Tajanstveno pulsiranje iz unutrašnjosti Zemlje održava život i usmerava ljudski mozak

mozak-mozdani-talasi

  • Frekvencija Zemlje  potpuno se podudara sa frekvencijom ljudskog mozga.

  • Odsustvo Šumanovih talasa stvara mentalne i fizičke probleme zdravlja u ljudskom telu.

  • Eksperimentalno je dokazano da postoji direktna veza između života ljudi i pulsa Zemlje.

  • Profesor je pokazao da DNK sekvence komuniciraju međusobno preko frekvencije.

  • Eksperimentalno je dokazana veza između Šumanove rezonance i stvaranja života na Zemlji.

  • Naše bežične tehnologije danas uništavaju prirodni signal dok naše mentalno i fizičko telo zahteva da funkcioniše na zdrav način. Ovo ukazuje na vezu gušenja prirodnog signala iz unutrašnjosti Zemlje i povećanja slučajeva raka u poslednjih nekoliko decenija.

Zakon biogeneze je da život ne može biti stvoren ni iz čega, uvek život stvara život. Ova izjava otvara niz pitanja u vezi sa onim što je u nauci nepoznato, ko je ili šta je stvorilo ljudski život.

1952. godine, nemački fizičar, profesor W.O.Šuman, na Tehničkom univerzitetu u Minhenu, počeo je sa pokušajima da odgonetne da li sama Zemlja ima frekvenciju-puls.

Njegova pretpostavka o postojanju ove frekvencije došla je iz njegovog shvatanja da kada sfera postoji unutar druge sfere, postoji i električna napetost koja se stvara između njih.

Pošto negativno naelektrisana zemlja postoji unutar pozitivno naelektrisanih jonosfera, između njih postoji napetost dajući Zemlji određenu frekvenciju. Nakon svojih pretpostavki i kroz niz proračuna, on je mogao da odredi frekvenciju oslanjajući se na puls Zemlje. Ta frekvencija je bila 10Hz.

To nije bilo sve. 1954. godine Šuman se udružio sa drugim naučnikom (Herbert Konig) i potvrdio da rezonanca Zemlje održava frekvenciju 7,83hz. Njegovo istraživanje je kasnije testirano i potvrđeno od strane nekoliko naučnika. Od tada je Šumanova rezonanca prihvaćen termin koji se koristi kada treba da se opiše ili izmeri puls Zemlje.

Iako je postojanje Šumanove rezonance zasnovano na naučnim činjenicama, postoji nekoliko naučnika koji u potpunosti razumeju važnost veze ove frekvencije sa životom. 1920. godine drugi nemački naučnik, Hans Berger, izgradio je EEG mašinu koja je omogućila prvo snimanje frekvencije koju šalje mozak. Ovo je bilo njegovo veliko otkriće koje kad povežemo sa Šumanovom rezonancom, možemo videti još dublju istinu.

Dr Anker Miler, kolega Hans Bergera, naišao je na objavljene Šumanove rezultate istraživanja u časopisu Technische Phisik.

Nakon čitanja Šumanovih rezultata o frekvenciji planete, dr Anker Miler bio je zapanjen otkrićem da se frekvencija Zemlje potpuno podudara sa frekvencijom ljudskog mozga.

Herbert Konig koji je postao Šumanov sledbenik na Univerzitetu u Minhenu, otkrio je i dalje pokazao jasnu vezu između Šumanove rezonance i moždanih ritmova. On je uporedio ljudske EEG snimke sa prirodnim elektromagnetnim poljima životne sredine (1979.) i ustanovio da glavna frekvencija proizvedena od Šumanovih oscilacija je izuzetno blizu frekvencije alfa ritmova.

Istraživanje koje je sproveo E. Jakobi na Univerzitetu u Dizeldorfu pokazalo je da odsustvo Šumanovih talasa stvara mentalne i fizičke probleme zdravlja u ljudskom telu.

Profesor R.Vever iz Instituta Maks Plank za fiziologiju u Erling-Andechs, počeo je studiju u kojoj je izgradio podzemni bunker koji se nalazi van magnetnih polja.

On je tada uzeo studente volontere i stavio ih da žive u bunkeru četiri nedelje, gde su bili hermetički zatvoreni u ovom okruženju. Posle četiri nedelje, profesor Vever je primetio da su se cirkadijalni ritmovi studenta razišli i da su pretrpeli emocionalni stres i migrene.

S obzirom da su oni bili mladi i zdravi, ovo na njih nije ostavilo ozbiljne zdravstvene posledice, što verovatno ne bi bio slučaj sa starijim osobama i osobama slabijeg imunog sistema.

Vever je zatim dodao Šumanovu frekvenciju nazad u njihovo okruženje, a rezultati su bili zapanjujući. Nakon samo kraćeg izlaganja na 7,8 Hz, zdravlje volontera je stabilizovano.

Ovo je pokazalo direktnu vezu između ljudi i njihovu vezu sa pulsom Zemlje. To je 2011. godine potvrdio Luk Montani, koji je naišao na otkriće tokom istraživanja memorije vode.

Vratimo se na izjavu da sav život mora doći iz života. Oduvek je verovano da život dolazi iz materijalnih oblika kao što su jajne ćelije i spermatozoidi, odnosno spore i ćelijske deobe.

Profesor je pokazao da DNK sekvence komuniciraju međusobno preko frekvencije. On je bio u stanju da pokaže da je frekvencija komunikacija toliko napredna da je u stanju da organizuje nukleotide, čiji sastojci čine DNK, na takav način da može da napravi potpuno novi DNK.

Dok su i druge studije bile u stanju da pokažu isto, Montani je uradio nešto što nijedna druga studija nije. On je uklonio sve DNK iz vode i uveo frekvenciju. To je frekvencija 7,38 Hz, Šumanova rezonanca. Kada je uvedena, epruvete su proizvodile nove DNK spirale.

Kada frekvencija nije bila prisutna, nikakava nova DNK nije formirana. Tako imamo vezu između Šumanove rezonance i stvaranja života.

Iako je Šumanova Rezonanca mogla biti potvrđena merenjima u vreme otkrića, sada je mnogo teže otkriti tu rezonancu zbog činjenice da je naša atmosfera sada u velikoj meri preplavljena zračenjem koje je proizveo čovek i raznim frekvencijama.

Ovo sugeriše da naše bežične tehnologije danas uništavaju prirodni signal dok naše mentalno i fizičko telo zahteva da funkcioniše na zdrav način.

Da li je ovo povezano sa povećanjem slučajeva raka u poslednjih nekoliko decenija? Imajući u vidu značaj Šumanove rezonance koji se odnosi na zdravlje i stvaranje života, moglo bi se pretpostaviti da naš energetski zagađen vazdušni prostor svakako ne pomaže.

Nešto više o profesoru W.O.Šumanu

Vinfrid Šuman, sin fizičkog hemičara, rođen je u Tubingenu, u Nemačkoj. Rano detinjstvo je proveo u Kaselu i u Berndorfu, gradu u blizini Beča.

Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu na višoj tehničkoj školi u Karlsrueu. 1912. godine stekao je doktorat za visokonaponsku tehnologiju za svoju tezu.

Pre Prvog svetskog rata, on je vodio visokonaponske laboratorije u Brovnu, Boveri & Cie. Tokom 1920.godine postao je profesor na Tehničkom univerzitetu u Štutgartu, gde je ranije bio zaposlen kao asistent istraživač.

Potom je preuzeo poziciju profesora fizike na Univerzitetu u Jeni. 1924.godine, postao je i profesor i direktor Electrophisical Laboratoi na Tehničkom univerzitetu u Minhenu.

Minhenska laboratorija kasnije je postala Elektrofizički institut, gde je nastavio da radi sve do svoje 73 godine, kada se isključio iz aktivnog istraživanja,1961.godine, ali je nastavio da predaje još dve godine.

Šuman je imao 86. godina kada je umro 22. septembra 1974. godine.

(Vestinet.rs)

Share this post: