ZA IZRAELSKU VLADU IZRAELSKI NAROD JE NEBITAN

 

 

Popularna novinarka i kolumnista dnevnog izraelskog lista Haaretz, Merav Michaeli, još jednom kroz svoj direktan i iskren tekst podseća ceo svet kako izraelska vlada, njena unutrašnja i spoljna politika, nisu – i nikad neće biti – predstavnik celog naroda države Izrael.

U svom najnovijem tekstu opisuje one sentimente i osećaje koje danas dele brojni stanovnici tzv. „zapadnih demokratija“ – velika nominalna sloboda govora, okupljanja, demonstriranja i ostale aktivnosti koje su nam zajamčene aktuelnim sistemom gotovo da nemaju nikakvog uticaja kada je reč o borbi protiv nepravde, pohlepe, a ponajviše protiv izrabljivačkih tendencija modernog kapitalističkog sistema.

Naravno, pogled iz Tel Aviva još je daleko sumorniji no onaj kojem smo i sami svedoci danas u Evropi. Izraelska ekonomija, naročito građevinski sektor, direktno zavisi o okupaciji tuđe teritorije.

U Izraelu, baš kao i svugde na svetu, mnogi ljudi su sasvim indiferentni prema ovakvoj nepravdi. Neki će s lakoćom okrenuti glavu, sve dok su u stanju komotno živeti pod aktuelnim sistemom.

U neljudskom sistemu koji priznaje samo surovu borbu za opstanak, pojedini segmenti populacije propadaju duboko u licemerni konformizam.


Taj fenomen nikako nije specifičan samo za državu Izrael, možemo ga pronaći svugde – pa čak i pred vlastitim vratima – država Hrvatska voli isticati kako je nastala u ratu i kako je svoj teritorijalni integritet branila od okupacije, ali danas hrvatski vojnici sudeluju u brojnim misijama na okupiranoj teritoriji na prostoru Bliskog istoka.

Gde je otvorena i snažna kritika stanovništva? Gde je osuda ovog licemerja?

Izrael je ipak specifičan slučaj, nepravda je često udaljena svega nekoliko kilometara. U svakom narodu postoji osvešćeni segment populacije koji ima potrebu podići glas protiv nepravde, Izrael svakako nije iznimka.

Veliki protesti protiv aktuelne vlade mobilizovali su stotine hiljada građana koji se još uvek nisu odali sirovom konformizmu, velik broj njih nikada se neće pomiriti s činjenicom da njihova vlada, doslovno u njihovo ime, okupira tuđu zemlju i brutalno postupa sa stanovništvom u okupaciji.

No, sistem moderne demokratije – koji je u Izraelu gotovo preslikana zapadna Europa – jednostavno je imun na svaki otpor.

Najviši „rezultat“ kog demonstranti mogu postići je dovesti do smene vlasti, čime u principu nisu napravili ništa kako bi se nepravda zaustavila – monolitne smernice po pitanju spoljne i unutrašnje politike više nisu kontradiktorne od stranke do stranke, izuzev kozmetičkih i demagoških floskula, političke strukture operišu kao kolektiv jednoumlja.

Izraelci ni izborima ni protestima nisu u stanju zaustaviti okupaciju tuđe teritorije, isto kao što ni Hrvati nisu u stanju zaustaviti ulazak u mega-kapitalističke konfederacije ili pak Grci kada je reč o odbijanju finansijskog paketa „spasa“ od strane Nemačke i drugih kreditora.

U Grčkoj smo imali takođe stotine hiljada ljudi na ulicama, spaljene zgrade širom Atine, žestoke i krvave sukobe s policijom – taj silni otpor „odozdo“ opet je bio na kraju nemoćan pred monolitnim odlukama po pitanju njihove budućnosti.

Narodi širom sveta, Izraelci, Grci, Hrvati, Srbi, Amerikanci ili pak Indijci – svi oni znaju prepoznati šta je „dobro“, pravično, pravedno i pošteno – ka toj pravdi streme milioni u očajnoj borbi koja ih na kraju ostavlja praznih ruku – protest od 100 ili 1,000,000 ljudi, svejedno je, gotovo uvek iza ostaje gorak ukus neuspeha, poraza i nemoći.

Da li to znači da bi narodi trebali jednostavno odustati? Pokleknuti pred malim strukturama moći koje jedva da grade i 1% populacije?

Nipošto, dosadašnji „neuspesi“ samo pokazuju kako borba mora biti većih magnituda i kako u borbi za pravdu neće biti dovoljno igrati prema „njihovim pravilima“.

Demonstriranje prema „zakonima o protestima“, gde sistem nalaže gde protest sme biti, do koliko sati, uz koliko decibela itd. zapravo i nije protest, samo orkestrirana imitacija i potencijalni ispusni ventil.

Demonstranti su dugo vremena pokazivali svoju „kulturu“ i volju da se usklade s pravilnicima, ali kada jednog dana shvate da time samo gube vreme, i sam karakter „protesta“ mogao bi postati znatno radikalniji.

„Proces“ apatije i osećaja nemogućnosti očito je nužna stepenica ka pravim i temeljitim pobunama protiv svake nepravde i zla koje se nanosi stanovništvu.

Upravo taj osećaj bespomoćnosti danas je aktuelan među brojnim stanovnicima Izraela, a kolumna novinarke Merav Michaeli opisuje ga savršeno.

Sledi slobodan prevod s engleskog jezika.

Za izraelsku vladu, mi smo nebitna stvorenja

 

„Ove subote sam pročitala članak Davida Grossmana, koji je objavljen u vikend ediciji lista Haaretz, povodom izveštaja o ozleđenom Palestincu koji je na cesti iskrvario do smrti nakon što ga je tamo bacila policija usred noći.

Zašto nisam ništa napisala o tome – upitala sam samu sebe. Možda zato što su takve priče o zarobljenim Palestincima i tretmanu naše policije i vojske postale toliko učestale.

Kada sam čitala taj tekst potpuno podsvesno sam ga jednostavno ignorisala, blokirala u glavi i pogledala na drugu stranu, jer ko više ima snage se nositi sa svim tim vestima?

Vidite naslov „pušten da umre pored puta“ i znate da je to užasno i da apsolutno ništa ne možete napraviti po tom pitanju, osećaj nemoći dovodi vas ravno do ludila, a vaša duša jednostavno prolazi kroz to, gura loše vesti na stranu i nastavlja dalje.

Jer stvarno, koja je uopšte svrha? Juče sam učestvovala na skupu u Ženevi pod nazivom „Gde je nestao mir?“ – ali mira ovde nikada nije ni bilo.

Pa šta ako ceo jedan narod trpi pod našom okupacijom? Pa šta ako javnost protestuje, u sve većem broju, protiv te okupacije i za mirovno rešenje? Pa šta ako su brojni ljudi, dobri i iskreni, pisali o tome već punih 40 godina i upozoravali na strateške, moralne i egzistencijalne opasnosti takve okupacije?

Bendžamin Netanjahu danas spominje mirovni proces. Ali istina je kako niko do sada, osim Yitzhak Rabina, nijedan premijer nije stvarno želeo pregovore s Palestincima – sve se svelo na stav „uzmi ili ostavi“.
Ako prođe – dobro, ako ne prođe – opet dobro.

Taj osećaj da je mirovni sporazum neka vrsta luksuza, toliko je dominantan da po prvi put od 1967. nijedna politička stranka danas ne zagovara mir. Čak ni radnička stranka, koja bi trebala biti perjanica mirovne ideje, bar u teoriji.

Onda jedno jutro ustanete iz kreveta i otkrijete koliko je zapravo loša najava premijera Netanjahu-a da se uvedu promene u zakone o građevinskom sektoru – nove promene su loše koliko se i očekivalo da će biti.

Prema novom zakonu ljudi više uopšte neće moći tražiti kompenzaciju za građevinske projekte koji im štete i otimaju zemlju (zemlja koja pripada Židovima, unutar Zelene Linije – da, da, linija se širi).

Za bogate građevinare ovo je odlična vest, a nekretnine će biti još skuplje za ostalih 99%.

Ovo se događa samo 6 meseci nakon što je gotovo cela zemlja, ili se barem tako činilo, izašla na ulice kako bi protestovala upravo protiv ovih zakona. Ako čitate detaljno novi zakon o građevinarstvu, videćete kako nam premijer doslovno poručuje „sjašite mi s vrata“.

A ako vas i dalje zabrinjava izraelsko-palestinski konflikt, odgovor premijera je: „ostavite me na miru“.

Svaki put kada čitamo ili saznamo za nedemokratske režime, s frustracijom i manjkom shvatanja se pitamo: kako je narod dopustio da dođe do toga? Zašto nisu ustali i borili se? Kako to da nisu pisali, protestovali, oglasili sve alarme?

I onda evo nas, koji navodno živimo u demokratiji, ustajemo protiv svega toga, pišemo, protestujemo – vlada me neće baciti u zatvor, a tajni agenti mi ne prete smrću, ali učinka nema nikakvog.

Nacionalistički-kapitalistički sistem u Izraelu ima mnogo sofisticiranije načine da nas ućutka. Pretvara nas, 99% populacije ove zemlje, u nevidljiva i nevažna stvorenja.

Uštipnemo se toliko snažno da nas boli, budni smo, postojimo, protestovali smo celo leto i ništa se nije promenilo.

Mi smo srebrni poslužavnik na kom se gradi sledeća jevrejska država, država u kojoj jevrejska moralnost nema nikakvog problema s time da okupira i kontroliše jedan drugi narod. Postajemo država za koju će drugi reći: zašto narod to nije zaustavio? Kako su mogli dozvoliti da se to desi?“


autor: Merav Michaeli
izvor: list Haaretz

Advanced

Share this post: