VELIČAJU RAZNE LIKOVE, A ŠTA JE S MOJIM RATNIM DRUGOVIMA? Radovan je bio na Kosovu, od njegovih priča naježiće vam se svaka dlaka na telu! (FOTO)

Radovan Milić, borac s Kosova, pripadao je 125 motorizovanoj brigadi, borbenoj grupi 2. Ratovao je od Peći i okolnih sela do Kote 601 zajedno sa svojim saborcima, koji su kako kaže, sad zaboravljeni.

Radovan je pre svega želeo da ispriča priču koju danas niko više ne pominje.

Želeo je da uspomena na njegovog ratnog druga Radomira Mihajlovića zauvek traje, ali i da se konačno “oseti” malo pravde.

– Radomir Mihajlović iz Aranđelovca se na ratištu pokazao kao pravi Šumadinac, ratnik, ali što je najbitnije, kao čestit čovek.

Poslednji dan svog života, još jednom je dokazao svoju čestitost. Celu noć je bio na straži, i vratio se oko 6 ujutru u bazu.

Bio je sam, ali je uspeo da uhvati 13 Albanaca, koji su kasnije pušteni, ali to je druga priča, kaže Radovan koji nije želeo da blati nikoga.

Na čelu njihove jedinice bio je Ljubinko Đorković, pod ratnim imenom Veljko. On je odmah nakon rata postao najmlađi potporučnik u Srbiji. Kobnog dana po Radomira, dao im je zadatak da se rasporede 400 koraka oko baze (selo Ljubenić) kako bi usmerili Albance na put ka Đakovici.

Imali smo i jednog vojnika koji je bolovao od posttraumatskog stresnog poremećaja. Kada smo rekli Ljubinku da nam on u tom trenutku predstavlja samo teret, dobili smo odgovor: “To je vaš problem”. Nosili smo sa sobom brdo bensedina, pa smo rešili da mu damo par, jer je bio pod neverovatnim stesom. Bilo nam je bitno da zaspi.

Ostati u bazi, bilo je rizično, ali je Radomir Mihajlović iako premoren od straže, žrtvovao sebe ponudivši da će čuvati ratnog druga.

Tog dana, kad su svi otišli u borbu, u bazi su ostali Radomir, vojnik kojeg je čuvao i buduća ratna heroina, Ljiljana Žikić.

Oni su nastradali 1. aprila 1999. godine u selu Ljubenić u 9.30h ujutru. Vojnik koji je bolovao od stresa uzeo je pušku i krenuo da ubija. Ljiljana je u tom trenutku bila na spratu u kući kad je čula pucanj.

Radomir je ubijen od strane svog ratnog druga, a nakon toga, istu sudbinu doživela je i ona.

– Nemam ništa protiv što je Ljiljana postala srpska heroina, ali moram da se zapitam gde je nestala uspomena na Radomira.

– Dina Galorini, Ljiljanina ćerka, izašla je u javnost gde se, koliko sam video, žali što mora da plaća alimentaciju. Ona je dobila 30.000 dinara od države, besplatno školovanje i radno mesto koje joj je Vulin platio 300.000 dinara.

Nemam ništa protiv toga, ali se pitam gde su priznanja ostalim vojnicima, a da ne pominjem da meni država duguje 33 plate, priča Radovan, pa u dahu nastavlja:

– 18 godina sam ćutao, ali Dina, zar ti država nije dala dovoljno? Ako tebi nije dala dosta, kome jeste, pita se on.

Osvrnuo se i na najgoru uspomenu iz rata koju će zauvek pamtiti.

– U selu Donji Streoci, opkoljeni junak Nikola Čutunilo, dobrovoljac koji je došao iz Hrvatskih Karlovaca, poginuo je u najgorim mukama. Ustaše su mu pobile celu porodicu, pa je došao na Kosmet da se bori.

Nakon što je ranjen, puzao je po podu 70 metara s crevima u levoj ruci, dok je desnom pucao na Albance, priča Radovan.

Pomenuo je još jednog junaka kojeg nije napustila humanost ni u najpotresnijim situacijama.

Zvao se Dragan Filipović i jedan je od najvećih junaka koje sam upoznao, pre svega zbog velikog srca.

Dok su pucali na njega, ugledao je kavez s kvočkom i pilićima, i rizikovao je život kako bi im napunio posudicu za vodu, i uspeo je da se “izvuče”.

Međutim, kasnije je oboleo od raka pluća i umro je u najgorim mukama. Ja sam mu iz Slovenije slao hranu, lekove, ali nažalost nije preživeo.

Radovan sad živi u Aranđelovcu. Iako njegov život više nikad neće biti isti, uspeo je da nastavi dalje.

Nakon rata je otišao u Sloveniju, gde mu se život stabilizovao.

– Postao sam član udruženja književnika, upisan u biografski leksikon znamenitih ličnosti u Sloveniji, a sin mi je osvojio i “Grand Pri” u teškoj kategoriji u Sloveniji, priča Radovan.

Ipak, neke slike nikada neće moći da izbriše iz sećanja.

(Espreso, Jelena Jovanović)

Share this post: