Žilnik i sramota Evrope: Sve ono zbog čega je srušen Berlinski zid, palo je u vodu podizanjem mađarskog

berlinski zid rusenje berlin nemacka

Reditelj Želimir Žilnik priča o nagradi koju je nedavno dobio na Palićkom filmskom festivalu, o filmu „Destinaciji Serbistan“, o imigrantima: Sve ono zbog čega je srušen Berlinski bedem, palo je u vodu podizanjem mađarskog.

Kada je prvi put prikazana „Destinacija Srbistan“ Želimira Žilnika, pitanje ilegalnih migranata u našoj zemlji još uvek je bilo tabu tema.

U trenutku kada je autor ovog filma na Letnjoj pozorinici na Paliću pre u subotu primio nagradu „Aleksandar Lifka“, problem izbeglica iz azijskih i afričkih zemalja nikada nije bio prisutniji, pišu Večernje novosti.

To samo znači da ono što nas okružuje ne može doveka da se gura pod tepih, da možemo falsifikovati koliko hoćemo informacija, ali da će istina uvek izaći na videlo – kaže naš čuveni reditelj. – Iznenađujuće je koliko je taj film dobro primljen u javnosti, iskreno, mislili smo da će ostati na margini.

On pokazuje da je ovo mesto gde nema ksenofobije, da smo, iako se o tome ćuti, prihvatili azilni sistem. Mi tim ljudima, našim nezvanim gostima, pružamo pomoć, lečimo ih i oporavljamo od napornog puta, ali ne da bi ostali, nego da bi nas što pre napustili.

Kako komentarišete odluku mađarskih vlasti da u borbi protiv njih na samoj granici podignu bodljikavu žicu?

Kako drugačije, nego da je to sraman potez mađarskih vlasti, kojim je pljunula u lice svojim građanima i celoj Evropi. Sve ono zbog čega je srušen Berlinski zid, sva ta očekivanja i nadanja, pala su u vodu podizanjem novog zida.

Ilustracija

Kao što smo mi sa eks Ju prostora suočeni sa poniženjem i besperspektivnošću za mlađe generacije, tako i ti ljudi kreću da traže svoje mesto pod suncem.

Ne žele da ostanu ovde, iako znaju da je na ovim prostorima skoro bio rat i da ne bi trebalo da ga bude bar u narednih 30 godina, ali kada vide da mi radimo za 150 do 200 evra, nije im teško da odluče da nastave put. Oni žele da prođu kroz Mađarsku i samo su vrh ledenog brega dramatičnih socijalnih, rasnih i verskih sukoba u kom se čovečanstvo našlo.

I u „Destinaciji Srbistan“ i u drugim filmovima oseti se da imate poseban odnos sa svojim junacima, kako uspevate u tome?

Da te ljude ne smatram kvalitetnim i zanimljivim, ne bih ih ni zvao da radimo, niti bi mi posle postali prijatelji. Ne bih ih odabrao da ne mislim da su snažne ličnosti koje imaju energiju da ostanu iznad vode.

I posle filma oni me zovu da dođem u Turiju, prodavci sa Najlona da pogledam neke stare stvari, neko javlja da se razveo, neko da se zaljubio… Svako od njih nosi svoju priču, a ona se može pretočiti u film, koji će uvek gledaocima biti blizak.

Pre pet godina na istom mestu primili ste nagradu „Andergraund spirit“, šta se promenilo u međuvremenu?

Za tih pet godina nastala su četiri filma „Stara škola kapitalizma“, „Jedna žena – jedan vek“, „Pirike na filmu“ i „Destinacija Srbistan“ a ono što primećujem je upravo to da su neke od tema tada bile tabu a sada imaju prve minute u vestima i naslove u novinama.

Nisam se ja okrenuo ka mejnstrimu, već očigledno mejnstrim ide ka andergraund filmu.

(Novosti/B92)

Share this post: