Uspomene na ratove još nisu svarene

Ilustracija

Atentate u novembru Francuzi su doživeli kao da su ciljani upravo na njihov identitet definisan u fantazmu o umeću življenja – kafane, lepe žene, rafinisan način jela, inteligentni i suptilni odnosi sa ljudima.

Napisao sam ovaj roman da bih razumeo savremenu Francusku koja je i dalje pod velikim tenzijama i ne prepoznaje se dobro u ovom trenutku, kaže Aleksi Ženi, francuski pisac koji je gostovao na „Molijerovim danima”, i čije je delo „Francusko umeće ratovanja” sada objavljeno i kod nas u izdanju „Zaveta” u prevodu Slavice Miletić.

Profesor biologije po profesiji, Ženi kaže za „Politiku” da je počeo da piše još kao dete, a da se ozbiljno tome posvetio u 28. godini (rođen je inače 1963. godine u Lionu).

Dve decenije, međutim, izdavači su uporno odbijali sve što bi ponudio. Danas smatra da su imali pravo i da to nisu bile dobre stvari, jer kad je ozbiljno uronio u temu koju obrađuje u „Francuskom umeću ratovanja”, to izdavači ne samo da nisu odbili nego je za taj, dakle svoj prvi, roman dobio i Gonkurovu nagradu (2011. godine), i to uprkos tome što je pisao o temi koja u Francuskoj izaziva ljutnju, jer tih ratova niko ne voli da se seća, niti mari za sećanja njihovih vojnika.

U ovoj obimnoj knjizi koja govori o 50 godina vojne istorije u Francuskoj i o 20 godina ratovanja, pratimo dva toka: prvi u današnjoj Francuskoj, punoj tenzija, i drugi koji kroz priču ratnog veterana govori o Pokretu otpora i ratovima u Indokini i Alžiru.

Zašto Francuska ne voli da se seća svojih ratova, pa se čak govori i o kolektivnoj amneziji?

Posle rata u Alžiru, vidimo odluku ili čak želju da se prekine sa ratovanjem, da se napusti svo to kolonijalno carstvo i ideja koja je tokom celog jednog veka bila važna, da ljudi razmišljaju isključivo o evropskoj Francuskoj i da se iskoristi ta ekonomska ekspanzija. Dakle, kao da je neko uspomene na ratove ostavio sa strane i zbog toga one nisu „svarene”. Niko nije tražio da se objasni šta se zaista desilo, jer je to bilo teško, pogotovo kad je reč o ratu u Alžiru gde je bilo više različitih strana i kod Alžiraca i kod Francuza i gde je bilo puno izdaja i ubijanja. Ne možemo samo da kažemo da je tu bila Francuska koja je okupirala Alžir  i otišla, jer je postojala važna francuska populacija koja je živela u Alžiru.

Često čujemo da je alžirski rat tabu tema?

U Francuskoj svi pričaju o nekoj vrsti tabua o alžirskom ratu, ali to nije tačno. Nikada ništa nije skrivano. Od pedesetih godina svi sve znaju, sve je bilo u novinama, sve je bilo ispričano, ali niko ne želi to da zna i niko ne uspeva da spoji te elemente zajedno. Zbog teme kojom se bavim u romanu, ljudi misle da imam obimnu dokumentaciju ili da sam išao u neke tajne biblioteke, a ja sam koristio dokumenta svima dostupna. Sve što mi je trebalo našao sam u Gradskoj biblioteci u Lionu i na internetu. Dakle, tabu nije na samim činjenicama nego u priči. Ljudi ne uspevaju da ispričaju prošlost, jer ne postoji globalna priča o tome, već samo pojedinačne. Zadatak mog romana je bio da sklopi nesklopivo. I sam sam bio iznenađen koliko njih se pronašlo u tom delu.

Koliko se Francuska promenila za tih pola veka?

Posle velikog procvata De Golove Francuske, posle ekonomske, intelektualne i kulturne ekspanzije koju danas zovemo „trideset slavnih godina”, počinje pad od devedesetih i naročito od početka ovog veka. Počinjemo da se pitamo šta je Francuska, šta je njena budućnost, šta znači biti Francuz. To je period sumnje sa suludim razmišljanjem o identitetu Francuske, što se manifestuje tenzijama, društvenim i etničkim, kao i diskursom koji bih okarakterisao kao reakcionaran. Moja knjiga se poziva na Sarkozijeve godine koje su donele povratak na mnoge glupe misli o identitetu, površan tretman svih problema i isključivost. Sve vreme se razmišlja o njima i nama. „Mi” smo oni što se smatramo Francuzima poreklom koliko god da je taj pojam nedefinisan, a „oni” su oni koji dolaze iz bivših kolonija i tu postoji blokada, jer ne uspevamo da ih prihvatimo kao građane Francuske.

Da li je to danas najveći problem u vašoj zemlji a i šire?

Ako slušamo medije, rekli bismo da jeste, a zapravo nije. Islam je neka vrsta ekrana koja nam ne dozvoljava da vidimo ostale probleme: ekonomske, sklerozu političkog života, nedostatak projekata i vizija budućnosti. Svi ti problemi se koncentrišu u opsesiju imigrantima, islamom. Da, postoji jedno neprijatno osećanje na svim nivoima, ali ono nije baš definisano. Pogledajte sad ovaj pokret „Noć na nogama”, oko koga se okupljaju ljudi u velikim francuskim gradovima na trgovima i debatuju. Sadržaj tih diskusija je dosta nedefinisan, ali postoji želja da se govori… Ljudi su željni prave demokratije.

Pomenuli ste izraz „biti Francuz”. Šta danas to znači?

Uvek je bio problem odgovoriti na to pitanje. Ernest Renan je na kraju 19. veka rekao da se Francuz ne postaje po krvi, ni po nasledstvu, već da je reč o izboru i želji da budete Francuz, želji da učestvujete u njenoj kulturi i u njenoj političkoj formi, republikanskoj. Sada, međutim, postoji pokušaj pozivanja na nasleđe, što je apsurd, jer je francuska populacija veoma pomešana.

A šta je danas sa francuskim umećem življenja?

Ah, taj fantazam koji Francuzi neguju – kafane, lepe žene, rafinisan način jela, inteligentni i suptilni odnosi sa ljudima! Kada su se desili atentati u novembru, gde su naslepo ubijani ljudi u kafićima, Francuzi su ih doživeli  kao ciljane upravo na taj njihov identitet, na svet u kome su odnosi prijatni, u kome postoje neki drugačiji muško-ženski odnosi nego u islamu…

Kako ste ih vi doživeli? Da li ste se uplašili?

Napad na karikaturiste lista „Šarli Ebdo” doživeo sam kao košmar, nešto potpuno irealno, jer njihov rad znam još od detinjstva. U novembru, kad su se desili monstruozni atentati naslepo, bio sam u Lionu. Sutradan sam otišao u Pariz, nikoga nije bilo na ulicama, ljudi su bili jako uplašeni. Ja nisam osećao strah, jer nisam bio tu tog dana, ali sam video strah kod drugih.

Može li se reći da je terorizam danas način ratovanja u 21. veku?

Ratovanje jeste evoluiralo i danas jesmo u jednom asimetričnom ratu između velikih sila i manjih koje, međutim, imaju kapacitet da vrše zlo. Jeste to forma ratovanja sa drugačijim sredstvima, u kojoj nije lako identifikovati neprijatelja i dopreti do njega. I to jeste veliki problem danas u Francuskoj, jer se postavlja pitanje, s obzirom na to da su teroristi regrutovani u samoj muslimanskoj populaciji u Francuskoj, da li je ta populacija zaista neprijateljska ili nije. To francuskom društvu daje krhkost i da se ono ne bi rasprslo, potrebno je jasno i glasno reći da postoje državljani Francuske koji jesu Muslimani.

(Gordana Popović/Politika)

Share this post: