Turska brzina

srbija-proizvodnja

Brzina pristupanja Evropskoj uniji zavisi samo od Srbije i njenog napretka u reformama, poručio nam je šef delegacije EU Majkl Davenport.

Makar u poslednjih 15 godina, Srbija je verovala da je ta agilnost zbilja jedino što određuje njen položaj naspram Brisela.

Bilo je i razloga da sebi prebacujemo, jer smo se iskazivali kao toliko spori da nam se valjalo plašiti kako ćemo ostati siroče, ni evropski ali ni sasvim svoji, duže nego što smo bili pod Turcima u vreme Osmanske imperije.

Ali, nakon što smo videli kako Evropa povlađuje upravo Turskoj, Davenportove reči nemoguće je prihvatiti kao istinu.

Milijarde evra, ukidanje viza i ubrzanu integraciju – nema šta nije obećano Redžepu Tajipu Erdoganu, samo da ne dozvoli izbeglicama da se i dalje probijaju do teritorije EU.

Gotovo 30 godina, koliko formalno traju njihovi pregovori, Brisel je i Ankari govorio da sve zavisi od njene brzine da se reformiše, da bi na taj i ostale svoje principe zaboravio u trenutku kada je Turska, pod režimom sve autoritarnijim i ratobornijim, dalja od demokratskih standarda nego što je bila možda tokom sveg tog vremena.

Erdoganu se sad može i da kaže kako antiteroristički zakon, na osnovu kojeg ima pravo da progoni koga god poželi, neće menjati, pa nek Evropa to traži sve dok im se putevi potpuno ne raziđu i glas joj zamre u daljini.

Opasno je EU podbacila u širenju evropskih vrednosti kroz integraciju. I prijem Rumunije i Bugarske je požurila iz političkih razloga, da bi se kasnije zbog toga grizla, pa je na Srbiji, za koju popuštanja nije bilo, isterivala principijelnost na koju se toliko poziva.

Mnoge države iz nekadašnjeg istočnog bloka, bilo da su u EU ušle kada su to svojom brzinom zaslužile ili ranije, po milosti Brisela, danas zapadaju u autoritarnost, krajnji konzervativizam i desničarenje, unutrašnju raspolućenost društva.

Dobrim delom prostora koji je „osvojila” pobedom u hladnom ratu „stara Evropa” nije ovladala, a i sama se više ne drži svojih vrednosti.

Mogli bismo da se povedemo za mantrom popularnom i među srpskim evropejcima, prema kojoj ulazak u EU nije cilj koliko sredstvo za unapređenje sopstvene zemlje: treba, dakle, sebe radi završiti reforme, koliko god brzo da nam unija potom odobri članstvo, domišljajući se da li joj odgovara da se strogo drži merila ili da nam u ponečemu i progleda kroz prste.

Ima u takvom stavu istine, ali se i time ideja evropskih vrednosti, u kojima bi trebalo da se mire nacionalni interesi i univerzalni ideali, srozava na privatnu računicu, nešto poput onog stvarnog ili apokrifnog slovenačkog stava o Jugoslaviji kao prolaznoj stanici.

(Vladimir Vukasović/Politika)

Share this post: