UKRAJINA KAO PROJEKAT UNIŠTENJA RUSIJE, OD NEMAČKOG RAJHA DO DANAŠNJEG ZAPADA

Severnoatlantskim elitama Ukrajina neće ni za sto godina biti potrebna, nego im je potrebno da geopolitički otrgnu Ukrajinu od Rusije i da je pretvore u antiruski poligon za početak rata.

UKRAJINA KAO PROJEKAT UNIŠTENJA RUSIJE, OD NEMAČKOG RAJHA DO DANAŠNJEG ZAPADA

„Počev od 19. veka cilj psihoistorijske specijalne operacije Zapada jeste stvaranje Slovena rusofoba kao psihokulturnog tipa i političke sile. To su baš oni, koji treba da otrgnu Ukrajinu od Rusije i onda da nju postave kao „protivrusku Rusiju“, kao „slobodnu i demokratsku alternativu imperiji“ – izjavio je za novine Pogled istoričar, direktor Centra za ruska istraživanja Moskovskog humanitarnog univerziteta Andrej Fursov.

„Maksimalni program s Ukrajinom – isti je onaj koji je postojao i 1930-tih ghodina pri stvaranju nemačkog rajha: stvaranje sile koja će, u slučaju da to zatreba Zapadu, preuzeti na sebe odlučujući teret rata s Rusijom i maksimalno je iscrpeti, a da pri tome i sama sebe uništi. Drugim rečima, konačno rešenje slovensko/ruskog pitanja naporom samih Slovena i Rusa, posle čega sledi odvajanje Rusije od Severne Azije i prisvajanje njenih resursa i prostranstava“ – tako poznati istoričar i specijalista za geopolitiku, direktor Instituta sistemsko-strateške analize Andrej Fursov objašnjava strateški zadatak Zapada…

Novine POGLED (VZGLЯD) vam donose razgovor s Andrejem Fursovim o događajima u Ukrajini, o glavnim geopolitičkim izazovima za Rusiju i o tome kakav je momentalni raspored sila na svetskoj šahovskoj tabli.

„Zapadu je prvi put uspelo da postavi temelje apsolutno protivruske (čak i još više rusofobne, nego što je Poljska) slovenske (i pri tome čak ne ni katoličke, nego pravoslavne) države“

Poštovani Andrej Iljič, da li se i Vi slažete s tim da „februarska revolucija“ na Ukrajini nije izazvana samo odstupanjem Kijeva od sporazuma o evrointegraciji, nego i time što je u 2013. godini Zapad pretrpeo ozbiljan geopolitički poraz u Siriji.

— U oba slučaja Zapadu nije uspelo da ostvari ciljeve koje je sebi postavio: da svrgne Asadov režim i da na vlast u Ukrajini dovede prozapadne sile, te da time konačno otrgne Ukrajinu od Rusije. Pri čemu, dok je u pogledu sirijskog pitanja u svetskoj kapitalističkoj vrhuški i bilo neslaganja (jer je postojala uticajna grupacija, koja nije želela eskalaciju konflikta u Siriji i njegovo pretvaranje u regionalni rat), to je u pitanju Ukrajine Zapad istupao kao jedinstvena celina. Pri tome je jasno da severnoatlantskim elitama Ukrajina neće ni za sto godina biti potrebna, nego im je potrebno da geopolitički otrgnu Ukrajinu od Rusije i da je pretvore u antiruski poligon za početak rata.

Kurs na otrgnuće Ukrajine od Rusije – to je odavno geopolitički „projekt“ Zapada u celini: Nemaca, Britanaca, Amerikanaca. Kod nas vole da citiraju reči Brežinskog o tome da bez Ukrajine Rusiji nije suđeno da postane velika država (što je greška – jer Rusija i bez Ukrajine može da bude velika država, ali će to biti teže ostvariti, jer bez Ukrajine, a evo i Ukrajina bez Rusije – to su ruševine, to je zapušteno sporedno dvorište Evrope). Međutim mnogo pre „Long Zbiga“, na samom početku 20. veka, nemački general Pol Rorbah pisao je o tome da je u interesu Evrope, a pre svega Nemačke, da se Ukrajinska Rusija otrgne od Moskovske Rusije.

Jasno je da su tu i Ukrajina i Moskovija – za generala bile Rusija. U sadašnjoj situaciji s Ukrajinom i SAD i Evropska Unija su jasno i bez snebivanja pokazali licemerje i dvojne standarde i rusofobiju. I samo ovim poslednjim moguće je obajsniti njihov više nego „tolerantni“ stav prema ukrajinsikim nacistima, koji su po kijevskim ulicama marširali uz zvuke esesovskih marševa koji su odjekivali gradom. Logika je prosta: ako su u Ukrajini (isto kao i u Pribaltiku) nacisti protiv Rusije – pa nek i budu.

Amerikanci su, uostalom, na to i navikli: u vreme 1945.-1946. godine oni su uz aktivnu podršku rusofobnog Vatikana učinili sve da naciste (uključujući i očigledne ratne zločince), koje su spasli od kazne, prebace u SAD ili u Latinsku Ameriku i da ih aktivno iskoriste protiv SSSR. Ukrajinski događaji očigledan su primer s kim mi to imamo posla.

Krajem februara opoziciji je pošlo za rukom da svrgne Janukoviča – i Zapad je pomislio da je ostvario svoje ciljeve…

— Da, situacija u Ukrajini se radikalno promenila: od 19. do 21. februara u Kijevu je izvršen neonacističko-banderovski prevrat (Stjepan Bandera – tokom Drugog svetskog rata borio se radi stvaranja nezavisne države Ukrajine – vidi http://en.wikipedia.org/wiki/Stepan_Bandera), koji je bio inspirisan od strane ujedinjenog Zapada, pre svega SAD. Naročito su Amerikanci, iskoristivši tupost i pohlepu Janukoviča i njegovog okruženja, izmenili situaciju zaustavivši u samom začetku protiv- terorističku operaciju ukrajinskih vlasti. Da je ona bila započeta, to bi s Majdanom bilo svršeno – on je već ionako počeo da se povlači.

Ali desilo se ono što se desilo. Dugogodišnji rad specijalnih službi SAD sa ukrajinskom vrhuškom, koja je pare čuvala u američkim bankama, sa Službom bezbednosti Ukrajine (SBU) i sa banderovskim micelijumom, koji je bio aktiviran, a u znatnoj meri i stvoren, doneo je plod.

Sve je jasno iz toga što je tokom ta dva odlučujuća dana funkciju predsednika Rade (ukrajinske skupštine) „vršio“ ambsador SAD, koji je vrhuški „nezavisne“ diktirao uslove. O kakvoj se tu „nezavisnosti“ i može govoriti? Kvazi država Ukrajina je i bez toga u velikoj meri bila pod inostranom upravom – a ovde je to bilo pokazano sasvim otvoreno, cinično i bestidno. Svima je pokazano ko je gazda u kući i ko vlada događajima – i u Radi i na Majdanu, i čija zloba upravlja nacističkim nakazama. Februarski američko-banderovski prevrat može bitno da izmeni geopolitičku situaciju u Istočnoj Evropi, Evroaziji i svetu.

Ukoliko Zapadu i prozapadnim silama u Ukrajini, koje se bore za svoje ciljeve, koji su pa veoma udaljeni od interesa Ukrajine, pođe za rukom da iskoriste stvarno nezadovoljstvo žitelja Ukrajine, pre svega Kijeva, mafiozno – oligarhijskim klanom Janukoviča, i pođe im za rukom ono što su zamislile, moći će se smatrati da je ostvaren cilj, za koji su se one aktivno borile više od dve decenije. Rat je ovime već došao u zemlje istorijske Rusije – prvi put posle nacističke najezde.

U prespektivi može doći i ne samo do uspostavljanja samoobnavljajuće situacije jugoslovenskog tipa na granicama RF, nego i do pretvaranja Ukrajine u antirusku slovensku državu, koja je neprijateljska (zajedno s Poljskom) prema Rusiji. Međutim, pokušaj da se takva država stvori rukama trudbenika „narandžaste revolucije“, američkih šestorki Juščenka i Timošenkove nije uspeo.

Veliki deo naroda suprotstavio se takvom kursu, tako da izbor Janukoviča nije ubrzao proces konačnog otrgavanja Ukrajine od Rusije – tog davnog zapadnog projekta, koji su razradili Nemci a preuzeli Ameriknaci. Kod nas se često citiraju reči Zbignjeva Brežinskog o tome da bez prisajedinjenja Ukrajine Rusiji nije suđeno da povrati status velike države. „Long Zbig“ se vara: Rusija može i bez Ukrajine da povrati taj status, samo što će to biti malo teže i zahtevaće više vremena.

Tu je, međutim, glavno što Brežinski nije originalan, nego samo ponavlja reči nemačkog generala Pola Rorbaha, koji je početkom 20.tog veka prorekao: da bi se za Evropu, a pre svega za Nemačku, isključila opasnost od strane Rusije, neophodno je Ukrajinsku rusiju potpuno otrgnuti od Moskovske Rusije.

Obratimo pažnju na to da su za nemačkog generala i Ukrajina i Moskovija – obe zajedno Rusija i da on govori o neophodnosti da se izazove raskol i unutar ruski i među Rusima. Na tom planu on razvija ideje nemačkih političara poslednje trećine 19.tog veka, posebno Bizmarka, koji ne samo da su nastojali na neophodnosti takvog raskola, nego su i predlagali konkretna sredstva kako da se taj zadatak reši.

Oni su naročito podvlačili neophodnost da se Ukrajina nahuška protiv Rusije, da se njihovi narodi postave jedan protiv drugoga, radi čega bi bilo potrebno među samim Ukrajincima odgajiti ljude sa do tog stepena izmenjenom svešću, da oni počnu da mrze sve rusko. Iz toga je jasno de se ovde radilo o psiho-istorijskoj specijalnoj operaciji, o informaciono – psihološkoj diverziji s ciljem da se stvore rusifobni Sloveni kao poseban psiho-kulturni tip i kao politička snaga.

Eto ko su orkovi koji služe zapadnim sarumanima. Njihov je zadatak bio da otrgnu Ukrajinu od Rusije i da je onda upotrebe kao „protivrusku Rusiju“, kao „slobodnu i demokratsku“ alternativu imperiji. Sve to je ispočetka bilo postavljeno naročito tzv. galicijskim projektom, na kome su od početka aktivno radile obaveštajne službe Austro-Ugarske i kajzerovske Nemačke a potom i Trećeg Rajha – a od druge polovine 20. veka do naših dana CIA i BND.

Zapadu se posle „narandžaste revolucije“ činilo da će zadatak biti rešen – ali do toga nije došlo. Isto je tako i krajem 2013. godine izgledalo da zadatak samo što nije rešen, da je am Evropske unije već seo na vrat Janukoviča i Ukrjine. Ali stav Rusije (a možda i Kine) odigrao je tu svoju ulogu i, odlučivši se da u svoju ličnu korist odigra nekakav potez, Janukovič se odjednom uzjogunio.

U tom momentu Zapad je odustao, pre svega od Janukoviča, a takođe i od mirnog „narandžastog“ puta otcepljenja Ukrajine od Rusije i sve nade stavio je na banderovce, na ukrajinske neonaciste-rusofobe, proizvod iste one psiho-istorijske operacije, koju su Nemci počeli da pripremaju vek ipo pre toga, da bi zatim u drugom svetskom ratu štafetu preuzeli nacisti, formiranjem SS divizije „Galicija“ a onda su se, od 1990-tih godina u tu rabotu uključili naslednici Trećeg Rajha na putu stvaranja novog svetskog poretka (kakve li podudarnosti u terminologiji?!) – Amerikanci.

Rezultat dugogodišnje štafete jeste – februarski neonacistički banderovski prevrat u Kijevu, sproveden pod instruktažom američkih specijalaca i početak stvaranja antiruske banderovske države. Po prvi put Zapadu je pošlo za rukom da postavi osnove apsolutno antiruske (čak i više rusofobne nego Poljska) slovenske (i na to još ne ni katoličke, nego pravoslavne) države. Po svom demografskiom potencijalu banderovska Ukrajina može se na vojnom planu potpuno suprotstaviti Rusiji, naročito pri podršci NATOa.

Tu je minimalni program stvaranje od strane Zapada slovenskog neo-nacističkog rajha uz stalni pritisak na Rusiju, i njeno provociranje na razne načine, uključujući i diverzije a, u slučaju adekvatnog odgovora, proturanje u svetskim masovnim medijima slike „slobodne demokratske Ukrajine“, koju kobajagi ugnjetava Rusija, koja ide ka uspostavljanju imperije; ukratko rečeno: malena Ukrajina – žrtva velike Rusije (po šemi isprobanoj u Jugoslaviji: „siroti Albanci – žrtve zlih Srba“).

Maksimalni program je isti onaj koji je postojao 1930-tih godina pri stvaranju nacističkog rajha: uspostavljanje sile koja će, u slučaju da to zatreba Zapadu, preuzeti na sebe odlučujući teret rata sa Rusijom i time je što je moguće više iscrpsti a istovremeno time i samu sebe uništiti. Drugim rečima konačno rešenje slovensko/ruskog pitanja silama tih istih Slovena i Rusa, posle čega bi usledilo odvajanje Rusije od Severne Evroazije i prisvajanje njenih resursai prostranstava. Ali, kao što znamo – sve to lepo izgleda samo na papiru.

Istorija je prevrtljiva dama, dovoljno je setiti se samo kako su završili svi oni koji pokušali da ostvare konačno rešenje ruskog pitanja. A da i ne govorimo o tome da tu imamo i Istok i Jugo-Istok Ukrajine. Pri tome svo vremetreba imati na umu da se sadašnje otrgavanje Ukrajine od Rusije istovremeno planira i kao otcepljenje radi suprotstavljanja radi vršenja pritiska na Rusiju ili zadavanja udara silama nacističko-banderovskog režima.

To sve je, između ostalog, i odgovor SAD na delovanja Rusije u 2013. godine (a to „ostalo“ i nije baš tek tako: tu su i borbe u vrhovima vlasti u Americi, Obamina situacija posle za njega veoma neuspešne 2013. godine, američko-nemački problemi, kineske igre u Istočnoj evropi itd.).

U krajnjoj meri, na sličan način i sadašnja administracija i klanovi koji stoje iza nje, koji pa moraju da spasavaju obraz pred svojim gospodarima – svi oni sada pristupaju k aktivnom delovanju: za dve godine su izbori, demokrati bi nerado napuštali Belu Kuću a i Obama će morati da se potrudi oko novog, sada skoro sasvim sigurno belog, predsednika.

Ko ćeto biti – madam Klinton, koju je zbog Carinskog Saveza već u decembru 2012. godine obuzimao bes i koja je, videvši u njemu resovjetizaciju postsovjetskog prostora, izjavljivala da će se SAD tome suprotstavljati na svaki mogući način – ili Bajden, ili ko već drugi, to je već sasvim nevažno.

Važno je što Rusija ne može ništa dobro da očekuje od tog segmenta američke vrhuške, a napad se evo već sprema. Ali, kako su govorili heroji filma „Čapajev“ o napadu neprijatelja: „psihološki? i to mi je nešto – udrimo i mi po njima psihološki“.

A da Vi to malo ne preterujete?

— Mnogo bih želeo da ovde nisam u pravu, da, što kažete, preterujem. Ali ja već dugo proučavam svetsku borbu za vlast, za informacije i resurse i analiziram formiranje ciljeva i delatnost severnoatlantskih elita. Opet ponavljam da je Rusija – čak i u stanju u kome se sada nalazi – i dan danas jedina preostala prepreka na njihovom putu ka uspostavljanju vlasti nad celim svetom. Zbog toga je jedan od poslednjih rukovodilaca sovjetske tajne službe L.V. Šebaršin govorio: Zapad od Rusije želi samo jedno – da je više ne bude. Da je ne bude ni strateški ni geoistorijski. A za organizovanje toga da je više ne bude potreban je neko kime će pokušati da je unište – kao što je nekada bio Hitler.

Zbog toga naš oklopni voz mora stalno da bude na rezervnom koloseku: pripremljen – tj. naoružan. I bolje je preterati i pogrešiti samo time, nego dopustiti da se ponovi „22. jun 1941. godine“, tim pre što su severnoatlantske elite mnogo ozbiljniji protivnik nego Hitler s njegovim Trećim Rajhom, koji se odjednom našao usamljen protiv skoro celog sveta. Danas smo mi onaj koji je sam protiv skoro celog sveta – mi koji smo Ruska Federacija, koja nije SSSR ni po ekonomskom potencijalu ni po kvalitetu ljudskog materijala.

Može li se predvideti šta će biti s Ukrajinom, s njenom ekonomijom u slučaju učvršćenja banderovskog režima?

— Biće ruine. Ništa drugo ne može da bude. Delom pobijeno, delom porobljeno a delom proterano rusko stanovništvo. Industrija uništena a zemlju otkupio Zapad a nešto i Kinezi.

Nije li onda u takvom slučaju moguć masovni narodni ustanak i svrgavanje banderovskog režima?

— Teorijski je moguće, ali je teško svrgnuti režim iza kojeg stoji Zapad. Nešto tako bilo je moguće dok je na svetu postojao SSSR – druga velesila, koja je mogla da da podršku slabima ovog sveta u njihovoj borbi protiv jakih, protiv buržoaske gvozdene pete. Više je, međutim, verovatna druga varijanta: režim i Zapad potrudiće se da socijalno nezadovoljstvo usmere proti istočnog suseda, koga će predstaviti kao „izvor sviju zala“, čiji uzrok kobajagi leži u „pritisku na nas od strane Ruske imperije“, u „sovjetskom totalitarizmu“ itd.

Međutim, ponavljam – istorija, to je prevrtljiva dama i sve može da se desi potpuno drugačije. Budućnost nije data, ona nastaje iz borbe i sukoba volja i sila i zbog toga ona zavisi i od nas i od onoga što mi činimo.

Nažalost, ova partija oko Ukrajine glupo je izgubljena. Naši ambasadori su šurovali s ukrajinskim oligarsima i bavili se svojim lopovskim rabotama, potpuno zaboravivši na to da postoje narod i stanovništvo, i to stanovništvo koje je prorusko – jer dolar pomućuje razum.

U isto to vreme je Zapad radio i s oligarsima i s najaktivnijim anti-ruskim snagama, slojevima i grupama. Pokazalo se da su te grupacije uzpravo bile onaj džoker, kojim je Zapad presekao kobajagi proruske oligarhe i njihove pulene s kriminalnom prošlošću.

Ali, gubitak seta nije i gubitak celog meča – meč još nije završen. Da bi se meč dobio, ili da se ne bi izgubio, mora se izvršiti nemilosrdna analiza grešaka i zavesti red kod sebe u kući. Gubitak „ukrajinske partije“ jeste posledica naših unutrašnjih problema, unutrašnjeg nereda.

Kada s Ukrajine pređemo na globalni aspekt, da li bi se moglo govoriti o tome da se u rasporedu sila u međunarodnoj areni nameću promene, od kojih su se neke prošle godine već i desile?

— O principijelnim, to jest kvalitativnim promenama u odnosu sila u međunarodnoj areni teško da je moguće govoriti. U toku je rutinska, svakodnevna borba. Situacije u Siriji i Ukrajini daleko su od toga da budu razrešene i jasno je da će snage Zapada, koje u tome imaju interese, nastaviti s pritiskom – borba se nastavlja. A za to vreme učesnici, isto kao i igrači poznate kineske igre (Go) „razmeštaju kamenčiće“.

S čime su povezani prošlogodišnji geopolitički uspesi Vladimira putina?

— Uspesi Vladimira Putina i Rusije u međunarodnoj areni, barem što se tiče Sirije i Snoudena, počivaju pre svega na povoljnim okolnostima – odsustvu jedinstva u svetskoj vrhuški, i na postojanju dveju protivničkih strana, čije je nesuglasice moguće iskoristiti.

S druge strane, određeni deo svetske vrhuške je 2011-2012. godine izvršio moćan pritisak na Putina, posle čega su pokušali da ga učine i metom ostrakizma (dovoljno je samo pogledati na kampanju protiv Putina u medijima) i toliko su u tome i preterali, da zbog toga Ruska Federacija i njen lider, nisu više ni imali kamo da odstupaju.

Ja sam uveren u to da Putin nikada nije imao nikakvih iluzija u vezi onih s kojima on na Zapadu ima posla, onih koje on zove „partnerima“. Isto su tako i libijski i sirijski događaji, s neshvatljivim ubistvom jednog lidera i neuspešnim pokušajem ubistva drugoga, u punom svetlu pokazali koliko je smrtno opasan (u bukvalnom slislu reči) bilo kakav kompromisa sa zapadnom vrhuškom, koja se sve više ponaša kao organizovana banda kriminalaca.

I na kraju, poslednji po redu ali ne i po značaju je taj faktor, što ekonomski konglomerat, u kome najviše interesa imaju Putin i njegov tim – a to je gasno-naftni biznis (koji je u datom momentu i „državotvoran“) – ima potrebu ne samo očuvanja suvereniteta RF, nego i ekspanzije, da ne govorimo i o zaštiti granica tog biznisa. U vezi sa time treba uzeti u obzir i da su Sirija i Ukrajina na najtešnji način povezane s razvojem gasne privrede i međunarodnom konkurencijom u toj sferi.

Tim pre je potrebno priznati da bi, što se tiče Sirije, Ruskoj Federaciji i Kini bilo bi veoma teško da zaustave agresiju, da raspirivanje regionalnog rata na Bliskom Istoku ne protivureči interesima određenog dela vrhuške svetske kapitalističke klase – interesima „gospodara svetske igre“

A kome to nije bilo u interesu?

— Počnimo od toga kome to jeste bilo u interesu. U tome su bile tri strane: anglo-američki „naftaši“, izraelski lobi u SAD i Izrael i Saudijska Arabija – svako od njih je tu imao svoj sopstveni interes. Saudijsku Arabiju i Izrael (a usled toga i izraelski lobi u SAD) veoma su nezadovoljni pokušajima Obame (tj. tačnije rečeno, onih klanova koji stoje iza tog „drvenog predsednika „) da poboljša odnose s Iranom i, kao maksimalni program, i da Iran pretvori u svog saveznika.

Da se to desilo, to bi bio veliki uspeh SAD u bliskoistočnoj i, šire, i evroazijskoj politici. Zamislimo samo sliku da veliki naftonosni Iran, koji zauzima tako isključiv i važan geopolitički i geoekonomski položaj, postane saveznik, na primer, malog Izraela. Savezništvo sa SAD izvodi Iran iz faktičkog saveza s Kinom a na Bliskom Istoku ostaje sačuvana napetost, toliko neophodna za SAD – šiitski Iran protiv sunitske Saudijske Arabije.

Otopljavanje u odnosima između Amerike i Irana, oko čega se trude Obama i deo iranskog establišmenta – to je ono što nagoni smrtni strah Saudijskoj Arabiji i Izraelu, to je ono što se oni spremaju da zaustave po bilo koju cenu, uključujući i rat sa Sirijom, čiji je saveznik Iran.

I zamislimo sada da je palikućama uspelo da razgore lomaču regionalnog rata. Šta bi pre ili posle Iran morao da učini? Morao bi za zatvori Hormuzki tesnac. Usled čega bi cena nafte porasla do neba. Cui bono – u čijem je to interesu? Pa, anglo-američkim „naftašima“. A ko je u tome gubitnik? Evropska Unija, Kina i onaj (veoma jak) deo englo-američke finansijsko-ekonomske vrhuške, koja je toliko toga uložila u Evropsku Uniju i Kinu – a to su pre svega Rotšildi (da i ne govorimo o o Kinezima i o određenom delu zapadno evropske vrhuške, delom i Nemačke, koja, za razliku od francuske, nije želela da učestvuje u avanturi klana Tlas, koji je u Siriji nameravao da zauzme mesto klana Asadovih). Ove razlike, ili kako bi to u 18. veku nazvali „konjukture“, plus aktivno delovanje rukovodstva RF i odredile su konačan ishod. Ali taj je ishod samo priveremen – u Siriji i oko nje ništa još nije završeno, isto kao i na Ukrajini.

U vezi toga, govoreći o državnom prevratu u Ukrajini, ne možemo da se ne setimo pokušaja, koji je bio provaljen u 2013. godini, neostvarenog prevrata u jednoj drugoj bivšoj republici SSSR – u Kirgiziji.

Još jedna obična, surogat revolucija, trebalo je ba bude započeta na narinskim istraživanjima zlata i da pod ekološkim i antikorupcionim lozinkama preraste u pokret velikih razmera. To je trebalo da zaustavi približavanje u vrhovima ŠOS (Šangajske organizacije za saradnju) u Biškeku i da onemogući Kini da preuzme kontrolu nad aerodromom u Manasu.

Ali u poslednjem momentu, nešto je, kako bi rekao Štirlic, pošlo naopako. Analitičar Konstantin Čeremnjih primetio je zanimljivu podudarnost ukrajinskih i krigizkih događanja: u oba slučaja bio je aktiviran izvor iz mreže „Hizb ut-Tahrir“, koja se prijatno oseća ne samo u Srednjoj Aziji, nego i na Ukrajini, u kojima se, isto kao i u Siriji, glavne političke bitke tek očekuju.

Putinovo suprotstvaljanje, čak i veoma uspešno, određenom delu „gospodara svetske igre“ dovelo je do posledica ne samo u spoljnoj, nego i u unutrašnjoj politici. Imam na umu njegov govor u Valdaju kao i odgovore na pitanja ruskih i inostranih novinara. U prvom slučaju je predsednik u suštini priznao neophodnost državne ideologije (jer, zaista, bez postavljanja smisla i ciljeva, to jest bez ideologije, razvitak i nije moguć, tu su mogući samo rasulo i teturanje pod taktom tuđe, i najčešće neprijateljske ideologije) i nedvosmisleno se izrazio o tradicionalnim vrednostima, između ostalog i o porodici, koje Zapad sve više uništava.

Na susretu s novinarima Putin ih je sve, a naročito zapadne novinare, uhvatio nespremne poređenjem Staljina i Kromvela. Predsednik je pitanje postavio na sledeći način: a u čemu je Staljin gori od Kromvela? Krmovel je, isto kao i Staljin, kriv za smrt velikog broja ljudi, ali njemu se po Engleskoj podižu spomenici… Te shodno tome…

A, kad smo kod toga, još bolji primer za poređenje bio bi, molim lepo, ne Kromvel, hego kralj Henri Osmi, po čijem naređenju je na onaj svet bilo otpremljeno oko 10% stanovništva Engleske i to samo zbog toga što nisu imali sredstava za život, te su se, bejavši sa zemlje proterani od strane gazda, pretvorili u beskućnike. Skoro da se i Elizabeta Prva nije razlikovala od svog tate, ali i primer Kromvela dosta je krasnorečiv.

Osim toga, predsednik je tokom susreta na pitanje o uništavanju prosvete od strane sadašnjeg Ruskog ministarstva prosvete u šali primetio (a u svakoj šali ima i – deo šale) da su se toga ministarstva dokopali i predstavnici „kreativne klase“. Pri tome „kreativnom klasom“ kompradorska medija nazivaju ceo amalgam – od kancelarijskog planktona do intelektualnih i emocionalnih („šou biznis“) sluga upravo te kompradorske vrhuške.

S tačke gledišta stvarne ekonomije i stvarne proizvodnje i – šire – i stvarnog života, to je nisko obrazovani, po društvenoj ulozi beskorisan, trutski sloj, sloj apsolutno nepatriotski, da ne kažemo po duhu i sasvim anti ruski sloj lica, koja ispovedaju potrošački duh, individualizam, socijal-darvinizam, grupni egoizam, sobizam u odnosu prema narodu, koji je za njih samo „gedžovani“, „curulaši“ i tome slično.

„Kreakli“ (skraćenica za „pripadnike“ vrle „kreativne klase“), to je oglamureni rezultat socijalnog i prosvetnog izrođavnja. „Kreativna klasa“ – to je onih 10-12 % stanovništva, koje je zauzelo mesta u nižim i srednjim delovima kompradorskog tržišta i koje, bejavši proizvod razlaganja društva i truleži, nije sposobno da išta stvori, osim raspada i uništenja. Posmatrano s te tačke gledišta, oni koji su sprovodili reformu obrazovanja – to su istinski „kreakli“ i Putinova fraza je, čak i da on toga i nije bio svestan, pogodila tačno u cilj.

Koji faktori su doveli do pojave i razobličavanja Snoudona?

— To je bila veoma pokvarena i ne sasvim do kraja shvatljiva situacija, iako se već i sada može govoriti o tome ko je tu gubitnik (te kroz to i videti, ako ne baš onoga ko je sve isplanirao, ono barem onoga koji je to sve sproveo) i oceniti opšti rezultat, koji je po mome mišljenju veoma povoljan. Biću veoma kratak, pošto je veoma potpunu sliku u svojim člancima u „Komsomolskoj pravdi“naslikala analitičarka Jelena Larina.

Mislim da je Snoudonov slučaj, koji ima ne samo dvostruko, nego i višestruko dno, uslovljen pre svega sukobom dveju političkih grupacija u SAD, koji predstavljaju interese dvaju ekonomskih blokova – s jedne strane bloka najnovijih IT tehnologija i s druge strane bloka tradicionalnog industrijskog sektora.

Kao posledica bekstva i razobličavanja Snoudona udarac je zadobila najmoćnija špijunska služba – NSA, koja je u vezi s kompjuteraškim sektorom. A udarac su, kako se vidi, nanosile snage FBI, koje su tesno povezane sa industrijskim sektorom, pre svega naftaškim, s porodicom Buš, to jest s Jelskim iluminatima, koji i stoje na izvorima FBI.

Jano je da je u svemu tome FBI bilo neophodno da se kako-tako dogovori sa specijalnim službama nekih drugih zemalja, tako da u svetskoj borbi za vlast, informacije i resurse, više i nije takva retkost da korporativno – granski interesi dobijaju taktičku prednost nad nacionalnim interesima.

A kao gubitnik se u tome skandalu pokazao Obama, koga su „navukli“ i javno i na ponižavajući način. Zbog toga greše svi oni koji smatraju da je sva ta galama bila nadahnuta klanovma koji stoje iza Obame s ciljem da se iskompromituju američke specijalne službe, koje su u prvoj polovini HXI veka sebi prigrabile isuviše mnogo vlasti.

Skandal nije zapljusnuo špijunsku zajednicu SAD u celini, nego samo jednu konkretnu službu, a to se desilo u za Obamu veoma neprijatnom momentu. Tokom nekoliko godina Obama je svoju „štalu“ čistio od svih onih koji su na bilo koji način bili povezani s klanom Buševih, neokonzervativcima, Jelskim univerzitetom, na šta je protivnik odgovorio svojim protiv udarom.

Još jedna linija skandala je i zaoštravanje odnosa sa Evropljanima baš u momentu kada su bili intenzivirani razgovori o evroatlantskoj integraciji. Na taj način se pokazalo da Snoudon nije džoker u samo jednoj igri i možda nam neće biti suđeno da saznamo sve o svim tim igrama.

Slučaj Snoudon je bio važan i u još jednoj stvari. Zbacio je maske s američke IT zajednice, koja se predstavljala kao da je daleko od svetske politike i biznisa, kao i s vlasnika i kobajagi tvoraca osnovnih socijalnih mreža – koji su se predstavljali kao da su genijalni pojedinci, koji su se probili zahvaljujući samo talentu i sreći.

Zahvaljujući razobličenjima koja su došla od Snoudona postalo je jasno da su IT strukture – čak i da nisu delovi NSA i VIK (vojno-industrijskog kompleksa) – samo mlađi partneri, koje je stvorio američki vojni sektor za sopstvene ciljeve, da aktivno za taj sektor rade i da ih on finansira, a naročito vojna agencija DARPA. I da Mark Cukerberg, Lari Pejdž, Stiv Džobs i drugi uopšte nisu „self-mejd meni“ i uspešni geniji koji potvrđuju „američki san“, nego da su samo proizvod rada VPK, tajnih službi i propagandne mašine SAD.

A šta je s evrointegracijom – hoće li Nemačka uspeti da nastavi sa ujedinjavanjem Evrope oko sebe?

— Ja mislim da će problemi Evropske Unije bivati sve ozbiljniji. Ta umiljata konstrukcija koja je, po mome mišljenju, od samog početka nesposobna za život u obliku u kome je zamišljena, bila je stvarana kao jedan od elemenata neo-liberalne kontra-revolucije. Taj je projekt završen i Evropsku Uniju sada razdiru najoštrija neslaganja, da ne govorimo i o tome da je to kolos na glinenim vojno-političkim nogama.

Možda se Evropska Unija i neće raspasti de-jure ali u njoj će se izdvojiti „karolinško jezgro“, s Nemačkom u centru, oko koga će biti eksploatisana periferija. Ali i u samome „jezgru“ doći će do ozbiljnih problema, koji će nastati u vezi s povećanjem demografske mase afrikanskog i arapsko-muslimanskog stanovništva.

Glavni dobitnik celog tog projekta pod imenom „Evropska Unija“ jeste Nemačka. Nemci su ekonomskim putem postigli ono čemu je vojno-političkim sredstvima stremio Hitler – tvorac prve verzije Evropske Unije (u vidu Trećeg Rajha). Ako istovremeno uračunamo stepen kontrole, koju SAD i američke transnacionalne korporacije vrše nad SRN, koja je iz početka i nastala kao američki protektorat uz tri uslova koji su bili izdiktirani Adenaueru u kancelarskom zakonu 1949. godine (oštro ograničenje suvereniteta Nemačke), kontrola nad ekonomskim, političkim i intelektualnim životom Nemaca, onda se veoma smanjuje nedoumica u vezi porekla nemačkog uspeha.

1940. godine Čerčil je izjavio da Velika Britanija ne ratuje s Nemačkom, čak ne ni s nacional-socijalizmom, nego s nemačkim duhom, s duhom Šilera, da se taj više nikad ne podigne. Posle 1945. godine kolektivnom Zapadu (u koji spada i Izrael) pošlo je za rukom da u Nemce kao u narod usade osećanje kolektivne krivice za nacizam i da ih u mnogim stvarima duhovno kastriraju i nateraju u takvo jedno socio-kulturno stanje, u kome im je i za najmanje protivljenje odmah prebacivano da su „naci“.

U poređenju s tom psihoistorijskom lobotomijom mnogo humaniji bio je pristup Staljina, koji je izjavio: „Hitleri dolaze i odlaze, a nemački narod ostaje“. Štaviše, Rusi, koji su podneli glavni udarac hitlerove mašine i čije se žrtve iz vremena rata nemogu porediti sa žrtvama bilo kojeg – ponavljam: bilo kojeg – naroda, nemaju istorijsku mržnju prema Nemcima, sva krivica počiva na nasional-socijalističkom režimu i na tim silama u Velikoj Britaniji i SAD, koje su ga i dovele na vlast, spremajući agresiju protiv SSSR nemačkim rukama.

Po sociološkim istraživanjima javnog mnjenja danas 40% nemačkih muškaraca žele da budu domaćice. S takvim ljudskim materijalom teško će biti stvoriti Četvrti Rajh. Kada je u posleratnim godinama bila stvorena struktura mreže „Peti Rajh“ istorija se surovo našalila s Bormanom, Milerom o Kamlerom, koji su time mnogo postigli.

Nemačke finansije i industrija danas se ne nalaze ni pod malo manjom kontrolom SAD, nego što je to bilo u 1920- tim i 30-tim godinama, kada su Amerikanci ekonomiju i firme Nemačke zasipali novcem. Istorija se ponavlja ali, naravno, na drugi način. Situaciju u Evropi danas je moguće opisati po Gibonovom „Oslabljenju i propasti“ ali ne Rimske imperije, nego Evrope kao civilizacije obuzete željom da umre.

U poređenju s nestajanjem kod Evropljana verskog, kulturnog i rasnog identiteta, gubitkom radnog morala, ljubavi i želje za radom, s uništavanjem porodice i legalizacijom izopačenosti i patologije (jedino što im preostaje da legalizuju su još pedofilija i kanibalizam) finansijsko i ekonomski problemi – to je samo malo cveće, ali zato veoma otrovno… Želeli bi smo da verujemo da će se u Evropi naći sile, koje će biti sposobne da zaustave sve te evrobirokratske ništarije i nekrokrate, koji se naslađuju u nagoveštavanju smrti cele civilizacije…

Kako Vi ocenjujete najbližu perspektivu SAD – da li će se njihovi geopolitički i finansijski problemi produbljivati?

— Nema nikakvih naznaka toga da će u 2014. godini situacija u Americi da se popravi. Ima nešto trulo u „kraljevstvu“ amerikanskom. Ranije im je sistem radio pri bilo kakvim, čak i slabim i ne sasvim adekvatnim predsednicima, naprimer za Forda i Kartera, o kojem, inače, američki posmatrači i ne govore drukčije nego kao o „budalastom“. Danas je američki sistem toliko oslabljen da prisustvo slabog, jednog od najslabijih predsednika u istoriji SAD utiče na sistem u celini.

Stiče se utisak da se američka elita na vlasti, isto uostalom kao i evropska (dovoljno je samo malo obratiti pažnju na sve te blerove-sarkozije-olande i slične), proživljava oštru krizu i da degradira. Radi se o ozbiljnom problemu vrhuške svetske kapitalističke klase i njenih zatvorenih nadnacionalnih struktura usaglašavanja i upravljanja.

A ukoliko kriza uništava sistemotvorni elemenat, to onda znači da u sistemu počinje da se oseća miris tamjana. Spoljna vojno-politička ekspanzija severnoatlantskih elita u poslednjoj deceniji – to su s jedne strane grčeviti pokušaji da se na isti način reše i unutrašnji problemi a, s druge strane su i pokušaji da se krizna situacija popravi uspostavljanjem kontrole nad oblastima proizvodnje narkotika i nad putevima njihove distribucije.

Otuda i potiče invazija na Avganistan, uspostavljanje narko-banditske države Kosovo, jednim delom i „arapsko proleće“, u kome se takođe opažaju motivi i interesi narko-trafikanata.

Činjenica da trgovina drogom igra sve veću ulogu u globalnoj ekonomiji u celini, a ne samo u njenom kriminalnom segmentu (danas oko 50% banaka u svetu postoji samo zahvaljujući kreditiranju trgovine drogom), svedoči o najdubljoj krizi ekonomije i civilizacije koja je takvu ekonomiju stvorila – u vezi sa čime bi trebalo razmisliti i da li ovde uopšte i priliči koristiti reč „civilizacija“ ili bi pre pristajalo govoriti o anti-civilizaciji, anti-sistemu. Ovaj anti-sistem radi za narko -ekonomiju isto onoliko koliko i narko – ekonomija (zajedno i s celom globalnom kriminalnom ekonomijom) radi za taj sistem.

Tako je 2013. godine u Kaliforniji bila legalizovana marihuana; postoji i mišljenje da nas očekuje legalizacija sada prvo ovog, a posle njega i drugih narkotika i to i u drugim državama. Narkotizacija društva jedan je od pokazatelja krize a u isto vreme i toga da se svetska vrhuška polako ali sigurno kreće u pravcu stvaranja novog, post-ljudskog bića, koje neće imati ni pol ni naciju ni rasu ni istorijsko pamćenje i koje će stoga biti veoma podložno manipulaciji. A one koji pokušaju da se ovome usprotive biće odstranjeni.

2013. godine došlo je do nečuvenog događaja u istoriji zapadne civilizacije: po prvi put je usled pritiska svetskih sila rimski papa dao ostavku. Tokom godine se pritisak na papu povećavao: američki visoko postavljeni činovnici davali su izjave o neophodnosti „vatikanskog proleća“, u štampi se raspirivala kampanja. U suštini je protiv pape solidarno istupio veći deo svetske vrhuške. Kao rezultat toga došao je novi papa.

Najinteresantnije je tu njegovo ime: zove se Franja. Tu se radi o tome što je novi papa jezuita a između franjevaca i jezuita odavno postoje, blago rečeno, složeni odnosi. Da li je ime Franja simbol pomirenja protivnika pred narastajućom opasnošću pritiska anglo-saksonaca na Vatikan u borbi za budućnost? To je sasvim moguće.

Finansije će kod novog pape kontrolisati predstavnici Malteškog reda. Ovaj red, koji se skriveno reklamira u filmovima o Hariju Poteru, vrši funkciju strukture koja povezuje Vatikan sa specijalnim službama anglo-saksonaca – MI-6 i FBI. I na taj način dolazimo do veoma zanimljive slike.

Kojom će brzinom u ovoj godini biti nastavljena prekonfiguracija Bliskog Istoka?

— Nesumnjivo je da takvi planovi postoje. Ali tu je takođe ima i nekoliko nepoznatih veličina. Kako će, na primer, proteći izvođenje američke vojske iz Avganistana? Da li će SAD uspeti da usaglase odnose sa Iranom? Da li će zainteresovanim silama poći za rukom da rasture Siriju, a ako do toga i dođe, na koji način? A ono što je postalo jasnije u 2013. godini, to je niz Erdoganovih pokušaja da Tursku pretvori u regionalni pol moći. Međutim u svojoj sirijskoj politici Erdogan se grubo preračunao. Verujući da je svrgavanje Asada neizbežno, Erdogan je požurio da uđe u tabor njegovih protivnika – gde se kao naivan istrčao.

I odmah su mu se na to nadovezali i ozbiljni unutrašnji problemi – nemiri u Istambulu, izazvani obaranjem dva velika drveta u jednom gradskom parku – sve zbog ekologije, ako nekome još nije jasno…

Ali glavni inostrani „ekser“ bio je zabijen svrgavanjem Mursijevog režima u Egiptu. Svoje nade Erdogan je polagao u savez s pokretom Muslimanske braće, koji bi stvorio jednu osovinu stambul-Kairo, kojom je nameravao da podupre pretenzije ojačavanja uloge svoga režima, što teško da je ikome odgovaralo – uključujući i RF i Izrael.

U vezi s tim postoje i na internetu informacije o učešću izraelskih tajnih službi u pripremama svrgavanja ihvana predvođenih Mursijem od strane egipatskih oficira predvođenih As-Sisijem. U svakom slučaju, barem u bližoj budućnosti, Turskoj neće više ni u snu dolaziti neka razmišljanja o moći.

Da li bi u Tihookeanskom regionu ove godine moglo da dođe do neke oštrije konfrontacije između SAD i Kine?

— U svetu u kome se promene brzo dešavaju teško je prognozirati takve stvari. Ni SAD ni Kina nisu u datom momentu zainteresovani za konfrontaciju – čak ni pri uslovima da napetost i dalje ostane. Pre bi moglo da dođe do povećavanja tenzije u japansko kineskim odnosima.

A evo i poslednjeg pitanja: koje pretnje za Rusiju vidite u 2014. godini?

— Glavne pretnje za Rusiju u 2014. godini iste su one koje su postojale i u 2013. godini – korupcija, sniženje tempa ekonomskog rasta, porast socijalnog raslojavanja te shodno tome i nezadovoljstvo kod naroda, naročiito kod ljudi koji su izistinski glasali za Putina.

Kombinacija „usporavanje ekonomskog rasta – korupcija – porast socijalnog raslojavanja i napetosti“ stvara začarani krug. Na pozadini sniženja ekonomskog rasta upravljačke grupacije svoje gubitke sve više nadoknađuju porastom korupcije, što u društvu povećava napetost a osim toga još više pogoršava ekonomski položaj.

Sve to je još opterećeno i zaoštravanjem socijalne situacije, što se može zloupotrebbiti, ili čak i podgrejati od strane spoljnih faktora – tim više što kritičničnih tačaka već imamo dovoljno: Kavkaz, Povolžije (oblast oko reke Volge), neki regioni u Sibiru, gde s vremena na vreme bivaju započinjani razgovori i o „sibirskoj samostalnosti“. A mnogo toga će, razume se, zavisiti i od svetske ekonomije.

U novoj godini i u doglednoj budućnosti pojačavaće se borba u svetskoj vrhuški. Neoliberalna kontrarevolucija je završena – na nju slobodno zaboravite. Ali zamajac hvataju i antiliberalni kurs i sile s njim povezane, koje će se potruditi da sprovedu čistku među onima koji su od protekle epohe imali koristi – pre svega takozvanih „novih bogataša“. Suprotstvljenost na svetskom nivou pristalica neoliberalne i antiliberalne intrige će se bez sumnje prenositi i na teritoriju Rusije, ne bi li stvari još više zapetljale. Dosadno nam svakako neće biti.

Razgovor sa profesorom Fursovom objavljen 1. 3. 2014. u ruskim novinama „Pogled“ (Vzglяd)

Prevod Kosta Mitić

(Vaseljenska)

 

 

Share this post: