UKRAJINCI SLUČAJNO OBORILI MALEZIJSKI AVION ALI OBAMA SADA NE MOŽE DA UZMAKNE

obama

Sada je za SAD objašnjenje svega što se dogodilo nekakvom nehotičnom slučajnošću, i još bolje – sinergijom mnoštva slučajnosti – gotovo jedini način da mirno i tehnički izađu iz igre. Avion su oborili Ukrajinci, slučajno su oborili, neće biti istrage, ona nikome nije potrebna. Jer, plotun je bio spontan, a to je – ponavljam – jedino što sada spasava Zapad. Porošenka sada niko neće potapati, on će sam potonuti za dva – tri meseca. Američko obezbeđenje primorano je da „čuva obraz”, budući da je Barak Obama prvo rekao, a kasnije se pojavili objektivni podaci praćenja, i kako iz toga izaći – niko ne zna.

SVE poslednje novosti o istrazi katastrofe nad Donbasom govore samo jedno: sve je jasno, ali, problemi su tek pred nama.

Glavne teze za sada su ovakve: avion su oborili Ukrajinci, slučajno su oborili, neće biti istrage, ona nikome nije potrebna. Objasniću detaljnije.

O informativnom ratu rečeno je mnogo: Amerikanci su ga započeli, i na njima je da sada iz njega izađu, ma kako da je to tužno. Više nema smisla razmatrati mnoštvo  objektivnih dokaza – američkoj strani treba pružiti mogućnost da se časno izvuče iz svega toga, jer ako SAD-u to ne uspe svi mi možemo opet da se nađemo pred opasnošću od totalnog rata.

Nikad i ni pod kakvim uslovima ukrajinska strana neće objaviti podatke svojih sredstava objektivne kontrole, ako uopšte postoje. Najverovatnije su već uništeni. Priznanje  slučajnosti lansiranja rakete – kako god da se klasifikuje – poslednja je šansa za SAD da se izvuku iz prljave ukrajinske močvare. Da, slučajnost, dešava se u ratu. Ali, to treba objasniti zapadnom auditorijumu.

A ako to ne bude moglo da se razume, onda će morati jednostavno da se zapamti: ukrajinska armija puca gde hoće i na objekte koje hoće. A ponekad, zapravo, bilo gde…

Da, svi mi ovde znamo neobične anegdote da će ukrajinska raketa ako se usmeri na avion obavezno pogoditi u drvo. I obrnuto. Za one koji su se rodili i odrasli u Sovjetskom Savezu to je – datost. Ali, čoveku sa Zapada tu datost treba dokazivati i objašnjavati. On, čovek Zapada, navikao je da razmišlja, da ako momak prilično i lako govori na majmunskom engleskom, iako sa izraženim akcentom, on je, ipak, naš, ovdašnji momak. Tako je bilo sa Sakašvilijem i Juščenkom.

Oni su još bili i oženjeni zapadnim damama. A, eto, Jacenjuk i Turčinov, oba su vezani za američke sekte. Oni su dvostruko svoji.

Momak sa Zapada navikao je da razmišlja da, ako je raketni sistem postavljen na borbeno dežurstvo, onda to nešto znači. Njemu ne može da se objasni da je za 23 godine ukrajinska armija izvela samo jednom vežbe PVO – 2001. A to se završilo obaranjem ruskog aviona iznad Crnog mora. Posle toga u Ukrajini nije bilo vežbi, nikakvih (!) i nikada (!).

Pozivanje na rat u Južnoj Osetiji, u kojem su se upravo ukrajinske posade „Bukova” odlično  pokazale pošto su uz gruzijsko prostačko huškanje oborile četiri ruske letelice, takođe ne funkcioniše. Gruzini su uz velike teškoće našli u čitavoj Ukrajini dve posade za one iste „Bukove” za koje su komandiri posada bili Amerikanci poljskog porekla.

Većina tih hrabrih ukrajinskih raketaša poginula je posle rata 08.08.08. pod nerazjašnjenim okolnostima, a oni koji su ostali živi odali su se piću (grad Strij, Lavovska oblast, bivša baza PVO Prikarpatskog vojnog okruga VS SSSR-a). Niko se nije ni postarao da obuči nove posade, jer nije bilo potrebno.

Uzgred, inventarizaciju raketa niko nije sproveo, mada ona nije ni imala nikakvog smisla pošto su rakete prodavane i desno i levo, a što je posebno žalosno – upravo levo, odnosno u zemlje koje te iste SAD proglašavaju za „otpadnike”. A „hvatanje” cilja sistemom navođenja – komplikovana je stvar. Jer, „Buk” može istovremeno da prati do 24 cilja, i apsolutno nije jasno šta je video na radaru konkretni momak.

„Boing” je mogao da šalje dodatne signale. Na njemu su mogli da se nalaze neprovereni instrumenti što bi sada malezijskoj avionskoj kompaniji bilo teško da prizna.

Čak i ako je na „Boingu” svetlelo dodatno malo svetlo – to je moglo da bude razlog za lansiranje rakete. A na radaru  je bilo nekoliko objekata koji su se kretali u pravcu zone borbenih dejstava – tada je spontano lansiranje rakete više nego moguće.

U vreme hladnog rata često su korišćeni putnički avioni za obaveštajne ciljeve i za to su opremani fotografskim uređajima. Naravno, to nije naš slučaj, a i vremena su potpuno drugačija – sateliti nekažnjeno lete, ali ipak niko još nije pokazao koliko je bio besprekoran avion, njegova posada i čudan pravac.

Inače, baza američkih bespilotnih letelica koje rade za kijevske vlasti, nalazi se u Kanatovu kod Dnjepropetrovska, upravo u zoni preleta „Boinga”. To je stara ostavljena baza sovjetskog ratnog vazduhoplovstva, jedna od onih koje su obrasle suncokretom još krajem 90.-ih.

Međutim, tamo su nedavno doputovali Amerikanci, sve su obnovili i sad se to kolhozno polje naziva 66-ta posebna brigada ratnog vazduhoplovstva Ukrajine, iako su tamo ukrajinski samo natpisi i psi.

Tamo žive američki vojnici, a bazirane su samo američke bespilotne letelice, od kojih su dve već oborene. Prvu je – još u proleće na Perekopu oborio ruski lovac, drugu – iznad Donjecka narodna vojska i pri tom je gotovo čitava dospela u njihove ruke.

Sada je za SAD objašnjenje svega što se dogodilo nekakvom nehotičnom slučajnošću, i još bolje – sinergijom mnoštva slučajnosti – gotovo jedini način da mirno i tehnički izađu iz igre.

Tehnički – treba samo „potrošiti” još nekoliko nedelja. A kasnije i podaci iz „crnih kutija” neće biti toliko aktuelni, i uopšte, sva priča izbrisaće se iz pamćenja, možda, u svetlu drugih okolnosti.

Ali, same okolnosti koje se odvijaju u Novorusiji više neće moći da se izmešaju. Mnogi su našli to mesto na karti. Mnogi su počeli da gledaju vesti. U njima se, na primer, radikalno promenio ton novinara CNN pošto su dobili pristup Lugansku i Donjecku na kraju reda malezijskih predstavnika.

Nijedan zapadni novinar tri meseca nije bio u zoni borbenih dejstava, a sada su objektivno izveštavali uživo, da ginu civili, da se sa ukrajinskih pozicija puca iz teške artiljerije po stambenim kvartovima, i što je najzanimljivije, voditelji u studiju ih nisu nijednom prekidali. A to na CNN i Foxnews rade više puta. Ipak, sada reči prate slike tela raskomadanih na delove i očigledno civila, tako da čak Kristijan Amanpur nikoga neće prekinuti.

Upravo će razmatranje seta slučajnosti koje su dovele do raketnog plotuna najverovatnije uskoro postati dominantno. Nedoučeni ili čak uopšte nikada ni od koga obučeni majmun sedeo je pored lansirane rampe sa raketom. On nije prepoznao objekte.

Lovac koji je pratio (ili šta je već radio s tim „Boingom”, nije li ga potiskivao sa trase?), pošto je uočio raketu bio je primoran da učini baš onaj hitni manevar izbegavanja na koji ukazuju objektivni podaci ruskog osmatranja – on je naglo krenuo nagore do krajnje, čak i prekomerne visine.

Na nekoliko radara nešto definisano kao „leteći objekat malih gabarita i velike brzine”, odnosno, lovac, a ne NLO, izvelo je redovni manevar izbegavanja raketnog plotuna sa zemlje. Tako su učili u sovjetskim školama letenja. Svi ukrajinski piloti izašli su iz tog „šinjela”.

Sholastička polemika o tome da li je to bio baš „Buk” ili stari S-200 na kojima su takođe oni sami pre 25 godina kuvali rakiju, nemaju smisla. Dobri ljudi koji vode tu visoko profesionalnu polemiku polaze od nekih idealnih okolnosti zaboravljajući da je sve to – Ukrajina.

Plotun je bio spontan, a to je – ponavljam – jedino što sada spasava Zapad.

Ipak, mi ni to nikada nećemo čuti ni videti, budući da Porošenka sada niko neće potapati, on će sam potonuti za dva – tri meseca. Američko obezbeđenje primorano je da „čuva obraz”, budući da je Barak Obama prvo rekao, a kasnije se pojavili objektivni podaci praćenja, i kako iz toga izaći – niko ne zna.

Dalje polemike eksperata vodiće se o tome koliko demona može da se smesti na vrhu igle. Svima je i tako već sve jasno, ostalo je samo da se smisli kako spasiti današnju administraciju SAD i pri tom izbeći svetski rat.

U interesu mira u čitavom svetu učiniti tako da istraga okolnosti stradanja bezmalo 300 ljudi potraje što je moguće duže. A kasnije se i zaboravi.

Da li je to moguće? Da, moguće je. Pa, nismo videli nesrećne rođake koji jurišaju na zgradu aerodroma Shiphol, iako relativno skoro isto takve gomile samo što nisu srušile vladu Malezije zbog sličnog „Boinga” koji je iščezao ne zna se gde.

Evropske vlade mogu da učine tako da rođaci poginulih prestanu da postavljaju pitanja. Mada, upravo oni koji su izgubili najbliže mogli bi da postanu pokretači čitave istrage. Da, to je veoma cinično.

Ali, ima li još nekog izlaza?

Jevgenij Krutikov

(Fakti)

Share this post: