VREME JE DA SE PROGOVORI O OVOME: Evo kako je Tramp rehabilitovao Miloševića!

Bivši predsednik SRJ

foto: Vikiliks

Posle 30 godina od Osme sednice CK SK Srbije ponovo su otvorene stare rasprave oko najturbulentnijeg zasedanja na kojem je struja srpskih komunista, predvođena Slobodanom Miloševićem, pobedila struju Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića.

To je promenilo i Srbiju.

Iako se Osma sednica uglavnom tumačila i tumači u kontekstu njenih posledica, tačnije kao „prauzrok“ svih dešavanja do 2000. godine, pa i do današnjeg dana, kao iskonski srpski „pragreh“, iz kojeg su proizašli svi ostali „grehovi“ i problemi koje Srbija i danas ima, već 17 godina se gubi iz vida ili, mnogo češće, svesno i namerno gura pod tepih ključno pitanje — zašto je Slobodan Milošević pobedio na Osmoj sednici, ili, bolje rečeno, zašto je srpska javnost u tom trenutku tako zdušno i odlučno podržala Miloševićevu politiku?

Događaji koji su se odigrali na svetskom nivou skoro tri decenije kasnije, kao da pomažu da se daleko bolje razume odgovor na ovo pitanje. Krenimo redom.

Uspon Miloševića zapravo počinje 24. aprila 1987. godine u Kosovu polju, gde ga je poslao Ivan Stambolić, kako bi saslušao i pokušao da umiri tamošnje Srbe. Nekoliko hiljada okupljenih Srba iz svih krajeva KiM, guralo se ispred ulaza sa policijom ispred Doma kulture, gde se održavao sastanak, pokušavajući da pozdravi Miloševića.

Policija, u kojoj su ogromnu većinu činili Albanci, upotrebila je palice, na šta su demonstranti počeli da uzvikuju: „Ubice, ubice!“. Milošević je, čuvši viku, izašao najpre na balkon, a potom sišao među Srbe, koji su mu se glasno požalili da ih tuku.

Vidno potresen i ponesen emocijama, Milošević spontano, ali odlučno i energično izgovara: „Niko ne sme da Vas bije!“, što je među okupljenima, a potom i među Srbima u Srbiji i Jugoslaviji odjeknulo kao slogan kampanje za „bregzit“: „Povratimo kontrolu!“, parole Najdžela Faraža „Hoću moju zemlju nazad!“ ili Trampov slogan: „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“.

„Konačno! Neko je rekao sve ono što mi već dugo, dugo godina mislimo, a ne smemo javno da kažemo, već moramo da ćutimo!“, pomislili su kosmetski Srbi, ali i većina Srba u Jugoslaviji na ove reči, koje su odudarale od birokratske retorike prepune uopštenih fraza i floskula, kojima se do tada služio vladajući komunistički establišment, to jest ondašnje političke korektnosti. Zašto?

Kao rezultat federalnog preuređenja Jugoslavije 1945. godine, Srbi su ostali podeljeni u četiri republike — Crna Gora je odvojena od Srbije (a Crnogorci dekretom proglašeni za posebnu naciju), a sama Srbija je dobila dve autonomne pokrajine, što ostale republike nisu.

Na ovaj način su Srbi, defakto, stavljeni u neravnopravan položaj, pri čemu su, zarad „mira u kući“, morali da ćute o svom stradanju, a naročito o ustaškom genocidu u NDH, iako su 1941. godine dali 80 odsto boraca i u partizanima i u četnicima, dok su neki drugi oduševljeno i sa cvećem dočekivali Hitlerove i Musolinijeve trupe i tokom većeg dela rata uglavnom se borili na strani nacizma i fašizma.

Srbi su, ipak, zarad Jugoslavije, okrenuli drugi list.

Na ovu pomirljivost, 20-25 godina kasnije, usledio je još jedan talas agresivnog nacionalizma i šovinizma — demonstracije Albanaca na KiM i u zapadnoj Makedoniji 1968. godine, čiji je glavni zahtev bilo pripajanje Albaniji: „Mi smo deca Skenderbega, vojska Enver Hodže!“, zatim objavljivanja Islamske deklaracije Alije Izetbegovića 1970. kao i Maspoka 1971. godine, koji su predvodili čelni komunisti Hrvatske, tokom kojeg je dolazilo i do masovnih izliva mržnje prema Srbima u Hrvatskoj, uključujući i zastrašujuće parole poput: „Druže Tito, ljubim te u čelo, daj obuci ustaško odijelo!“.

Iako je sve ove pobune gušio, establišment na čelu sa Titom, izašao je u susret njihovim zahtevima kroz „federiranje federacije“. Ustavnim amandmanima od 1968. do 1972. godine i Ustavom iz 1974. Jugoslavija je od federacije praktično pretvorena u konfederaciju, a srpske autonomne pokrajine su postale „države u državi“, učestvujući u upravi nad Srbijom, dok je sama Srbija bila isključena iz uprave nad njima, što se najbolje videlo na KiM.

Kako su, još krajem šezdesetih, Albanci, većina na KiM, ali izrazita manjina na nivou Srbije i na nivou Jugoslavije, preuzeli strukture vlasti, naročito policiju i pravosuđe, započelo je, najpre spontano, a potom i sistematsko zastrašivanje Srba, koje je neretko prelazilo u otvoreno etničko nasilje (pljačke, silovanja, ubistva), što je, usled njihove pravne nemoći i nezaštićenosti, izazvalo „tihi progon“, to jest prinudno iseljavanje oko 120.000 Srba sa KiM do sredine osamdesetih.

Na sve ovo, izbila je još jedna pobuna Albanaca 1981. godine, kada je ponovo tražena nezavisnost Kosova i njegovo pripajanje Albaniji. Iako je i ova pobuna ugušena, nasilje nad Srbima se intenziviralo, a simbol tog nasilja je postao slučaj Đorđa Martinovića.

Kosovo, inače simbolički važno mesto za Srbe, tokom osamdesetih je tako postalo bolna rana i simbol ugroženosti Srba od jedne agresivne, militantne, pa i nasilne nacionalne manjine.

U ovakvoj situaciji, da parafraziramo opservaciju jednog američkog komentatora povodom slučaja „Šarlotsvil“, kako su Hrvati i Albanci, a u nešto manjoj meri Slovenci i bosanski muslimani, mogli da tvrde (ili da budu ubeđeni u to) da su ih ugnjetavali „moćni, centralistički i hegemonistički raspoloženi Srbi“, kada su imali mogućnost da te iste Srbe demonizuju koliko hoće za „velikosrpsku hegemoniju“, tako, usput, izvlačeći sve veće ustupke sopstvenim nacionalizmima, dugoročno urušavajući jugoslovensku državu i pri svemu tome izbegavajući povratnu reakciju?

Ili su bar mislili da mogu da je izbegnu, po mogućstvu, zauvek.

A kada je povratna reakcija, sa priličnim zakašnjenjem, konačno stigla, sastojala se od sledećeg Miloševićevog programa: Jugoslavija — da, bez zadiranja u postojeće granice republika, socijalizam — da, ali Srbija kao republika, sa pokrajinama potpuno vraćenim pod njen suverenitet, i Srbi (sa Crnogorcima, u to vreme listom Srbima) kao nacija moraju imati ulogu srazmernu veličini njihove republike, odnosno udelu u stanovništvu — do 39 odsto, po popisu iz 1981. godine. Ni više, ni manje. Nikakvi zahtevi za hegemonijom, dominacijom i tome slično nisu bili na dnevnom redu. (Sledeći video pogledajte od 32 minuta i 38 sekunde)

Sve ovo je, međutim, rušilo poznatu formulu „slaba Srbija — jaka Jugoslavija“, to jest dovodilo je u pitanje albanski separatizam i šovinizam i dotadašnju slovenačko-hrvatsku hegemoniju, koja jeste proizilazila iz ekonomske razvijenosti, ali se kosila sa bazičnim demokratskim principima („Jedan čovek, jedan glas“), budući da su Slovenci i Hrvati zajedno činili 27,5 odsto stanovništva Jugoslavije.

Istine i istorije radi, treba reći da su i pre Miloševića, Draža Marković i Ivan Stambolić otvarali pitanje suvereniteta nad pokrajinama i uspeli da povrate nadzor nad nekim organima vlasti.

Stambolić je, posle beskrajnog pregovaračkog natezanja i preganjanja do 1987. godine, uspeo od ostalih republika da dobije zeleno svetlo za promenu Ustava Srbije i povraćaj dela suvereniteta nad pokrajinama, nalik Dejvidu Kameronu i njegovom pregovaranju sa Briselom i vraćanju dela nadležnosti u London.

Sve ovo je Miloševićevoj struji i većem delu srpske javnosti, kojoj je dozlogrdilo otezanje i razvlačenje oko sređivanja stanja na Kosovu, kao i struji Borisa Džonsona i još radikalnijem Najdželu Faražu, izgledalo — i premalo i nedovoljno.

Stvari su za Srbe, u psihološkom smislu, otišle predaleko.

Srbi su, do sredine osamdesetih, osećali da nemoćno posmatraju rastakanje i raspad države, da su zaboravljeni, da drugi narodi imaju veća prava od njih, da su ugroženi od agresivnog ponašanja manjina, da ta država više nije država koju su izgrađivali i za koju su se u dva svetska rata borili, dajući najvrednije — svoje živote, i da ta država, jednostavno, više nije njihova i reagovali su na,,Niko ne sme da vas bije!“, na samu Osmu sednicu i na Miloševićevu politiku do 1990-1991. godine, isto onako kako je, 29 godina kasnije, reagovao,,gnevni beli čovek“ — prosečan Englez, radnik i laburista iz severoistočne, odnosno dobrostojeći torijevac iz jugoistočne Engleske, glasajući za „bregzit“, kao i prosečan beli Amerikanac, protestant ili katolik, radnik iz Ohaja, Viskonsina, Mičigena i Pensilvanije, glasajući za Trampa.

Kao što je među Trampovim biračima bilo „finog, pristojnog i normalnog sveta“, ali i ekstremista, poput belih nacionalista i belih suprematista, Kju-kjuks klana i otvorenih neonacista, tako je i među Srbima, tih godina, pored „finog, pristojnog i normalnog sveta“, bilo i onih dovoljno besnih i spremnih da podrže i ovako nešto:

Zaista, u odnosu na ovo Tramp, Boris Džonson, Najdžel Faraž, pa i sam Milošević deluju kao — „zlatni momci“.

(Mediji)

Share this post: