VREME NE POSTOJI

Astrofizičar Adam Frank je u svojoj knjizi pomešao kosmologiju s čovečanstvom. Kako naše razumevanje univerzuma i kosmičkog vremena utiče na naše svakodnevne živote? Naročito ako znamo da je vreme iluzija.

„Pobunjenici“ koji se bore protiv teorije Velikog Praska, se uglavnom pokušavaju uhvatiti u koštac s konceptom vremena. Oni su filozofi koliko su i kosmolozi – nezadovoljni s „Velikim Praskom“ (‘Big Bang’), neimpresionirani teorijom struna i neuvereni u teoriju o multiverzumu. Julian Barbour, britanski fizičar, autor i veliki zagovornik ideje fizike u kojoj ne postoji vreme (onako kako ga mi doživljavamo), je jedan od takvih pobunjenika i dolazi iz redova akademskog sveta.

Julian Barbour tvrdi da je rešenje problema vremena u fizici i kosmologiji vrlo jednostavno i radikalno: vreme ne postoji.

Barbour je rekao: „Pokušate li uhvatiti vreme uvek će vam iskliznuti iz ruku. Ljudi su sigurni da vreme postoji, ali ne mogu ga uhvatiti. Smatram da je to tako jer vreme uopšte ne postoji.“

Barbour o ovim stvarima govori s razoružavajućim engleskim šarmom iza kojeg se nazire gvozdena volja i uverenje u njegovu nauku. Njegova ekstremna perspektiva dolazi iz godina proučavanja same srži klasične i kvantne fizike.

Isak Njutn je smatrao da je vreme reka koja ravnomerno teče svuda. Ajnštajn je doveo u pitanje ovu pretpostavku kada je ujedinio prostor i vreme u jedan 4-D entitet. No, čak ni Ajnštajn nije uspeo da ospori merenje vremena kao nešto što teče (prolazi).

Po Barbourovom shvatanju, pitanje bi se trebalo postaviti potpuno drugačije, tačnije trebalo bi shvatiti kako promena osigurava iluziju vremena. Kanališući duh Parmenidesa, Barbour vidi svaki pojedini trenutak kao potpunu celinu koja postoji po svojim sopstvenim zakonitostima. On te trenutke nazivaSADA.“

Barbour je rekao:

Kako živimo, čini nam se da se krećemo kroz nastavke niza „SADA“. Pitanje koje bi mi trebali postaviti je šta su zapravo ti „SADA“?

Za Barboura svako „sada“ je aranžman svega u univerzumu:

„Mi imamo snažnu impresiju da sve oko nas ima definitivnu poziciju i odnose između sebe. Ja nastojim da prebacim u apstraktno sve što ne možemo videti (direktno ili indirektno) i jednostavno želim održati ideju da mnogo različitih stvari koegzistira odjednom. Jednostavno rečeno to je „SADA“, ni manje ni više.“

Barbour kaže da se „sada“ mogu zamisliti kao listovi novele koje je neko istrgao iz korica i nemarno ih razbacao na pod. Svaki list postoji kao nezavisni entitet bez vremena, tačnije postoje izvan vremena. Aranžiranje stranica po nekom posebnom redu i listanje po njima korak po korak, otkriva priču. Pa ipak, bez obzira kako su stranice poređane, svaka je stranica kompletna i nezavisna. Zbog toga Barbour navodi:

„Mačka koja skače nije ista mačka koja je već doskočila.“

Za Barboura je fizika realnosti fizika tih SADA koji se događaju kao celine. Ne postoje prošli trenuci koji plove u buduće trenutke. Umesto toga, sve moguće različite konfiguracije univerzuma, sve moguće lokacije svakog atoma u celoj kreaciji, postoje simultano. Barbour SADA svi postoje odjednom u velikom Platonovom domenu koji postoji kompletan i apsolutan bez vremena.

Barbour dalje objašnjava :

„Najviše me intrigira da skup svih mogućih SADA ima vrlo specijalnu strukturu. To možete zamisliti kao krajolik u prirodi. Svaka tačka pejzaža je SADA i taj pejzaž – zemlju, nazivam Platonia, jer je bezvremenska i izrađena pod perfektnim matematičkim zakonitostima.“

Pitanje „pre“ Velikog Praska, nikada ne dolazi na dnevni red Barbourovih ispitivanja, jer kosmologija nema vremena. Sve što postoji je krajolik konfiguracija, krajolik postoji SADA.

„Platonia je prava arena univerzuma, njena struktura ima dubokog uticaja na sve što se događa u fizici, bez obzira da li je reč o klasičnoj fizici ili kvantnoj fizici, sve je povezano i izvire iz Platonie.“

Za Barboura, Veliki Prasak nije eksplozija u dalekoj prošlosti, to je samo specijalno mesto u Platonii, teren Velikog Praska je nezavisan od SADA.

Naša iluzija prošlosti nastaje jer svako SADA u Platonii sadrži objekte koji se u Barbourovom jeziku nazivaju „zapisi“.

„Jedini dokaz koji mi imamo o prošloj nedelji je naše sećanje, ali sećanje dolazi iz stabilne strukture neurona u našem sadašnjem mozgu. Jedini dokaz o prošlosti planete su fosili i stene. Ali ovo su stabilne strukture u formi aranžiranoj unutar minerala koje mi ispitujemo u sadašnjosti. Stvar je u tome da mi jedino imamo ove zapise, i mi jedino imamo u ovom SADA.“

Barbour teorija objašnjava postojanje tih zapisa kroz relacije između SADA i Platonie. Neki od SADA su povezani s drugim predelima Platonie iako oni nastaju simultano. Te poveznice nam daju privid zapisa da se oni ređaju u nekakvom linearnom redu po sekvencama od prošlosti ka budućnosti. Uprkos tom prividu, stvaran protok vremena od jednog SADA ka drugom SADA se nigde ne može naći.

Barbour nastavlja:

„Razmišljajte o integralima, svaki integral postoji simultano. No neki od integrala su povezane strukture, kao niz svih primarnih brojeva ili brojeva koje nastaju u Fibonačijevom nizu.“

Broj 3 ne nastaje u prošlosti broja 5, isto kao što mačka koja skače sa stola ne nastaje u prošlosti od SADA, niti se ona ponovo stvara nakon što doskoči na tlo.

Prošlost i budućnost, početak i kraj jednostavno nestaju u Barbourovoj fizici. I nemojte se prevariti, Barbour stvara fiziku:

„Znam da je ova ideja šokantna, ali njenim shvatanjem bi mogli stvoriti predviđanja i zapravo objasniti svet.“

Barbour je sa svojim saradnicima objavio seriju naučnih radova u kojima dokazuje kako relativnost kvantne mehanike prirodno nastaje iz fizike Platonie.

Barbourov perfektni bezvremenski poredak sačinjen od SADA koji stvaraju krajolik Platonie je najradikalnija solucija zagonetke iz prošlosti. No njegova smelost otkriva alternativnu rutu od ovog čudnog trenutka u istoriji nauke. U eri u kojoj potraga za kvantnom gravitacijom ima multiplicirane dimenzije, dok je otkriće tamne energije prisililo kosmologe da ponovno sednu za svoje radne stolove i krenu iz početka, čini se da su sve fundamentalne ideje iz prošlosti pale u vodu.

Barbour je spreman krenuti još jedan korak „nazad“ i njegovu kovanicu „vreme ne postoji“ preobraziti u osnovni odgovor na pitanje: „Koliko je sati?“.

(Popsci.com)

Odlomak iz knjige Adama Franka: About Time: Cosmology and Culture at the Twilight of the Big Bang

Share this post: