SUDBINA SRBIJE REŠAVA SE NA CRNOM MORU: SAD čine sve da spreče Putina da…

krim

Foto: Tanjug / AP, Wikipedia/lisinkij

Tokom 2015. Azerbejdžan je, nakon skoro dve decenije spoljne politike pod uticajem interesa britanskog Šela, postepeno ispoljio spremnost za saradnju sa kaspijskim silama Rusijom i Iranom.

Širenje spoljnopolitičkog interesovanja Azerbejdžana hranilo je spekulacije o perspektivi trilateralnog energetskog partnerstva, možda čak i u okviru transportnog koridora Sever-Jug.

Naime, od aprila 2016. Azerbejdžan, Rusija i Iran su navodno uključeni i u razgovore o izgradnji kanala od Kaspijskog jezera do Persijskog zaliva. Ovaj kanal, ukoliko bi se izgradio, praktično bi skratio vreme robnog transporta i zaobišao zagušeni i skupi Suecki kanal (Shoaib, 2016; Engdahl, 2016).

Zbližavanje tri kaspijske sile uključuje i zabrinutost za bezbednosne teme poput Sirije i druge subregionalne krize. Sa teorijskog stanovišta, nesporno je da „tri centralne kaspijske države imaju strateški potencijal da razviju bezbednosni trougao” (Woodley, 2015, 199-200).

Takvo partnerstvo bi predstavljalo činilac neutralizacije dosadašnje dominacije SAD i EU (posebno Britanije) i pretvorilo bi Azerbejdžan u centar multipolarnog energetskog uticaja na Evropu.

U navedenom kontekstu, za Srbiju značajno je pitanje geostrateškog značaja Crnog mora, na koje izlazi Dunavom i sa čijim priobalnim državama se graniči.

Značaj ove vodene mase predominantno sledi njenu geografsku lokaciju u dva aspekta. Radi se, s jedne strane, o liniji snabdevanja naftom i gasom Turske, država Istočne i Centralne Evrope i Mediterana, pri čemu i crnomorski basen raspolaže značajnim rezervama ugljovodonika.

S druge strane, u pitanju je prostor na kome se vode operacije u kontekstu „rata protiv terora”, u okviru kojeg se u smislu bezbednosti asocira sa kaspijskim subregionom. Većina država crnomorskog subregiona vezana je za Rusiju u pogledu snabdevanja energentima, pri čemu je Azerbejdžan pogodniji za snabdevanje mediteranskih država (Pamir, 2015, 134-137).

NEPRIJATELJSKI STAV ZAPADA

Gledano iz pozicije Evrope, Azerbejdžan je ključ dalje regionalizacije. Za ovu državu bi odgovarajuće okruženje prirodno i geografski bilo evroazijsko (čak i Evroazijska ekonomska unija, EEU). Glavna prepreka formulisanju opredeljenja Azerbejdžana u ovom pravcu trenutno su lokalni oligarsi, koji su tokom prethodne dve decenije uspostavili kontrolu nad aktuelnom konstelacijom monopolizovane (i politizovane – poput, na primer, narativa kako bi gasovod Nabuko mogao da postane glavni pravac snabdevanja gasom EU) trgovine sa EU, kao glavnim trgovinskim partnerom.

Druga prepreka je strah lokalne nomenklature da bi evroazijska regionalizacija, a posebno EEU, mogla da bude instrument ruske hegemonije, koji zanemaruje da je i EU u praksi instrument dominacije SAD I NATO (Valiyev, 2016).

SAD ne mogu da dozvole da Azerbejdžan postane strateška prepreka za ostvarivanje njihovih interesa (vezanih za Evropu i kaspijski region), ali ni interesa Turske ili Izraela (koji iz Azerbejdžana obezbeđuje čak 40 odsto svojih potreba nafte) bez iniciranja nekog „obojenog“ pokreta.

Stoga je logično očekivati da svaki razvoj preorijentacije Azerbejdžana u pravcu „kaspijske multilaterale” bude dočekan neprijateljskijim stavom Zapada prema Bakuu i prijateljskog otvaranje prema Jermeniji, koja sa Azerbejdžanom ima spor oko oblasti Nagorno-Karabah.

Za Srbiju su procesi u kaspijskom regionu bitni zato što neposredno utiču na događaje oko Crnog mora i posredno na Centralnu Evropu (dunavski region i tzv. „karpatski subregion“ dunavskog regiona).

Klintonizam je artikulisao projekat globalnog imperijalizma (tzv. Novi američki vek). U bližem okruženju u mrežu je uhvaćena Istočna Evropa i veći deo Balkana (dunavski region i karpatski subregion), a nastavilo se u Kaspijskom regionu, na Bliskom istoku i severu Afrike.

Danas, međutim, imamo oprečne indicije. S jedne strane, turski predsednik Erdogan poziva muslimane da masovno obilaze džamiju Al Aksa i očuvaju islamsko prisustvo u Jerusalimu; s druge, Azerbejdžan poziva na stratešku američku ulogu u kaspijskom regionu i izraelsko-arapski samit pod vođstvom SAD, a s treće, Palestinci pozivaju papu da im pomogne u suzbijanju izraelskog nasilja protiv palestinskog naroda.

LAŽI ELINA SULEJMANOVA

U regionu izloženom nasrtaju militantnih neoliberalnih „demokrata“ (klintonista) vrednosni profil poželjnih lokalnih političara odlikuje izražen politički oportunizam, koji postaje suštinska odlika onih opstaju u neoliberalnoj tranziciji.

Tako je ambasador Azerbejdžana u SAD, inače već treći mandat diplomata u toj zemlji – Elin Sulejmanov (na slici ispod)– na godišnjem skupu Američko-izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAC) u Vašingtonu 27. marta izneo stav da „u kontekstu aktuelnih složenih geopolitičkih procesa postoji posebna potreba za strateškim pristupom SAD Južnom Kavkazu na temelju dugoročnih interesa“.

U martu 2017. Sulejmanov je u intervjuu za Jewish Post čak ustvrdio da se na zapadu Rusije napadaju Jevreji koji beže u (njima prijateljski) muslimanski Azerbejdžan. Konačno, ovaj diplomata za izraelski Jerusalem Post od 15. aprila 2017. izjavljuje da „Azerbejdžan u potpunosti podržava održavanje samita pod vođstvom SAD između Izraela, arapskih monarhija Persijskog zaliva i lidera država Levanta… i Baku, kao snažan saveznik Tel Aviva i sa diplomatskim vezama širom muslimanskog sveta, sebe vidi kao glas podsticaja“.

Narativ kojim se nastupa u dominantnom globalnom javnom diskursu u kontekstu je interesa širenja neoliberalizma, a regionalna strategija se i dalje bazira na primeni teza o izolovanju Rusije, poput one o razvoju Ukrajine kao kritične komponente politike prema Rusiji i podršci za strateški važan Azerbejdžan (i Uzbekistan) (Bžežinski, 1997: 56). S obzirom na pomenutu unutrašnju strukturu, teško je pretpostaviti da je u Azerbejdžanu moguća geopolitička tranzicija ukoliko se ne razvije unutrašnja frakcijska borba.

Transfer moći moguć je ili tako da aktuelni lider (Ilham Alijev, 56 godina) promoviše novu politiku ili budućeg vođu i/ili preko spoljnog uticaja, koji je u regionalnoj praksi uglavnom bio izvođen kroz tehnologije tzv. „obojene revolucije“.

Za trenutno stanje stvari indikativno je da je Azerbejdžan 2016. kupio sistem protivvazdušne odbrane Gvozdeni štit od Izraela. Odbrana od Jermenije, sa kojim je Azerbejdžan u teritorijalnom sporu, samo je formalno opravdanje, jer se radi o malom i siromašnom protivniku.

Činjenica da je veliki dobavljač energenata Izraelu objasnila bi mogućnost lakšeg plaćanja, koje i bez toga Azerbejdžanu ne predstavlja problem. Zanimljivo je da se nisu opredelili za američki sistem, što ukazuje da Azerbejdžan sebe ne vidi kao deo sistema NATO u izolovanju Rusije.

To znači da ne odustaje ni od kaspijske saradnje, a time ni od ideje evroazijskih koridora (kineskog i indijskog). To ostavlja otvoreno pitanje da li je na pomolu borba za Crno more, posebno nakon kraha ISIS u Siriji i Iraku te cepanja jedinstva arapskih država Zaliva, ili će biti privremeno odložena destabilizovanjem država u istočnoj Aziji.

Jedno se čini izvesnim: eventualna evroazijska integracija predstavljala bi kraj NATO. Do tada, Srbija bi trebalo da razvija saobraćaj Dunavom i lučke kapacitete, kao i vezanu infrastrukturu i omogući trgovinu preko Dunava i Crnog mora, koju nam niko ne može zabraniti.

Bez tržišta teško će biti opstati kao stabilna politička zajednica, kako pod jarmom neoliberalizma tako i u okviru eventualne evroazijske integracije.

(Miroslav Stevanović / STANDARD)

Share this post: