VIRUSI NEPOZNATI KAO SVEMIR. POSTOJE ZAGONETNI KORISNI VIRUSI.

 

Vestinet:

Mnogi virusolozi će ostati sumnjičavi da će bilo koji od navedenih pristupa uspeti u stvaranju čudotvornog leka.

Samo uzmite u obzir težak put kojim se i dalje suočava Proseta, gde su naučnici izmislili lek za  virus besnila. Oni sada pomno prate taj virus u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, radi budućeg istraživanja, i za prevenciju i kontrolu bolesti.

Da bi to uradili, moraju da pokrenu eksperiment na neuronima, ćelije koje je virus besnila zarazio.  Takođe će morati da rade van propisanih doza lekova, kao i da testiraju na životinjama.

Potencijalni neuspeh vreba na svakom koraku. Ponekad će imuni sistem napasti antivirus lek, kao osvajača. Ima i toga, da lekovi mogu da deluju na miševe ali su beskorisni na ljudima.

Čak i uspeh može doneti nepredvidive probleme. To je, svakako, lekcija iz priče o antibioticima širokog spektra.

Ako progutate Citro pilulu zbog infekcije salmonelom, ona neće uništiti samo salmonelu, već i druge korisne bakterije u stomaku. Jednom, kada salmonela nestane, a to može potrajati nedeljama, mesecima, a nekad i godinama, da bi organizam vratio svoj mikrobiološki ekosistem, trebaće mu kao da otputuje na kraj sveta. Ovaj poremećaj može, ironično, da dozvoli drugim patogenim bakterijama da se nastane u organizmu i uspostave njihov red.

Mi takođe zavisimo od dobrih-korisnih bakterija koje se nalaze u našem organizmu jer one vode naš imuni sistem na pravilan put razvoja i odbrane.

Mnoge studije su pokazale i sugerišu da deca koja dobijaju mnogo antibiotika u detinjstvu, imaju veći rizik da razviju poremećaj imunog sistema, kao što su alergije ili astma.

Naša tela su prepuna, ne samo bakterijama, već i virusima takođe. Čak i kada smo savršenog zdravlja, imamo trilione virusa nastanjenih u našem telu.

Naučnici su tek počeli sa ispitivanjem ekologije virusa, ali neki sumnjaju da to može biti dobro za naše zdravlje.

Mnoge životinje zavise od virusa. Lisnim vašima, na primer, je potreban virus koji pravi otrov, koji sprečava osice od polaganja jaja unutar njihovog tela. Naučnici su otkrili da miševi koji su oboleli od virusa koji napada limfu i njihov sistem, time sami sebe zaštićuju od oboljenja dijabetesa. Drugi virusi napadaju ćelije raka.

Mi možemo imati tako korisne viruse u našim telima koji samo čekaju da budu otkriveni.  Ovi virusi ne moraju inficirati naše ćelije, ali zato mogu biti unutar bakterija koje nas kolonizuju. Neke vrste mogu da zadrže stanovništvo svojih mikrobioloških domaćina pod kontrolom. Neki se virusi spoje sa bakterijama, umesto da ih ubiju, obezbeđujući svojim domaćinima korisne gene za hranjenje ili borbu sa konkurencijom. Svi ovi virusi, na kraju, mogu pomoći da ostanemo zdravi.

Moguće je da će široki spektar antivirusa razoriti ovaj kompleks koji je loše shvaćen u džungli biologije. Kako korisni iliti beneficirani virusi nestaju, moguće da ćemo platiti cenu, tako što će se razviti bolesti koje su virusi držali na distanci.

Čak i Lingapa priznaje da uništavanje virusa može da ode predaleko. „Ne mislim da želimo da ubijemo sve viruse“, kaže on, „mi jedino znamo o virusima kada se razbolimo ili urade nešto loše. Mi smo evoluirali sa njima. Sigurno postoji virus, tamo negde, koji radi samo dobre stvari.“

Postoji knjiga koja leti od klupe do klupe u Proseti (Prosetta), ovih dana. „Buđ u kaputu Dr.Floneja“ (Floney’s).

Piše o otkriću penicilina, ali autor knjige, Erik Laks, je izvukao delove priče koji se često zaboravljaju. Konkretno, malo ljudi će shvatiti da je Fleming napustio istraživanje penicilina, vrlo brzo nakon što ga je otkrio. Više od decenije, dok je Fleming radio na vakcinama i drugim projektima, potencijal leka je ostao neiskorišćen. Mnogi životi su izgubljeni od bakterijske infekcije tokom tog vremena.

Flemingov rad je bio zaboravljen sve do 1938.godine kada je Oksfordski patolog Hauard Flori (Howard Florey) nabasao na njegove radove, i odlučio da nastavi istraživanje tamo gde je Fleming stao.

Niko, u prvo vreme, nije hteo da finansira Florijeva istraživanja, pa je morao da čeka, sve dok konačno nije bio spreman da leči svog prvog pacijenta 1941.godine. pacijent, koji se ubo na trn od ruže, i kasnije dobio infekciju je, u svakom slučaju umro.

Trebalo mu je još dve godine da napravi projekat dovoljno moćan i ubedi farmaceutske gigante, Eli Lili (Eli Lilly), da počne da pravi penicilin na industrijskom nivou.

Flori, zajedno sa svojim saradnikom Ernestom Čejnom (Ernst Chain) je podelio Nobelovu nagradu sa Flemingom.

Ali istorija ima tendenciju da zaboravi 15 godina neaktivnosti i borbe, koji razdvaja čuveno otkriće penicilina, od njegove masovne proizvodnje.

Lingapa želi da svi u Proseti pročitaju ovu knjigu. On smatra da je to neophodno obrazovanje za sve koji se usuđuju da naprave penicilin za virus. „Svi se sećaju Fleminga“, kaže on, „Fleming je pokušao, i nije uspeo, i trebalo je da dođe Flori, deceniju kasnije, i pita, šta se desilo sa istraživanjem na kome je Fleming radio?“

Ako istinita priča o penicilinu može da bude vodič za naučnike koji rade na antivirusnim lekovima, to ih i uči da budu spremni da rade godinama, da se pripreme na razočarenja, neuspehe, smetnje, opstrukcije na putu da nađu lek, koji ne radi samo u posudi sa ćelijama, ili u mišu, već i u ljudskom organizmu.

Naučnici koji danas rade na antivirus lekovima možda neće biti ti koji su pronašli lek. Ali ako se to desi budućim generacijama, ispričaće dugu priču.

 Vestinet

Share this post: