ZAŠTO JE KRAJ SVETA POMEREN ZA DVA DANA?

Internetom se kao strela širi još jedna verzija senzacije koja je doskora imala šifrovani naziv „21.12.12“. Sada je kod te senzacije naziv promenjen, te se ona naziva „23.12.12“.

Nova verzija senzacije o „kraju sveta“

Mediji već nekoliko meseci aktivno preuveličavaju temu mogućeg zaustavljanja „mašine za štampanje novca“ Federalnog sistema rezervi SAD (FRS SAD) do koga treba, kao, da dođe 21.decembra 2012. Kao, baš tog dana treba da prestane važnost 99-godišnjeg ugovora o zakupu „mašine za štampanje novca“ koji su zaključili privatni bankari i vlasti SAD krajem 1913.godine. Zatim se crtaju različiti scenariji „kraja sveta“ do koga neizbežno mora da dođe posle 21.12.2012.

Krajem septembra o.g. ja sam o tome pisao u članku <„Kraj sveta“ i Federalni sistem rezervi> u kome sam pokazao da je informacija o „kraju sveta“ do koga treba da dođe 21.12.12. nova novinarska „patka“. Između ostalog, skrenuo sam pažnju autorima „patki“ da se 99 godina od potpisivanja Zakona o Federalnom sistemu rezervi navršava ne 21, već 23. decembra. Posle toga su se njihovi autori unekoliko prestrojili, tako što su šifrovani naziv senzacije zamenili na „23.12.12“.

Tačno mesec dana pre događaja koji očekuju mistično raspoloženi ljudi, odnosno 23.12.2012, na sajtu „Rat i mir“ pojavio se senzacionalni članak „23.decembar 2012. – šta je tu sporno?“

Prvo da konstatujem da autor članka M.Žukov tačno govori o tome da je Kongres SAD u zakon uneo ispravku prema kojoj licenca o korišćenju „mašine za štampanje novca“ postaje vremenski neograničena. Međutim, uz određene uslove, Kongres ima pravo da tu dozvolu opozove.

Uostalom, ja sam i ranije pisao da su se uslovi za opoziv odavno stekli te da američki zakonodavci ne samo da imaju pravo, već su i obavezni da licencu opozovu ne čekajući „mistični dan“.

Osnivački ugovor FSR

Citiraću Žukova: „Kao i bilo koje privatno preduzeće, FRS je formirano preko ugovora o osnivanju. I taj ugovor, obzirom da predstavlja javni dokument, treba da bude dostupan javnosti, i da se čuva u Biblioteci Kongresa SAD.

Pitanje svih pitanja: da li ga tamo čuvaju? Da li je stvarno dostupan? Zašto nigde u mreži nema njegove skenirane kopije ili zašto se nigde ne citira njegov tekst?

Zašto ga nema ni u blogu Živi Žurnal Andreja Filatova, u kome Filatov detaljno, praktično kompletno, citira zvaničan stav SAD, štiteći američki finansijski sistem sa strašću , koja vrlo retko može da se oseti čak i kod rezidenata SAD“. (Objašnjenje: Andrej Filatov – naš bivši sugrađanin koji je odavno prešao u Sjedinjene Države, živi na Floridi i vodi na ruskom jeziku Živi Žurnal koji je posvećen isključivo FRS SAD – V-Katasonov).

Da konstatujem da nemogućnost pristupa ne samo običnih ljudi, već i američkih zakonodavaca Ugovoru o osnivanju FRS postaje „hranljivo tle“ za najrazličitije konspirološke verzije, izmišljotine i pretpostavke.

Nije takvu sablazan izbegao ni M.Žukov. On insistira da kraj sveta zaista može da nastupi, mada se ograđuje: „može da nastupi“, ali nije obavezno. „Može da nastupi“ zato što je period od 99 godina valjda zapisan u dokumentu o osnivanju FRS.

Eto tako. Naš autor lično nije video dokument o osnivanju, ali je „izračunao“ da u ugovoru treba da bude upravo navedeni period.

 

Autor to objašnjava na prilično čudan način: zato što je trebalo da osnivači unesu u osnivački kapital korporacije članarinu u zlatu.

Kao, tada je svuda u svetu važio zlatni standard, zato i nije bilo moguće da se papirni novac štampa ukoliko nema pokrića u zlatu.

To je tačno. Ali – zašto je trebalo da se zlato daje na period od 99 godina? Evo zašto: „Na koji period bi mogao da bude ponuđen osnivački kapital u zlatu kako bi se obezbedila emisija novca FRS?

Naravno – ne na 100 godina, već upravo na tih 99, kako je bilo prihvaćeno u praksi tadašnjih poslovnih odnosa“. Prerio sam masu literature, ali nigde nisam našao potvrdu da je tako bilo „prihvaćeno u praksi poslovnih odnosa“.

Zlatni osnivački kapital i akcionari FRS

A zatim se nižu izjave navedenog autora koje apsolutno pripadaju fantastici: „…kako bi se sakupio kapital za formiranje FRS u zlatu – trebalo je pronaći ulagače. I oni su nađeni, kao što su bili nađeni i za prvu (1791 – 1811.) i za drugu (1816 – 1834.) centralnu banku SAD. Izvor za pronalaženje zlata u dve navedene banke je poznat – to su bile evropske kraljevske porodice, u koju spada i kraljevska porodica Velike Britanije“. u bilo kom udžbeniku o novcu može da se pročita kako je formiran Federalni sistem rezervi SAD.

On se, zna se, u početku sastojao od 12 Federalnih banaka za rezerve (FRB) čiji se osnivački kapital formirao iz komercijalnih banaka koje su postajale članovi FRS.

One su u kapital FRB unosile i deo svog zlata. Ja ne isključujem mogućnost da su u kapitalu FRS učestvovali (i sada učestvuju) članovi kraljevskih porodica Velike Britanije i drugih evropskih zemalja, ali ne direktno, već posredno, preko učestvovanja u kapitalu onih komercijalnih banaka koje su ušle u sastav FRS.

Da podsetim da zakon dozvoljava da u kapitalu FRB učestvuju i privatna (fizička) lica, međutim njihovo učešće ne može da premaši 25 hiljada dolara, i ona nemaju prava da učestvuju u donošenju odluka korporacije.

1913.godine Kongres je Ameriku predao u večito dužničko ropstvo privatnom Federalnom sistemu rezervi, tako što je FRS-u omogućio da štampa novac i da kontroliše američki ekonomski sistem.Prvo je bilo pušteno 203.053 akcija Federalnih rezervi. Približno 65% njih je pripadalo strancima, a preostalih 35% (približno 72.000 akcija) je podeljeno američkim bankama, i to:

1. National City Bank = 30.000 akcija;

2. Chase National Bank (docnije – banka Chase Manhattan) = 6.000 akcija;

3. National Bank of Commerce (docnije – Morgan Guaranty Trust) = 21.000 akcija;

4. First National Bank = 15.000 akcija.

Broj akcija koje pripadaju porodici Rokfeler (to su prve dve banke) je bio približno jednak količini akcija koje su pripadale Morganovim(sledeće 2 banke), tj. po 36.000 akcija.

Među stranim akcionarima glavni su bili: Londonska i Berlinska banka Rotšildovih; pariska banka „Braća Lazari“ (Lazard Brothers);italijanske banke koje pripadaju Izraelu Mozesu Sifu (Israel Moses Sieff); Hamburška banka Varburga (Warburg).

 

U periodu između prvog i Drugog svetskog rata među krupnim akcionarima FRS su se na Volstritu pojavile banke kao „Kun Leb (Kuhn Loeb); «Leman Braders» (Lehman Brothers); «Goldman Saks» (Goldman Sachs).

Amerikanac Justas Mulinsjedan od najdubljih istraživača FRS SADu svojoj glavnoj knjizi Tajne privatnog Federalnog sistemarezervi“ (Eustace Mullins «Secrets of the Privately Owned Federal Reserve»)dao je sledeću podelu glavnih akcionara Federalnog sistema, koja uključuje i porodice i pojedinačne banke (stanje iz sedamdesetih godina dvadesetog veka): 1. Porodica Rotšildovih; 2. Lazard Frerez (Judžin Majer); 3. Izrael Sif; 4.Banka „Kun Leb“; 5.Banka Vartburga; 6.Banka „Leman Braders“; 7.Banka „Goldman Saks“; 8. Porodice Rokfelerovih i Morganovih. Mulins zaključuje da akcionarski kapital FRS nije rasturen, već se nalazi u rukama vrlo uske grupe porodičnih klanova.

Na prvo mesto on stavlja porodicu Rotšildovih, a na drugo – Rokfelerovih. Savremeni istraživač finansijskog sistema SAD Nikolas Hager daje nešto drugačiji „razmeštaj“ akcionara: kod njega su na prvom mestu Rokfelerovi, a Rotšildi su na drugom (pogl. Nikolas Hager: „Sindikat. Istorijat formiranja tajne svetske vlade i metode njenog delovanja na svetsku politiku i ekonomiju“. Prevod s engleskog; Izd. Moskva: Stolica-Print, 2007).

Senzacija: „ruski trag“ u Federalnom sistemu rezervi

Kako vidimo – tvrdnja M.Žukova da su evropski monarsi bili „zlatni“ akcionari FRS – predstavlja čistu fantaziju. Ali, naš autor je pošao još dalje. „Gvint“ njegove publikacije je u sledećem: glavni iznos u zlatu u kapital FRS je, kako se ispostavlja, dao ruski car Nikolaj Drugi. Nije nam prvi put da nailazimo na slične „patke“.

U knjizi „Zlato u ekonomiji i politici Rusije“ (M., izd. „Ankil“, 2009) morao sam da se oprostim od velikog broja bajki o „carskom zlatu“, pa i bajke o „uplati u zlatu“ Nikolaja Drugog u američki FRS. Takođe i od toga da je „carsko zlato“ iz sefova FRS prebačeno u zlatne rezerve MMF-a i t.d, i tome sl.

Na žalost, sve do danas slične „patke“ izleću povremeno iz stranica knjiga V.A.Sirotkina. Usput, carska porodica je stvarno posedovala izvesnu količinu zlata (oko 5,5 t) u inostranstvu – u engleskoj banci Beringa.

Zna se da se ono tamo nalazilo do 1917.godine, a zatim podaci o sudbini zlata posle te godine postaju vrlo protivurečni. Ne isključujem da je neki njegov delić putevima o kojima se ne priča glasno stvarno mogao da se nađe u sefovima banaka koje su bile u sastavu FRS.

Posvemu sudeći, priču o zlatu koje je Nikolaj Drugi (kao) uneo u osnivački kapital FRS, M.Žukov je pozajmio od V.Sirotkina, ali je on uz sve, dodao i „izračunao“ „naslednike“ našeg cara kojim, kako on smatra, na današnji dan pripadaju nebrojena bogatstva Federalnih rezervi (navodi se iznos do 2 biliona dolara).

Autor piše: „… u izvodima EGRJuL (Jedinstveni državni registar pravnih lica Ruske Federacije – V.K.) postoji nekoliko pravnika čiji zbirni osnivački kapital više puta premašuje i konsolidovani budžet Rusije, i njen BDP, tj. radi se o bilionima dolara.

“Naša žustra „internet-javnost“ je već uspela da „pronađe“ jednog od navedenih pravnih lica (bukvalno samo nekoliko sati od pojavljivanja publikacije M.Žukova).

To je Dobrotvorni fond „Svetski Institut Hrišćanskih Istraživanja Države i Prava „P.A.Stolipin“. Predsednik tog Fond je neki građanin G.Dolgoruki-Simanski. Prezime je vrlo zvučno, carsko, ali sama ličnost je vrlo sumnjiva.

Mogu da navedem i potpunu titulu kojom sebe naziva dotični građanin: Arhimandrit Georgij Veliki Princ Knez Georgij Peti Dolgoruki-Simanski, (Bikov) Rjurikovič, Monomah, od Avgusta cara poreklo, 40. generacija… Vladar – Knez Ukrajine (Malorusije) i Rusije Veliki Knez Kijevski i Černigovski Kralj Galicki i Vladimorsko-Volinski Knez Krimski i Vladar Pskovski Veliki Knez Smoljenski, Rjazanski, Polocki, Rostovski, Jaroslavski, Suzdaljski, Muramski, Ljvovski, Severski, Tmutarakanski Hetman i Pokrovitelj Donskih i Kubanskih kozaka Zastupnik Pravoslavlja i Zaštitnik Islama u Rusiji.

 

Dolgoruki-Simanski poseduje mnogo različitih kompanija sa interesantnim nazivima. Šok građanin Dolgoruki-Simanski izaziva ne samo svojim jarkim titulama, već i time, što se osnivački kapitali fondova i kompanija koje on osniva mere stotinama milijardi rubalja. To ne znači da je on drugi Rotšild koji neprimećeno živi u Rusiji.

Radi se, očigledno, o maniji veličine, ali i o tom, da rusko zakonodavstvo dozvoljava da se prilično frivolno ocenjuje imovina koja se unosi kao osnivački kapital. Na primer, tri stolice mogu da se procene na milijardu rubalja.

Ali – to je već druga tema koja nas uklanja na stranu od FRS. Prema mišljenju Žukova, domaćini FRS su se krajem 2012.godine brinuli samo kako bi izbegli povraćaj zlata i druge imovine građanima tipa Dolgorukog-Simanskog. Mislim da autor greši, jer gazde Federalnih rezervi brine nešto sasvim drugo.

 

Federalne rezerve su stvarno van zakona

Prema podacima izveštaja o nedavno obavljenom auditu ispostavilo se da je FRS u toku poslednje krize razdao najvećim bankama kredite na iznos preko 16 biliona dolara.

Pri tom deo kredita (od preko tri biliona dolara) tajno je dat stranim bankama – bez usaglašavanja sa Kongresom SAD, što američko zakonodavstvo kategorično zabranjuje. Ni jedan cent odobrenih kredita u trenutku audita nije bio vraćen Federalnim bankama za rezerve.

Predsednik FRS Ben Bernanke do sada (skoro će proći godina i po dana otkako je objavljen izveštaj o auditu) nije uspeo da ni predsedniku, ni kongresmenima, ni američkom narodu pošalje koliko-toliko razumljivo objašnjenje o učinjenom lopovluku. Zar to nije dovoljno jak razlog da se, ne čekajući da stigne mistični 23.decembar ove godine, prikrije privatni kiosk pod nazivom FRS.

 

Autor: Valentin Katasonov

Fondsk

Share this post: