijeru dvoje reportera, isto se može desiti svakom drugom.”

Takođe, u svojoj nekorektnoj produkciji vesti, ovaj medij nam pokazuje idealizovanu realnost, a ne istinu o životu na ovom svetu. Na primer, ljudi beskućnici se retko viđaju na televizijskim programima. Međutim, ta realnost je ono što polako, ali uočljivo, kao deo SAD-a počinje da liči na posledice siromaštva u Bombaju.

(cps)

Share this post: