TEROR ZAPADA

PublicServiceEurope: Intervju sa Noamom Čomskim

 

S obzirom na nestabilnost u Iranu i dugoročno gledajući, vidite li potencijal za Treći svetski r at, budući da čovečanstvu preti oskudica prirodnih resursa i izgledne su nestašice hrane, vode i nafte?

Ne mislim da nam se bliži međunarodni rat oko resursa, ali problem prirodnih resursa je ozbiljan. Što se tiče fosilnih goriva, nije da nam ih ponestaje – u stvari su veoma lako dostupna. Korišćenje fosilnih goriva ima vrlo stvaran uticaj na izglede za opstanak. Nedavni izveštaji o emisijama Međunarodne agencije za energiju i Ministarstva energetike SAD-a pokazuju da su najcrnji scenariji Međuvladinog panela o klimatskim promenama bili previše konzervativni. Možda nam je preostalo još svega nekoliko godina dok ne dođemo do tačke u kojoj se prozor zatvara i više ništa ne možemo učiniti. To je ozbiljna stvar. Nove tehnike produženja primene fosilnih goriva, hidrauličko lomljenje i tome slično s gasom iz škriljca i bitumenskim peskom u Kanadi, izuzetno su opasne. Ne samo jer produžavaju upotrebu fosilnih goriva, već i jer imaju štetne posledice po okolinu. Zahtevaju obilnu upotrebu vode, koja je i sama sve oskudniji izvor. Ne samo da crpe vodu, već i truju lokalnu vodu hemikalijama. Ta su nastojanja, mislim, prilično zloslutna.

Što se tiče Irana, teško je išta predvidjeti, ali možemo pokušati shvatiti šta se događa. Tako se, na primer, u onome što nazivamo međunarodnom zajednicom – a to znači Sjedinjene Države i onaj ko se u tom trenutku s njima slaže (obično mala svetska manjina) – Iran opisuje kao glavna pretnja miru i svetskom poretku. Ali većina ljudi na svetu uopšte s time nije saglasna. Tako su nesvrstane zemlje, koje sačinjavaju većinu svetskog stanovništva, snažno podržale pravo Irana da obogaćuje uranijum i razvija nuklearnu energiju kao potpisnik sporazuma o neširenju atomskog naoružanja. Zanimljivo pitanje, dakle, koje sebi možemo postaviti glasi: zašto vide Iran kao pretnju? Čini se da postoji autoritativni odgovor na to – naime, odgovor koji nude Pentagon i američke obaveštajne službe u svojim podnescima Kongresu na temu globalne bezbednosti. Oni su vrlo jasni – kažu da Iran ne predstavlja vojnu pretnju; ima nisku vojnu potrošnju i praktično nikakav kapacitet za razmeštaj snaga izvan svoje teritorije. Njegove su vojne strategije, kažu, odbrambene i usmerene ka odvraćanju napada do nastupa diplomatije; i kažu da bi, ako Iran razvija nuklearnu strategiju, ona bila deo sistema odvraćanja. Ipak zaključuju da je ta zemlja najgora moguća pretnja. Zemljama koje smatraju da imaju pravo koristiti silu po volji gde god požele sistem odvraćanja je, naravno, pretnja. Analiza se nastavlja tvrdnjom da Iran destabilizuje regiju u blizini svoje teritorije. Šta to tačno znači? Destabilizujemo li mi Srednju Ameriku šireći onde svoj uticaj?

Ali razlozi koje navodi međunarodna zajednica su da bi Iran sa nuklearnim oružjem, koji je i bez bombe već destabilizovao Irak i Avganistan, bio velika pretnja Izraelu, a doveo bi i do daljnje destabilizacije regiona utoliko što bi sve obližnje zemlje, uključujući Saudijsku Arabiju, takođe poželele bombu?

Pretpostavka je da, kada napadamo i uništavamo zemlje koje se graniče sa Iranom, to znači da ih stabilizujemo – a kada Iran širi svoj uticaj na zemlje blizu svoje granice, on ih destabilizuje. To nam govori mnogo o nama samima. Sumnjam da bi Saudijska Arabija poželela nuklearno oružje osim radi prestiža, a ionako se već nalazi pod zaštitom nuklearnom SAD-a. Zamisao da bi Iran ikada upotrebio nuklearno oružje toliko je suluda da mislim da na svetu ne postoji vojni analitičar koji uopšte veruje u tu mogućnost. Kada bi samo jedan projektil opremili nuklearnom glavom, cela bi zemlja verovatno bila obrisana. Jedini slučaj iranske invazije u prošlom veku bio je pod šahom, sa podrškom SAD-a, kada je osvojio par arapskih ostrva u Persijskom zalivu. To je to. S druge strane, Izrael je pet puta napao svog severnog suseda Liban i sprovodi nezakonite naseljeničke aktivnosti na okupiranim područjima, a ima stotine komada nuklearnog oružja. Ko tu kome preti? Ne radi se o tački gledišta; radi se o pretpostavci da posedujemo svet . Sagledate li tu pretpostavku, ona izgleda smešno. Usput, to ne znači da Iran nije pretnja. On je strašna pretnja za sopstveno stanovništvo, na primer, ali ne može se reći da je u tome usamljen slučaj.

Koliko će tih problema povezanih s nestašicom prirodnih resursa prema vašim očekivanjima rešiti ljudska domišljatost i moderna tehnologija – drugim rečima, je li moderna Utopija moguća?

To niko ne može predvideti, ali svakako postoje teoretske mogućnosti. Na primer, kada bi alternativna održiva energija mogla doseći dovoljne razmere – moguće je, u načelu, prevladati nestašicu vode desalinizacije. Ali vrlo smo daleko od tog postignuća. U međuvremenu, imamo izuzetno ozbiljne probleme. Moje jutarnje novine danas su izvestile o vrlo sumornim posledicama suše koja se čini najgorom u istoriji Meksika. Naglo kolebanje klime, koje su predvideli globalni modeli promene, bilo je poslednjih godina prilično upadljivo. Mi se time ne bavimo. U stvari, Kongres SAD-a nedavno je zaustavio svaku istragu o tome imaju li klimatski ekstremi u prethodnih nekoliko godina ikakve veze s globalnim zagrevanjem. A kažu i zašto, kažu: „Ako dopustimo istragu, mogli bismo svratiti pažnju na tu prevaru od globalnog zagrevanja“. Ne žele priznati da se odvija globalno zagrevanje ili da ono ima išta s ljudskim delovanjem. Ako je to slučaj u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji na svetu, tada smo baš kao leminzi koji skaču sa stene .

Mislite li da postoji utisak da nekim strankama odgovara globalno zagrevanje jer bi to moglo otvoriti nova područja za iskorištavanje fosilnih goriva i minerala – mislite li da to igra ulogu u guranju glave u pesak kojem mnogi pribegavaju kada se govori o klimatskim promenama?

Pa, izvlačenje dodatnih količina fosilnih goriva je kao dolivanje benzina na vatru. Moglo bi da donese više potrebnih minerala, ali škodljivi uticaji globalnog zagrevanja mogli bi biti razorni.

Države članice Evropske unije poput Ujedinjenog Kraljevstva otvaraju tržištu javne nacionalne zdravstvene službe i aktivno traže američke kompanije za zdravstvenu zaštitu kao potencijalne pružaoce usluga. Je li to prema vašem mišljenju dobra ideja kada sistem u Sjedinjenim Državama ne uspeva zbrinuti za mnoge milione ljudi bez adekvatnog zdravstvenog osiguranja? I, uopštenije, ima li nekih pouka koje evropski sistemi socijalne zaštite i javnih službi mogu izvući od SAD-a?

Pa, mogu da nauče što treba izbegavati. Činjenice su prilično jasne i nimalo kontroverzne.Troškovi zdravstvene zaštite per capita dvostruko su viši nego u drugim zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Rezultati nisu među najboljima. U stvari, često su prilično slabi. I, kako rekoste, milioni ljudi nemaju nikakvo zdravstveno osiguranje. Štaviše, milioni su umrli zbog manjka zdravstvene zaštite. Postoje delovi američkog sistema koji su jednako efikasni kao u Evropi – Administracija veterana, na primer, a razlog tome je što je ona nacionalizirani program zdravstvene zaštite s preventivnom brigom i drugim merama. Državi je, prema tome, dopušteno pregovarati o cenama lekova. Ali to joj je zakonom onemogućeno u privatizacionom sistemu, s očitim posledicama. Privatan sistem nema tu redukciju cena i podsticanje pozitivnih rezultata kao nacionalni.

Stoga, ako je pitanje treba li Evropa preći na vrlo nefunkcionalni sistem sa sistema koji funkcioniše prilično dobro, tada je teško razumeti zašto se to pitanje uopšte postavlja. Pravo pitanje mora biti treba li SAD preći na sistem kakav imaju druge industrijalizovane zemlje po dvostruko nižoj ceni per capita i sa uopšteno boljim rezultatima. Postoji dobar razlog zašto je američki sistem toliko neefikasan: zato što je to jedini privatizovani sistem. Ipak su privatne osiguravajuće kompanije biznisi. Njihov je cilj zaraditi novac, a ne izlečiti ljude.

Proširimo li temu rasprave, u američkom sistemu visokog obrazovanja težište je više na primenjenim nego na osnovnim istraživanjima. Kako se Evropa okreće sličnom akademskom modelu kao u SAD-u kroz marketizaciju univerziteta, biste li im savetovali da to ne čine?

Prvo, na američkim univerzitetima postoje opsežna temeljna istraživanja. Patenti, publikacije, Nobelove nagrade i tako dalje iz područja osnovnih istraživanja ponajviše potiču iz SAD-a. Uzmimo univerzitet, Massachusetts Institute of Technologi, koje to dobro ilustruje – kada sam 1950-ih godina došao ovamo, to je bila inženjerska škola gde su studenti učili kako primeniti tada dostupnu tehnologiju. Tokom godina načinila je značajan pomak ka fakultetu zasnovanom na nauci. Ovdašnji studenti od 1960-ih godina ne pohađaju kurseve specijalizovanih inženjerskih veština, poput civilnog ili mehaničkog inženjerstva. Upisuju samo kolegije iz osnovnih istraživanja, i to iz dobrih razloga. Tehnološke promene su postale mnogo brže i morate razumeti osnovnu nauku kako biste držali korak sa budućim događajima.

Ali Amerika je puno bolja u stvaranju kompanija proizašlih iz univerziteta i plasiranju proizvoda na tržište. SAD se čini mnogo proaktivniji u uključivanju ulagača rizičnog kapitala u stimulativno finansiranje i tako dalje.

Način na koji sistem ovde u osnovi funkcioniše jeste da državni sektor, koji je ekonomski dinamičan, pribavlja sredstva i razvija jezgru nauke i tehnologije putem vladinih laboratorija i javno finansiranih univerziteta kao i putem snabdevanja, značajnog oblika razvoja. Jednom kada se obavi osnovni posao, uglavnom unutar javnog sektora, predaje se privatnom kapitalu radi komercijalizacije i profita. U tom stadijumu nastupa rizični kapital. Uzmimo revoluciju u informacionoj tehnologiji – računara, internet i satelite. To je decenijama bio deo državnog sistema. Prvi digitalni kompjuteri bili su proizvedeni 1950-ih godina i nisu bili upotrebljivi u poslovnom svetu. Kompjuteri su konačno postali komercijalno utrživi kasnih 70-ih godina, to je puno vremena. Internet je bio prisutan u javnom sektoru gotovo 30 godina pre nego što je postao dostupan za ostvarenje privatnog profita. To uveliko važi i za farmaceutske proizvode.Komercijalna upotreba sledi mnogo kasnije od osnovnih istraživanja. To je sistem koji donekle funkcioniše.

Ovde u Evropi upravo smo posvedočili još jednom samitu EU koji je postigao vrlo malo u smislu iznalaženja radikalnih rešenja za krizu evrozone. Gledajući spolja, kakav je vaš utisak o Evropskoj uniji; kako vidite njene institucije i države članice; i mislite li da je ekonomska kriza evrozone argument u korist Sjedinjenih država Evrope?

Kriza evrozone rađa samu sebe. Evropa pokušava nametnuti štednju u doba skore, ako ne i već prisutne recesije. To je recept za katastrofu. Svaki ekonomista to zna. U stvari, Međunarodni monetarni fond upravo je objavio studiju 150 slučajeva štednje pod recesijom i svi su katastrofalni. To upravo možete videti u Velikoj Britaniji; ekonomski pad sada traje duže nego u doba Velike depresije. Štednja samo pogoršava stvari. Potrebna je ekonomska stimulacija za koju Evropa ima sredstava, a koja bi omogućila zemljama da prerastu situaciju i prebrode pad.

Doduše, situacija u Evropi jako varira, a Grčka ima posebne probleme. Ali pogledajmo, recimo, Španiju. Do pucanja balona nekretnina, ta zemlja je imala budžetski višak. Probleme ne uzrokuju dugoročne vladine mere potrošnje. Španskom balonu nekretnina, dakako, nikada nije trebalo biti dopušteno da potraje. Ali to je bio uglavnom lokalni problem, a ne osnovni problem vladine potrošnje i sa stimulacijom ekonomije Španija bi ga trebala moći da prevaziđe.

Ako Evropu u budućnosti ne čeka nastavak i produbljenje integracije, koja je alternativa?I kako Evropa može razrešiti trenutnu ekonomsku krizu?

Pravi potez bio bi ekonomska stimulacija i napuštanje krutog pravila Evropske centralne banke o stopi inflacije od 2%. Jedini argument koji vidim za to je klasni rat. To oslabljuje radništvo i pomaže u uništenju socijalne države, ali nije izlaz iz evropskih ekonomskih problema. ESB je uveliko pod kontrolom Nemačke – iako, moram reći da je u poslednjih nekoliko nedelja pomalo ublažio svoju politiku, ali treba učiniti još mnogo više. Nemačka je ekonomija u poslednje vreme vrlo uspešna, a veliki deo njenog uspeha oslanja se na činjenicu da ima evropsko tržište.Ona sada ima odgovornost povesti sistem u smeru rasta i razvoja, a ne ga još dublje potopiti u začaran krug štednje, stagnacije rasta, nemogućnosti otplate duga i tako dalje – a upravo se to događa. Što se tiče ovog vakuuma vođstva među evropskim čelnicima – pa, bojim se da tu zasad nema nekih naznaka promene.

Koja su vaša gledišta na takozvani „rat protiv terorizma“ i pretnju koju zapadnim nacijama sada predstavljaju islamski fundamentalisti?

Ceo koncept rata protiv terorizma prilično je intrigantan. Rat protiv terorizma prvi je proglasio Ronald Reagan 1981. godine. Kada je njegova administracija stupila na dužnost, najavili su da će im u središtu pažnje biti ono što su nazvali državno kontrolisanim međunarodnim terorizmom.Nazvali su ga kugom modernog doba, povratkom varvarstva u naše vreme i tako dalje. Velik deo reganovske politike bio je aktivno vođen tim principom. Tako je, na primer, 1988. godine Reganove administracija proglasila Afrički nacionalni kongres jednom od najzloglasnijih terorističkih grupa na svetu. To je bilo opravdanje za podršku apartheidu u Južnoj Africi, ne samo za njegove zločine u zemlji već i u inostranstvu, koji su verovatno odneli više od milion života. U Srednjoj Americi, koja je bila glavna meta Reganovog rata protiv terorizma, to je dovelo do stravičnih zločina. U Gvatemali je poklano oko 100.000 Maja u nečemu što je zapravo bio genocid. Bio je to državni teror. U Salvadoru je ubijeno približno 75,000 ljudi. Bio je tu i napad na Nikaragvu i SAD su bile izložene osudi zbog nezakonite upotrebe sile, što znači terorizma. SAD su u stvari posvuda pokrenule veliki teroristički rat pod oznakom rata protiv terorizma. To je gotovo izbrisano iz istorije jer je neprivlačno o tome razmišljati, ali je činjenica. Nastavlja se i dalje, zapadnjački državni teror ostaje značajan fenomen.

No, postoji i islamski teror. To je istina. I, naravno, na to se koncentrišemo jer teror je ono što oni čine nama, a ne ono što mi činimo njima. To je vrlo uska i ograničena definicija. Problem islamskog terora svesno preuveličavaju SAD, Britanija, Francuska i drugi. Na primer invazija na Irak, obaveštajne službe – CIA, MI6, sve – predvidele su da će ona verovatno pojačati teror, što se i dogodilo. Teror se u prvoj godini povećao na oko sedam puta, prema statistikama vlade SAD-a. Mnogo je toga nedavno izašlo na videlo u Chilcotovoj istrazi u Velikoj Britaniji, ali znalo se i pre. Akcije kojima se pojačava terorizam jednostavno nisu način borbe protiv terora.

Nakon napada al-Kaide 11. septembra, postojao je izbor. Napadi su bili prilično oštro osuđeni unutar džihadskog pokreta, bilo je fatvi na britanskim univerzitetima i tako dalje. Sve je to dobro proučeno u akademskoj literaturi. Dakle, izbor je bio: ili pokušati izolovati al-Kaidu odvajajući je od grupe do koje pokušava doprijeti – džihadskog pokreta, muslimanskog stanovništva i tako dalje – i zatim je napasti, ako to ima smisla. Ili drugi izbor, koji je u osnovi bio slediti naredbe Osame bin Ladena i započeti ratove u muslimanskom svetu koji bi bili shvaćeni kao ratovi protiv islama i stoga mobilisali još više terorista. Ovo slučajno nije samo moje mišljenje. Zapravo citiram vodeće američke obaveštajne specijaliste. SAD su sledile bin Ladenov recept; njegovi su najbolji saveznici bili u Vašingtonu. Pretnja terorizma nije trivijalna i postoje načini da se s njom izađe na kraj, ako želite da umanji pretnju, a postoje i drugi načini reagovanja ako vas nije briga za terorizam i želite da produži pretnju. Na žalost, to su oni koje sledimo.

U međuvremenu, i sami obilato provodimo teror. O tome se ne govori mnogo, ali pogledajmo, na primer, zapadnu hemisferu. Najgori prekršilac ljudskih prava na zapadnoj hemisferi svakako je Kolumbija. Samo u poslednjih nekoliko godina, prema kolumbijskoj vladi, gotovo je 140.000 ljudi ubijeno u paravojnom teroru blisko povezanom s vojskom koju obilato finansira SAD. U stvari, američko finansiranje Kolumbije daleko nadmašuje finansiranje drugih zemalja zapadne hemisfere i postoji dugotrajna korelacija, dokazana u akademskoj literaturi, da je američka pomoć u vrlo bliskoj vezi sa kršenjima ljudskih prava. Znači, s državnim terorom i drugim vrstama represije. Ima i mnoštvo drugih primera. 1990-ih godina jedan od najgorih terora u evropskoj regiji vršen je u jugoistočnoj Turskoj, koja je deo Organizacije Severnoatlantskog ugovora.

A redovno vidimo izveštaje da se takve stvari još i danas događaju u Turskoj.

Da, ponovo uzima maha, ali 90-ih je bilo uistinu strašno. Na hiljade gradova i sela je uništeno, desetine hiljada ljudi ubijeni, a milioni izbeglica protjerani. A sve to u sklopu NATO-a, 80% oružja dolazilo je iz SAD-a, a učestvovale su i evropske zemlje. No, njih za to nije bilo briga.Bilo ih je briga za stvari koje su činili drugi – Srbi, na primer – ali ne i za ono što smo činili mi sami. To čak nisu ni dvostruki standardi. U neku ruku, to je jedan jedini standard – ono što mi radimo njima je u redu, ono što oni rade nama je nepodnošljivo.

Osvrćući se na prošlogodišnje glasanje UN-a o palestinskom statusu države, jeste li bili razočarani ili iznenađeni nedostatkom podrške Palestini od strane Evrope i SAD-a?

Sa strane SAD-a to je bilo predvidljivo i nimalo iznenađujuće. Ali Evropa se, mislio sam, ponela iznenađujuće kukavički. Evropa je naprosto pokleknula pod pritiskom SAD-a, a nije morala. Pomislio sam kako postoji šansa da Evropa pokaže hrabrost i integritet i zauzme samostalno stajalište. Ali nije, popustila je.

I konačno, koja su glavna nova istraživačka područja na kojima sada radite?

Pišem, radim i govorim o dugoročnijim pitanjima. Na primer, dogodila se značajna promena u SAD-u i, naravno, u globalnim ekonomijama. U SAD-u je nakon 1970-ih godina usledio nagli preokret stotina godina američke istorije, koja je svedočila ne baš prijatnim usponima i padovima, ali je u celini imala putanju u smeru razvoja, ekonomskog rasta, industrijalizacije i napretka, ljudskih prava i tako dalje . Na tom je putu bilo neprijatnih varijacija, ali to je bila uopštena tendencija.To se 1970-ih počelo obrtati. Ekonomija se pomakla kao finansijalizacija, golemom porastu uloge finansijskog kapitala i seljenja proizvodnje na prekomorske lokacije. Tako se proizvodnja nastavlja i imate iste vlasnike i menadžere, ali proizvodite u Kini umesto u Ohaju. To su bile velike promene koje sežu i van Amerike.

Nemačka je zadržala snažnu proizvodnju i izvoznu ekonomiju, ali drugde u Evropi došlo je do promena u mnogim pogledima. Neki su komentatori opisali finansijske institucije kao larvu koja izjeda ekonomiju iznutra. Mislim da je to tačno. Te promene pokrenule su začarani krug u kojem ubrzana koncentracija bogatstva – uglavnom u finansijskom sektoru i sitnom segmentu društva – vodi do koncentracije političke i zakonodavne moći, što nastavlja krug prema fiskalnoj politici i deregulaciji. Tada imate državu koju se redovno poziva da priskoči u pomoć u ekonomskim krizama i direktne posledice tih procesa koji se odvijaju još od vremena Regana i Tačerove. To su privatizacija profita i socijalizacija duga.

U međuvremenu, politički sistem raspada se na komadiće. Troškovi izbora strahovito su porasli i to tera političke stranke sve dublje u korporativne profite do te mere da sada, ako želite da uticajno mesto u Kongresu, morate ga kupiti. Nekada bi vas do položaja predsednika odbora dovelo iskustvo i zasluge. Sve to vodi ka stvarima kao što je farsa koju upravo sada posmatrate na republikanskim predizborima i to je opasno. Konačno je došlo do neke javne reakcije na te procese i to bi moglo biti značajno.

S obzirom na to, kakva su vaša predviđanja , kojim bi smerom mogla krenuti predsednička trka u SAD-u?

Ako samo pogledate finansiranje, koje obično određuje ishode izbora, prilično je jasno da republikanski establišment podupire Mita Romnija i da će suzbiti svaku opoziciju. Nakon toga, teško je predvideti, možemo samo pratiti ankete. To će u stvari zavisiti o načinu mobilizacije snaga, kao i o ekonomiji.

 

 

Share this post: