ZAPAD JE DANAS U SITUACIJI U KOJOJ JE BIO SSSR: RUŠI SE IZNUTRA

Danas možemo da vidimo kako se ponaša Zapad nalazeći se u situaciji u kojoj je bio SSSR otprilike krajem 70-ih godina. Zasad ne znamo kako će se sve završiti, ali je dobro to što se nemaju gde bacati atomske bombe. Zapad se ruši iznutra, a ne spolja.

Za početak, podsetimo se da je pad efikasnosti kapitala – kriza povezana sa činjenicom da se rizici proizvođača uvećavaju produbljivanjem podele rada i dostižu vrednosti pri kojima dalje investicije postaju nerentabilne, a njihovo vraćanje neostvarivo.

Pri tom, ako je ekonomija tržišna – kriza postepeno utiče na jednu po jednu privrednu granu, a ista situacija je i sa raznim regionima.  Iz tog razloga se dosta dugo stvara utisak da postoje razni „zeleni izdanci“.

U SSSR-u je privreda bila izgrađena na principu velike korporacije, odnosno na planskoj preraspodeli resursa (u svetskoj ekonomiji on je i nastupao kao država – korporacija), ali se od toga ukupna reproduktivna kontura nije mogla principijelno izmeniti iako je efikasnost njene primene bila veća nego u zemljama sa tržišnom ekonomijom.

Ovde postoji veoma važan momenat. Sovjetski sistem podele rada u početku je bio manji od zapadnog. Iz tog razloga se ne može direktno porediti njihova ekonomska efikasnost – treba uzimati u obzir razliku, koja se negde do kraja 70-ih godina smanjivala, što i govori o većoj efikasnosti planske privrede. Ipak, sa padom efikasnosti kapitala ta prednost je nivelisana.

Poslednje vreme kada je sovjetska privreda bila potpuno izbalansirana najverovatnije su bile 1959.-1960. godine. Naravno, to je procena, ali u SSSR-u su upravo početkom 60-ih godina počele prve reforme povezane sa promenom privrednih modela. Sa čime su te reforme bile povezane?

Budući da se kriza pada efikasnosti kapitala ispoljava različitom brzinom u raznim privrednim granama, a u planskoj ekonomiji kriza se najpre ispolji u smanjenju efikasnosti proizvodnih fondova, stvoren je utisak da su problemi ne toliko u ekonomiji (u tom momentu jednostavno nije bilo odgovarajuće teorije), koliko u upravljanju.

Prema tome, početkom 60-ih godina rešavan je glavni zadatak, kad je tempo ekonomskog rasta još bio veoma visok, a svi problemi izgledali ne baš principijelni. Upravo iz tog razloga je u programu partije za 80. godinu bila predviđena izgradnja komunizma – jednostavno je tempo rasta iz 50-ih bio produžen na 60-70 godine.

Reforme su bile usmerene na povećanje efikasnosti upravljanja privredom. I podela rejonskih komiteta na industrijske i poljoprivredne i osnivanje saveta narodne privrede, sve je bilo u istom smeru – smanjivanje i pojednostavljivanje birokratske vertikale.

Rezultata nije bilo, situacija se pogoršavala i postalo je jasno da su neophodni ozbiljni i promišljeni koraci. Hruščova, koji očigledno nije bio spreman za sistemski rad, zamenio je Brežnjev kada je i otpočela priprema za novu reformu pod nazivom „Kosiginova“.

Neću sada analizirati političke uzroke neuspeha te reforme (konfrontacija Saveta ministara i partijskog aparata, koja je trajala još od vremena „poznog Staljina“), samo ću naglasiti da je ta reforma bila usmerena na obnavljanje aktivnosti „odozdo“ (nasuprot planskoj vertikali koja je očigledno „šlajfovala“).

Treba istaći da je do tada, 50-ih godina, posle Staljinove smrti, vlast strogo proganjala svaku samostalnu aktivnost privatnih lica (pored ostalog bio je praktično likvidiran poljoprivredni sektor sovjetske privrede), tako da je u izvesnom smislu to bio pokušaj da se vrati natrag, u period visokog rasta.

Danas, potkrepljeni teorijom, mi razumemo da je sa stanovišta ekonomskog uspeha (odnosno utemeljenja naučno – tehničkog progresa) ta reforma bila beznadežna (u svakom slučaju do raspada zapadnog sistema podele rada, što se zamalo nije desilo početkom 70-ih), a najviše što bi se moglo postići jeste pojavljivanje velikog broja bogatih ljudi koji bi iskoristili slaba mesta u sistemu raspodele resursa socijalističkog tipa. Drugim rečima, ma kako to čudno zvučalo, partijski aparat je bio u pravu tako da nostalgija za tom reformom skoro da ničim posebno nije osnovana.

Kriza se nastavljala, ali, budući da planski karakter privrede niko nije ukidao, onda su grane privrede i regioni koji su propadali, dotirani i podržavani na račun onih koji su se manje ili više razvijali normalno, što je i njih dovodilo do stanja zastoja. U tom trenutku desio se nagli skok cena nafte na svetskom tržištu, što je omogućilo  dobijanje ozbiljnog resursa za kompenzaciju usporene privrede.

To je odložilo krizu za najmanje 10 godina i stvorilo čuveni efekat „gerontološkog rukovodstva“, kada je osnovna misao vlasti bila „ništa ne dirati da bi se još makar godinu-dve normalno živelo“.

U svemu ovome postojao je još jedan aspekt.

Čitav sistem socijalnog vaspitanja u zemlji takođe je bio usmeren na konstantan porast, a kao rezultat toga do 70.-ih godina stasala je prilično brojna generacija koja je bila naučena i pripremljena i računala na brzi porast i mogućnosti karijere, a takve mogućnosti više nije bilo. Pokazalo se da je ta generacija, veoma razočarana i ljuta na vlast, smatrala da joj namerno nije data mogućnost za razvoj i uspeh.

Takvo mišljenje vlast je podržavala i odbijala da prizna krizu pošto je ona u tom momentu bila u suprotnosti sa opšteprihvaćenom teorijom. U prvo vreme i kriza se kretala polako, a mogućnosti za njeno maskiranje bilo je u izobilju.  Kasnije je ona poletela kao strela, ali više nije bilo ljudi spremnih da na sebe preuzmu odgovornost za situaciju u zemlji. Oni, ili nisu bili spremni, ili su se već prestrojili za potpuno lične interese koji su bili u suprotnosti sa interesima države.

Uopšte, u potpunosti se realizovala situacija o kojoj je posle rata govorio Staljin: „Nama je potrebna dobra teorija, inače će nas slomiti!“.  I slomili su.

Ostaje poslednje pitanje. Teorijski preduslovi za razvoj nove ekonomije bili su spremni već 20-ih godina prošloga veka, tako da je već u vreme Staljina bilo moguće pripremiti odgovarajuću teoriju. Da li se mogla izbeći kriza? Odgovor na ovo pitanje je pozitivan.

Da je SSSR umeo da u svojoj orbiti zadrži Kinu i uključi je u sovjetski sistem podele rada, najverovatnije je da sigurno pobedio u takmičenju dva sistema. Uostalom, nije isključeno da je to Staljin shvatao (ili osećao), u svakom slučaju postoji informacija da su odnosi sa Kinom za njega bili prioritet, čak i u odnosu na kontrolu nad Istočnom Evropom. Druga stvar je što Zapad ne ume da gubi, a u tom slučaju – verovatno bismo dobili nuklearni rat.

Međutim, istorija nema suprotni pravac. Zato, danas možemo da vidimo kako se ponaša Zapad nalazeći se u situaciji u kojoj je bio SSSR otprilike krajem 70-ih godina.

Zasad ne znamo kako će se sve završiti, makar je dobro to što se nemaju gde bacati atomske bombe – Zapad se ruši iznutra, a ne spolja.

Bar jedna dobra vest.

Prevela Ksenija Trajković

(Fakti)

Share this post: