U SFRJ kradene bebe: Sava i Ružica prvi posumnjali

lekari-bolnica

Sumnjičavi roditelji, čije su bebe nestale iz porodilišta u Srbiji, tvrde da su njihovi mališani s iseljeničkim pasošima odvedeni u Švedsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Ameriku…

Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje – uz korupciju.

Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima!

Bebe iz Srbije su se „usladile“ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen „izvoz beba“ – tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda.

Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje.

Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još „neiskvarena“ visokim standardom.

Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog „kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa.

[adsenseyu4]

Da je Srbija minulih decenija bila „eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog „biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu.

Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen.

Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće.

Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom – kaže, za „Novosti“, Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana).

A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo „izvoz dece“.

Fotografija mu spasla život

Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše „metode“ kod usvajanja – napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu.

I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.

U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima – priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša.

Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. – 24. Narednih godina je taj broj rastao.

Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je „porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao.

Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju.

Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje.

[adsenseyu1]

A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena.

Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene.

SAVA I RUŽICA PRVI POSUMNjALI

Oni su prvi u Srbiji postali sumnjičavi roditelji i to sa bolnim razlogom.

Sava i Ružica Babić iz Inđije, krznarski radnici u penziji, tragali su za svojim sinom Nikolom još od daleke 1959. godine, kada je nestao u beogradskoj bolnici za nedonoščad.

knjige deca2

Nesrećna majka je stalno imala osećaj da se dogodilo nešto čudno sa dečakom, koji je sa njom proveo samo desetak sati u porodilištu u Inđiji.

Godine 1996. Ružicu i Savu poremetio je anonimni telefonski poziv i otkriće da je njihovo treće dete, za koje su mislili da je mrtvo već 37 godina, zapravo – živo!

(Večernje Novosti)

Share this post: