Zašto Srbi postaju Hrvati a Hrvati ne postaju Srbi?

Nacija, još od francuske buržoaske revolucije, prestaje da bude etnički, već postaje kulturni fenomen.

Pripadnost određenoj naciji, oseća se kao takva, usled prihvatanja kultrnog obrasca koji je ta nacija stvorila.

Osećaj pripadnosti prirodno rađa i rodoljublje, te slogu u narodu, što su ključni preduslovi napretka i razvoja bilo koje države, odnosno, njenog naroda (nacije).

Tako su neke nacije uspele da se očuvaju i u vrlo teškim vremenima, pa iako su etnički potpuno prekomponovane, one su zadržale originalni nacionalni osećaj i državotvornu svest. Kao odličan primer, može nam poslužiti slučaj hrvatske državne ideje i nacionalnog ponosa. Na našu nesreću, ova nacionalna ideja se, kroz istoriju, ostvarivala na račun srpskog nacionalnog interesa, a neretko, uz obilnu pomoć nekih Srba.

Slom države na Kosovu, 1389. kod nas je imao za posledicu pogibiju elite, a s njom i prave nacionalne svesti, koja bi obezbedila državotvorni osećaj, te nakon oslobođenja u srpskoj revoluciji, takvo ponašanje novostvorene elite koje bi narod vezalo za državu, jer bi shvatio da ona postoji i deluje kako bi njemu, narodu, obezbedila sigurnost i optimlne uslove za razvoj i napredak. Umesto toga, ustaničke vođe samo preuzimaju položaje svrgnutih aga i begova, i u istom ritmu nastavljaju da tlače i handre narod.

Osnivaju hareme, otimaju i obljubljuju devojke i udate žene, muče narod nametima, otimaju mu teško stečeni, bedni imetak, uzurpiraju državnu moć i čine sve što i Osmanlije, pa narod, prirodno, shvata da i ova država predstavlja neprijatelja i grabljivca od koga se mora braniti.

Na taj način, propuštena je prilika da se razvije u narodu pravi osećaj ljubavi prema svojoj državi. On je postojao i postoji u nekoj meri, u smislu da se želi sloboda i da se odupire spoljnom agresoru, ali nedostaje one prave rodoljubivosti koja bi uslovljavala da se lični interes traži samo kroz ostvarenje opšteg interesa i nikako drukčije.

Za svaku ljubav je potrebno dvoje, pa tako i za ljubav prema otadžbini. Ako vam ta otadžbina ništa ne daje, ako vam nije majka, već maćeha, sasvim je sigurno da je nećete voleti divoljno da biste se za nju žrtvovali.

Žrtvu ovde ne pominjemo u konačnom smislu, kao davanje života na bojnom polju. Tvrdnja koju ovde razmatramo ide za tim da savremeni srbin uglavnom nije spreman da žrtvuje čak ni iluziju o boljem životu u EU zarad očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje.

U savremenom dobu, gubi se čak i onaj osećaj potrebe da se odupre dezintegraciji zemlje koji nam je ranije bio imanentan. Tako imamo indiferentnost prema tzv. nezavisnosti Kosova i Metohije, muslimanskim namerama u Raškoj i separatističkim težnjama u Vojvodini.

Kod Hrvata, s druge strane, nema fatalizma. Oni hladnokrvno prihvataju situaciju i teže da iz nje izvuku maksimum, imaju jasne planove i ciljeve od kojih nikada ne odstupaju. Prirodno je bilo za očekivati, da će nakon propasti na Gvozdu iz 1097. hrvatska elita, tj. njihovo tadašnje plemstvo biti istraženo, što bi lagano dovelo do pretapanja hrvatskog etnikuma u ugarski ili germanski.

Međutim, njihova elita, s jasnim osećajem pripadništva hrvatskom kulturnom jezgru, i u nameri da učini sve kako bi zadržala, makar i privid državnosti, iako poražena i ponižena, uzima sebi za pravo da ponudi svoju krunu ugarskom kralju, koju je ovaj već ionako dobio na sablju.

Koloman Arpadović biva krunisan u Biogradu na Moru 1102. Ovo zamešateljstvo prolazi, pa se hrvatsko državno i istorijsko pravo ipak očuvalo, premda u inferiornom položaju u odnosu na osvajača. Ipak, opstaje neka kvazi državna organizacija kod Hrvata koja čeka pogodan trenutak da se emancipuje i uzleti.

Tu se uspinju određene hrvatske velikaške porodice poput Frankopana i Šubića. Oni nisu lojalni ugarskom kralju, već teže da ga ograniče i povećaju svoj uticaj u čemu postepeno i uspevaju, pa čak, u etapama, dominiraju i susednom Bosnom.

Stvaranjem Kraljevine SHS, prvi tranzitorni cilj hrvatske elite biva ostvaren, a kompletan cilj ispunjava se raspadom SFRJ i formiranjem nove hrvatske države na staništima Srba, koji ostaju u statusu nacionalne manjine koja se ubrzano pretapa u katoličko i hrvatsko stanovništo.

Vekovima, naše komšije pokazuju zavidan asimilacioni potencijal. Oni, ekstremno čvrsto držeći do značaja svoje nacionalne osobitosti, uspevaju da neke milom, a uglavnom silom, pretapaju druge etničke zajednice u Hrvatstvo.

Opet na nesreću, među ovima je najviše Srba koji se kasnije izmeću u najveće srpske krvoloke, ali ne treba zaboraviti ni Josipa Juraja Štrosmajera ni Ljudevita Gaja, koji nisu bili hrvatskog etničkog porekla, već slovenačkog i germanskog.

Ovo uspeva zbog proste činjenice da Hrvatsko vođstvo nastoji da unapredi položaj sopstvenog naroda, a da lično bogaćenje ostvari na račun drugih etničkih grupa, dok kod Srba, nažalost, postoji tendencija goreg ponašanja srpske elite prema sopstvenom narodu negoli prema bilo kom drugom.

Hrvatska država čvrsto sledi ideje svoje elite i ne preza ni od najobičnijih i najočiglednijih istorijskih falsifikata i nebuloza kako bi homogogenizovala i kroatizovala svoje ukupno stanovništvo. Tako nastaje, u najnovije vreme, samozvana Hrvatska pravoslavna zajednica s Nikolom Teslom i manastirom Krka na naslovnoj strani svog internet sajta. Oni svojataju ovu ličnost i ovu svetinju.

Koliko god to trenutno izgledalo bezopasno i komično, na dugi rok se računa po onoj Gebelsovoj o stotinu puta ponovljenoj laži. Njima, i svim drugim ozbiljnim državama, bitno je u prvo vreme u da u svoju nacionalnu ideju ubede sopstveni narod, a on će sam kasnije u nju uveriti ostatak sveta.

U istom maniru, rahmetli Tuđman je uveo nagradu „Vuk Mandušić – hrvatski vitez“ (sic!). Pamtimo i hrvatske sportske reprezentativce srpskog porekla braću Petroviće, Arijana Komazeca i druge.

Komazecovom stricu, aktivisti jedne srpske političke stranke, čak je i kafić dignut u vazduh, ali to Arijana nije sprečilo da odstupi sa pobedničkog postolja u momentu dodele zlatne medalje u Atini našim košarkašima. Da li je ikome nepoznat hrvatski patriotizam etničkih Srba, Radeta Šerbedžije, Arsena Dedića i Đorđa Novkovića? Kako to da kod nas nema sličnih primera? Njihove vlasti ne pokušavaju da vode internacionalističko, mondijalističko, politički korektnu politiku, već da na svaki način maksimizuju hrvatski nacionalni interes.

Takvom politikom, ne samo što ne možemo zainteresovati druge za prihvatanje srpstva kao nacionalnosti, nego ne možemo ni Srbe sačuvati.

Neaktivnošću i nezainteresovanošću dopuštamo da promenom vere, Srbi menjaju i naciju. Formiranja Muslimana kao naroda pod komunistima, a ranije njihovo odnarođivanje od sopstvenog srpskog porekla, posledica je te srpske neaktivnosti i nezainteresovanosti ili bar nedovoljne vatrenosti u borbi za očuvanje svoje nacije.

Mi smo dopustili da poturčeni Srbi i njihovi potomci, iako duboko svesni svog srpskog korena, postanu naši najljući dušmani. U vreme vladavine Miloša Obrenovića, glavna politička ličnost u Bosni je Husein kapetan Gradaščević, poznat kao Zmaj od Bosne.

On je žestoki mrzitelj Srba i Srbije, kao i njegov narod (bosanski muslimani slovenskog porekla). Kad ovaj vlastelin u želji da očuva privilegije bosanskog begovata i odupre se reformama sultana kod smatra izdajnikom vere, krene vojsku iz Bosne da primi odsudnu bitku na Kosovu protiv velikog vezira, taj isti muslimanski živalj ga ispraća pesmom:

„Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno.”

Jasno je da oni znaju ko su bili njihovi stari i koje je carstvo na Kosovu izgubilo slavu 1389. Ipak, i pored toga, mi dopuštamo da se ovi ljudi potpuno odrode od srpstva i postanu mu krvnici.

Zavidan asimilatorski talenat imaju i naše severne komšije Mađari. Posle prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, u Mađarskoj ostaje približno jednak broj srpskog stanovništva kao i mađarskog u Srbiji. Sada u ovoj novopečenoj članici EU ima oko 5000 Srba, od kojih srpski jezik solidno govori tek nekih 3000. Kod nas danas živi oko četvrt miliona etničkih Mađara. U Sent Andreji ne živi više od tri srpske porodice, odnosno onih koji se još uvek osećaju Srbima.

U Košutovoj revoluciji, u moru mladih života, ugasio se i život izuzetno talentovanog pesnika srpskog roda, ali madžarskog nacionalnog osećaja, Petefi Šandora, rođenog kao Aleksandar Petrović. Ovaj narod, uspeo je da se hiljadu godina održi sa svih strana okružen Germanima i Slovenima zahvaljući svojoj kulturi koju je uvek uzdizao i pomoću nje gradio nacionalni osećaj svog stanovništva nauštrb nacionalnog osećaja drugih etnikuma na tom terenu.

Naša, tzv. elita, i nije u pravom smislu nacionalna elita, ne samo zbog svojih skromnih intelektualnih i duhovnih dometa, već u prvom redu zbog izostanka svesti o neophodnosti rada na ostvarivanju srpskog nacionalnog interesa, te zaštiti i prosvećivanju naroda.

Ovi poluintelektualci iz kruga dvojke postaju dovoljni sami sebi, a željni pažnje i priznanja sa strane, naročito sa zapada ili bar iz Zagreba, Sarajeva ili Prištine. Podižu spomen ploče banu Jelačiću, planiraju izgradnju spomenika Otomanskoj vojsci, proglašavaju sopstveni narod genocidnim i zločinačkim rezolucijom o Srebrenici zanemarujući krvavi pir nasera orića (svesno malim slovom) nad srpskim življem godinama ranije.

Luiza Čikone

foto: Beta/AP

Čak i u popularnoj kulturi, nekritički prihvataju sav šund i kič sa zapada, razne Madone, 50 centse, Britnike, Spajsice i polupismene afro amerikance koji u preširokim hokejaškim dresovima kukaju što im policija ne dopušta da slobodno prodaju heroin na ulicama Nju Jorka.

Hip hop se uzima kao izraz kulturne prosvećenosti, dok se srpski deseterac posmatra kao simbol balkanske krvožednosti i patrijarhalne zatupljenosti. Razni di džejevi, koji dobro sviraju gramofon, se dočekuju kao mesije kulturne avangarde, dok se interpretatori naše izvorne muzike marginalizuju i poistovećuju sa pijanim posetiocima šatora i konzumentima svinjske kožure.

Njihova misija nije izgradnja nacionalnog ponosa kod naroda koji bi se onda jedinstveno borio za ostvarenje svog nacionalnog interesa, već nasuprot tome, ogađivanje svega srpskog samim Srbima, kako bi se oni demotivisali da učine išta što bi zaštitilo i Srbe i Srbije.

Oni koji bi hteli da se nazovu kulturnom i prosvećenom, evroreformskom elitom, ne smeju ni da pomisle, a kamoli da kažu ili učine nešto što bi išlo u prilog ili makar jasno definisalo srpske nacionalne interese.

Oni se ne usuđuju da prihvate kao legitiman interes ovog naroda da Republika Srpska napusti BiH i prisajedini se Srbiji, da se KiM zadrži u sastavu Srbije, da Srbi iz RSK dobiju makar autonomiju u okviru Hrvatske, da se ukine autonomija Vojvodine, da se ne uspostavlja tzv. Sandžački region…

Naročita krivica za postojeće stanje pada na pleća političkih igrača u našoj zemlji. Ovi ljudi, bilo zaodenuti u plašteve lažnog patriotizma ili agresivnog mondijalizma, sve što čine, čine samo u ličnom interesu, trudeći se da se na svaki način što pre i što više obogate. Državu posmatraju kao hijene poluistrulelu lešinu nekog gnua. Gledaju da požderu što više dok ne naiđu lavovi koji će ih od iste odbiti.

Ovim putem, pošteni ljudi se ne uključuju u rad stranaka, a kada to i učine, brzo shvataju da je nemoguće provesti svoja načela i ideje, jer u partijama vladaju hohštapleri koje nikakve ideje ne zanimaju sem onih koje bi im mogle u džepove strpati još koju šaku dolara. Budući da političari svih stranaka, nisu učinili ništa za dobrobit ove zemlje i njenog naroda, teret uspravljanja Srbije i Srba ostaje baš na tom, izmučenom, ali još živom narodu.

Lek je u nama samima. U našem društvenom aktivizmu. U samoorganizovanju. U srpskim patriotskim organizacijama i njihovom međusobnom povezivanju, te zajedničkom delovanju na suzbijanju moći i uticaja stranaka i korumpiranih političara. Mi smo ti koji svojim komšijama moramo otvarati oči, koji ne smemo posustajati, ni žaliti napora i sredstava da putujemo Srbijom i razgovaramo sa narodom.

Da ga hrabrimo i sokolimo, ne da jednostavno izdrži i pretrpi muke, već da jasno i glasno kaže ne svojim tlačiteljima. Ako je taj narod rekao NE Hitleru i kajzeru, može valjda da zagrmi na razne činovničiće, bedna piskarala, večite studente i demagoge koji su okupirali državne funkcije i moć koju one tvore.

Kakav da bude taj društveni aktivizam? Pa prema znanju i sposobnostima svakog od nas. On mora biti takav da stvori novo nacionalno oduševljenje i novi nacionalni ponos kod Srba. Najvažnije je da svojim životom svedočimo ugledanje na Hrista, poštenje, rad, porodičan život, rodoljublje i brigu za bližnjeg.

Da tako sebe učinimo ljudima opšteprihvaćenog kredibiliteta na koje bi drugi želeli da se ugledaju i čijim bi rečima verovali. Moramo raditi, raditi i raditi na podizanju nivoa nacionalne zainteresovanosti u sopstvenom mikro okruženju.

Neki organizuju tribine, okrugle stolove i predavanja, prave Srpsku mrežu od patriotskih NVO koje staju u front nasuprot soroševskim filijalama i medijima. Drugi demonstriraju protiv mnogih nepravdi i političkih ujdurmi antisrpskih snaga, ne hajući za hapšenja i šikaniranja.

Treći, opet, čiste parkove i ulice. Neki pišu tekstove, neki ih čitaju i prepričavaju svojim komšijama, prijateljima, rodbini. Oni koji umeju da pišu knjige, organizuju TV emisije s rodoljubivom tematikom, analitički se bave novinarstvom ili pravoslavno misionare, na taj način doprinose ozdravljenju naroda.

U svakom slučaju, moramo sami iznedriti novu nacionalnu elitu i tako se izboriti za, drugim narodima tako prirodnu situaciju, u kojoj se elita jednog naroda bori za ostvarivanje maksimalnih interesa tog naroda i njegove države.

(AUTOR: OSTOJA SIMETIĆ)

Share this post: