SVEDOČENJE TELOHRANITELJA ALIJE IZETBEGOVIĆA: UBIJALI SMO SVOJE DA OPTUŽIMO SRBE

Sećam se dobro da je u jednom trenutku, dok su ga ubeđivali da je ova taktika delotvorna Cerić rekao: „Alija uzmi se u pamet. Nas dnevno gine 50 do 70 i niko ne zna za to. Ako nas na jednom mestu pogine 200, ceo svet će znati! A oni koji poginu, znaju zašto su poginuli, poginuli su na božjem putu i svi će ionako biti Šehidi.“

Nekadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić u finišu iznošenja dokaza odbrane, „poentirao je“ izvodeći zaštićenog svedoka KNj- 568 za koga se tvrdi da bi značajno mogao da promeni sva dosadašnja tumačenja o toku i ciljevima rata u Bosni. Veći deo ovog svedočenja odigrao se iza „zatvorenih vrata“, a u kratkim javnim sednicama moglo je da se zaključi da je reč o nekadašnjem telohranitelju Alije Izetbegovića koji je prisustvovao većini tajnih sastanaka muslimanskog vrha tokom rata u BiH.

„Vesti“ su došle do integralne verzije ovog svedočenja koje umnogome menja sliku o događajima tokom rata u Bosni 1992-1995. godine. Iznećemo one, najšokantnije detalje ne samo o tajnim susretima i planovima Alije Izetbegovića, pozadini sklapanja primirja sa Hrvatima, ali i šokantnim naredbama Naseru Oriću i čelnicima Armije BiH kako bi se proizvele što veće civilne žrtve. Svakako, čitaocima će posebno biti interesantan deo o sprezi muslimanskih i srpskih kriminalaca koja je trajala čak i u vreme najžešćih sukoba dva naroda.

Svedok KW-568 u uvodnom delu ističe da je u Sarajevo stigao 1992. godine i da se preko jednog svog rođaka ubrzo priključio specijalnoj vojnoj jedinici „Biseri“ – Izetbegovićevoj „pretorijanskoj gardi“. Ova jedinica je posle granatiranja Alijinog porodičnog stana, isključivo vodila računa o njegovoj bezbednosti u podrumu Narodne banke BiH u kome je proveo veći deo rata sa sinom Bakirom i zetom Jasminom.

„Uniforme su nam bile crni kombinezoni, a od naoružanja smo dužili pištolje CZ 99 i automatske puške kalašnjikov. Moj zadatak je bio neposredno obezbeđenje Izetbegovića. U smenama u kojima sam ja radio, zavisno od potrebe od šest do 12 sati, neprekidno sam bio uz predsednika. Pratio sam ga kada je išao u šetnju, zatim u odlasku i povratku iz zgrade Predsedništva BiH, jer je obično išao pešice, i obezbeđivao sam prostorije u kojima je on živeo.“

Zaštićeni svedok kaže da se na sastancima u podrumu Narodne banke pričalo sve ono što je „trebao znati samo najuži krug ljudi oko predsednika“. To su, prema njegovim tvrdnjama, bili vojni generali Sefer Halilović i Mustafa Hajrlulahović zvani Italijan, policijski zvaničnici Avdo Hebib i Ismet Dahić (načelnik PS opštine Stari grad), kao i Stjepan Kljujić i Reis efendija Mustafa Cerić.

TV ekipe na mestu masakra

Svedok KW-568 je naveo kako su po naređenju muslimanskih vođa sa prometnih raskrsnica u Sarajevu gađani Srbi, kako bi se izazvala njihova akcija posle koje je dolazilo do stradanja civila.

„Odmah potom došle bi televizijske ekipe koje su čekale u neposrednoj blizini. Pošto je ovo već bio model, ubrzo smo svi znali da ne treba biti blizu mesta gde se ove TV ekipe i novinari nalaze, jer se po pravilu, u kratkom vremenskom periodu, u njihovoj okolini događalo nešto od čega se moglo stradati“, ispričao je zaštićeni svedok.

„Reis efendija Cerić je imao najveći uticaj na predsednika, pored njegovog sina Bakira, jer je predsednik bio vernik. Od samog početka Izetbegović je govorio: „Mi Srbe vojno ne možemo dobiti, moramo učiniti sve da se međunarodna zajednica vojno umeša na našoj strani“. Ovu njegovu tezu podržavali su i ostali, pogotovu reis Cerić.

Ne znam ko je prvi od prisutnih predložio primenu taktike izazivanja masovnijeg stradanja bošnjačkog stanovništva, te provociranje kako bi se granatirali objekti poput bolnica i slično, ali znam da se Izetbegović u početku suprotstavljao toj ideji.

Sećam se dobro da je u jednom trenutku, dok su ga ubeđivali da je ova taktika delotvorna Cerić rekao: „Alija uzmi se u pamet. Nas dnevno gine 50 do 70 i niko ne zna za to. Ako nas na jednom mestu pogine 200, ceo svet će znati! A oni koji poginu, znaju zašto su poginuli, poginuli su na božjem putu i svi će ionako biti Šehidi.“

Pored ovoga, navodi dalje ovaj svedok, dogovoreno je da se Srbi provociraju kako iz Sarajeva, tako i iz zaštićenih zona.

Amanpur prva na licu mesta

„Smatralo se da je koordinacija između provokativnih dejstava prema Srbima i novinarskih ekipa najvažnija. Novinari su u Sarajevu imali poseban status, pogotovu oni koji su pokazivali naklonost našoj strani. Sećam se novinarke CNN-a Kristijan Amanpur koja je vrlo često dolazila u prostorije Predsedništva i skoro uvek je bila prva na licu mesta kada su se ovi događaji odigravali.

Moj zaključak je, imajući u vidu njenu bliskost sa našim rukovodstvom da je ona imala informativni izvor iz nešeg rukovodstva i uvek unapred znala šta će se i gde dogoditi“, kaže svedok.

„Lično mi je poznato da je u Sarajevu postojalo nekoliko vozila na kojima su se nalazili ili teški mitraljezi ili minobacači sa kojima je dejstvovano prema srpskim položajima sa pozicija za koje se planiralo da ih Srbi nakon toga granatiraju, a koje bi pozicije bile kompromitujuće za srpsku stranu. Tako je u više navrata i došlo do izazivanja vatre sa srpskih položaja sa pojedinih raskrsnica u gradu, bolnice i slično.

Način rada bi bio sledeći: policija bi zatvorila raskrsnicu za saobraćaj desetak minuta. Iz raskrsnice bi bilo ispaljeno nekoliko minobacačkih granata ka srpskim položajima sa karoserije nekog manjeg kamiona, koji bi onda otišao iz raskrsnice, pustio bi se saobraćaj i nakon desetak minuta od ispaljenja, najverovatnije kada bi sa srpskih položaja utvrdili odakle je došla vatra, usledila bi vatra sa njihovih položaja i to uvek u većem obimu od one vatre koja je sa naše strane bila ka njima.

U tom trenutku kada bi padale srpske granate, raskrsnica bi bila prohodna za civilno stanovništvo i dolazilo bi do stradanja. Znam da su sa srpske strane uvek na jednu našu granatu odgovarali najmanje sa dve ili više granata.

I dvojica Srba u odredu

„Jedinica Biseri je formirana i stacionirana u prostorijama Srednje učiteljske škole u Sarajevu sa zadatkom štiti Predsedništvo, članova predsedništva i njihove porodice. Jedinica je brojala oko 120 ljudi, ali neposredno na obezbeđenju je bilo angažovano oko 70 ljudi. Komandant jedinice je bio Haris Lukovac, a njegova pozivna šifra preko radio veze je bila „Biser 2“.

„Biser 1“ je bio predsednik Izetbegović. „Biser 3“ je bio Hota Ekrem, a „Biser 4“ je bio Mišo Komarica, jedan od dvojice Srba koji su bili u jedinici, jer je zajedno sa nama bio i Mladen Komarica, koji je nosio isto naziv „Biser“, ali ne sećam koji broj. Ja sam imao oznaku javljanja „Biser…“, kaže ovaj zaštićeni svedok.

(Vesti)

Share this post: