SUKOB SA GLOBALNIM VLADARIMA: VATIKAN PROTIV DEHRISTIJANIZACIJE

 

Vatikan

Ono što se danas dešava sa Vatikanom predstavlja odraz ne samo krize katoličke crkve i njene nesposobnosti da se suprotstavi dehristijanizaciji zapadnog društva, već i krize same institucije papske vlasti.

Izjavu rimskog pape da se povlači sa papskog trona, izjavu koja je sama po sebi izuzetno neobična, svet je primio sasvim mirno. Povlačenje rimskog prvosveštenika sa mesta koje zauzima je primljeno kao obična ostavka, što je još više  umanjilo papin lik kao „Božjeg namesnika na zemlji“ koji je najnovijim skandalima iz Vatikana i tako već bio dobro poljuljan.

Međutim, to je izuzetan događaj. U Vatikanu se vodi vrlo žestoka borba… Kriza je rezultat izuzetno jakog spoljnog pritiska na Svetu stolicu. Usmerenost tog pritiska  je određena  težnjom da se papina misija ograniči na propagandu  „novog svetskog poretka“, i upravo je u toj ulozi u poslednje vreme pontifik  posebno efikasno istupao, bez obzira da li se radilo o potrebi formiranja „svetske političke vlasti“ i „svetske centralne banke“ ili o podršci prevratu u Severnoj Africi.

Iako  vlast u Vatikanu, za razliku od drugih državnih formacija, nosi sakralni karakter, on predstavlja  apsolutnu teokratsku monarhiju, u kojoj se sve završava papom koji istovremeno igra ulogu rimskog episkopa, svetovnog monarha i suverena grada-države Vatikan.

Tako da ograničavanje papinog suvereniteta nije ni malo jednostavno. Danas vidimo da se ponavlja ona šema koja je već korišćena u vezi sa Svetom stolicom,  u periodu kada joj je oduzeta svetovna vlast u septembru 1870.godine.

Tada  je svrgavanje  pape od strane revolucionarne italijanske armije predstavljalo svojevrstan spektakl, koji je krio plan da se pontifiku oduzme vlast nad Papskom oblašću jer je bilo smišljeno  da se ta oblast sa svim posedima preda  novim vlastima Italije, a usput i sa svim dugovima,  koje papa nije mogao da  vrati Rotšildima (približno 30 miliona skuda).

0000218645-002

Bilo je nemoguće da se papa proglasi za bankrota, te je smišljen plan takve restrukturizacije dugova, koji je omogućavao da i vukovi (Rotšildi) budu siti, i ovce (papa i njegovo okruženje) ostanu čitavi, mada postriženi do gole kože.

Papa je gubljenje svetovne vlasti kompenzovao donošenjem dogmata o sopstvenoj nepogrešivosti, koji je prihvaćen na Prvom vatikanskom saboru 1870.godine.

Danas se ponovo postavlja pitanje papinog suvereniteta. Samo što sada ugradnja papske vlasti u „novi svetski poredak“ u praksi znači prenošenje finansija Vatikana pod potpunu kontrolu svetske bankarske mafije.

To udara po najzatvorenijoj strukturi Svete stolice do koje je nemoguće doći – po Vatikanskoj banci  (IDR), koja predstavlja ne zvaničnu ustanovu države Vatikan, već papinu banku; papa u određenom smislu predstavlja jedinog akcionara te banke i on tu banku, uz pomoć komisije koju sačinjava pet kardinala, potpuno kontroliše .

Poslednjih godina je upravo tu na Benedikta XVI vršen pritisak bez presedana. Sa pritiskom se počelo od knjige D.Nucija „Vatikan, d.o.o.“ koja je objavljena 2009.godine, a koja prvi put raskrinkava  tajne šeme prenošenja novca u senci preko Vatikanske banke.

Zatim je prvi put iskorišćena potpuna zabrana na deo sredstava u banci, što predstavlja izuzetno strogu meru, a protiv Tedeskija, direktora te banke, podneta  je krivična prijava.

Posle toga Sveta stolica pravi oštar zaokret:  „finansijska  transparentnost“ se pretvara u parolu dana, Vatikan počinje da se bori za uključenje u „beli spisak“ FATF, donosi zakon o borbi sa pranjem novca, stečenog nezakonitim putem, i obraća se MONEYVAL-u – Ekspertskoj grupi Saveta Evrope za procenu mera borbe sa pranjem novca i finansiranjem terorizma, molbom da se IDR prizna za finansijsku organizaciju koja je osnovana u skladu sa međunarodnim normama.

Međutim, ispostavilo se da su te mere nedovoljne, te je pritisak pojačan. Vrhunac je bio kada je u maju 2012. objavljena knjiga „Njegova svetost“ koja još jače razotkriva poslove Vatikanske banke. Objavljivanje te knjige  je pokazalo koliko je  papa pred spoljnim silama ranjiv.

A kakve su to sile – to niko još nije saznao. Ali je neko obratio pažnju da se kulminacija pritiska na papu  poklopila sa još jednim izuzetnim događajem: 30.maja 2012. godine su Rotšildovi i Rokfelerovi zaključili sporazum o spajanju njihovih aktiva.

Tako je kompanija Rothshild Investment Trust “Capital Partners” (RIT CP), koja pripada Rotšildima, stekla krupan paket akcija kompanije  Rockefeller Financial services (RFS), koja upravlja porodičnim biznisom Rokfelerovih i drugih najbogatijih porodica Sjedinjenih Američkih Država.

Izveštaj  MONEYVAL-a koji je objavljen u julu 2012. je pokazao da finansijski rad Vatikana nije u skladu sa međunarodnim standardima. A u januaru2013.Italijanska centrobanka  je blokirala sva elektronska plaćanja  u Vatikanu, zbog čega su tu prestali da primaju kreditne i debitne kartice. Svim  italijanskim komercijalnim bankama je zabranjeno da rade na teritoriji Vatikana zato što on „nije potvrdio norme Evropske unije kojima se sprečava  pranje novca“.

Uzimajući u obzir da je sve jači pritisak na papu dobijao sve oštrije forme, može se pretpostaviti da je objavljeni odlazak pape Benedikta XVI povezan sa nemogućnošću da se i dalje nastavi kurs laviranja koji je postajao sve opasniji:  čuvari Vatikana još uvek dobro pamte tužnu sudbinu pape Jovana Pavla I koji je započeo reformisanje finansijskih struktura i koji je umro 33 dana od početka svog pontifikata.

Verovatno da nije slučajno ni to, što je poslednja velika odluka Benedikta XVI pred samo objavljivanje ostavke povezana upravo sa Vatikanskom bankom, čija je dužnost glavnog rukovodioca slobodna još od maja 2012.godine.

Ove godine,16.februara, za novog direktora banke je imenovan nemački pravnik i finansijer Ernst fon Frajberg koji je stručnjak i za fuzionisanje,  i  za gutanje finansijskog biznisa. Posebnu pažnju skreće činjenica da je fon Frajberg član ordena Malteških vitezova koji ima još uticajniju reputaciju od  organizacije „Opus Dei“, sa kojom je imao veze prethodni direktor banke Goti Tedeski.

Malteški orden  je u velikoj meri tajanstvena organizacija, koja ujedinjuje predstavnike zapadne elite, i igra ulogu svojevrsnog međunarodnog biznis-kluba i na svetsku politiku ima ozbiljan uticaj.

Tako dapostavljenje Ernsta fon Frajberga za prvog čoveka Vatikanske banke  može zaista da se razmatra kao još jedan korak  na putu prelaska finansijskog sistema Vatikana pod kontrolu svetskih finansijskih klanova. Interesantno je da se Benedikt XVInikada nije sreo sa novim direktorom, a kandidaturu   Frajberga je izvršila poznata međunarodna agencija za izbor top-menadžera  – Spenser & Stuart. Tu agenciju nazivaju „lovci na glave“.

Bez obzira na trud da ide u korak sa vremenom i da vodi politiku koja je u skladu sa epohom globalizacije, bez obzira  na napore ka daljem zbližavanju katolicizma i judaizma, Benedikt XVIipak u očima mnogih silnika ovog sveta ostaje kao „nesavremen“.

Njegovi konzervativni pogledi i njegova privrženost tradicionalnim vrednostima su se loše slagali sa strategijom globalnih elita. Zato će novi papa morati da se mnogo pažljivije prilagođava zahtevima „tolerantnosti“ kako bi ga prihvatili oni, koji su navikli da govore u ime svetske javnosti.

Od novog pontifika se potpuno otvoreno zahteva njegova „osavremenjenost“.

 

Olga Četverikova

Fondsk

Share this post: