Zombi Srbija

Vasika Tenkeš

Vasika Tenkeš

Dubravka Stojanović se izgleda umorila od istoriografije, pa je odlučila da se u jednom beogradskom nedeljniku okuša u mediologiji.

Kao studiju slučaja uzela je subotnji „Kulturni dodatak” i „Temu nedelje”, koji su objavljeni u „Politici” 23. i 24. aprila. Napisao sam jedan od tekstova za dodatak i snažno kritički intonirani temat o knjizi „Filosofija palanke”.

Analizu počinje ironičnim zaključkom da je zadivljena „intenzitetom borbe koju ’Politika’ vodi protiv Druge Srbije” da bi je završila tvrdnjom da „to neće odmoći Drugoj Srbiji.

Ne mogu joj ništa, jer ionako ne postoji”.

Između je smestila gomilu tvrdnji koje se mogu razumeti ili kao sklonost teorijama zavere ili kao projekcija, izraz verovanja da stvari svuda funkcionišu kao u toj njenoj „Zombi Srbiji”.

Stojanovićeva tvrdi da nikad nije bilo Druge Srbije, već da postoje samo „pojedinci”, građanski aktivisti koje zli analitičari guraju u tu „konstrukciju koju su napravili posmatrači”.

Ova vudu argumentacija pada u vodu već u susretu s radovima Aljoše Mimice i Ivana Čolovića, koji su priredili dve knjige o Drugoj Srbiji, i tekstovima Latinke Perović, koja piše o organizovanomokupljanju protiv „totalnog jedinstva” početkom devedesetih.

Čitajući tekst Dubravke Stojanović, neko bi pomislio da su u „Kulturnom dodatku” o dve Srbije pisali Kosta Čavoški, Milo Lompar ili Slobodan Antonić.

Ali, najduži tekst, koji otvara dodatak, pisala je Ana Omaljev, čija je knjiga „Mi stojimo podeljeni” objavljena ove godine u Nemačkoj, dok je u SAD distribuira „Kolumbija juniversiti pres”, jedan od najuglednijih izdavača, pod naslovom „Diskursi o identitetu u ’Prvoj’ i ’Drugoj’ Srbiji”.

Ovu knjigu je u februaru u Londonu „lansirao” Erik Gordi – jedan od najžešćih kritičara srpskog nacionalizma, a tu konkurencija teško da može da bude jača.

Gordijev odnos prema „Politici” ilustruju njegove tvrdnje da predstavlja „’Informer’ u fraku” i „simbol odvratne uređivačke politike jednog naroda”, kao i tvit: „’Kurir’ ponovo pokušava da kupi ’Politiku’ – pa jedino može da podigne nivo”.

Ideja da neko autorki koja ima njegovu preporuku može da da celu stranu i centralno mesto u, navodno, smišljenom napadu na (zombifikovanu) Drugu Srbiju teško da bi mogla da prođe i kao naučna fantastika.

Moram priznati da nisam čuo za Vesnu Đukić, drugu od pet autorki i autora koji su u subotu pisali o podelama u Srbiji.

Ali, mlada naučnica opisana je na najpozitivniji način čak i na militantno antinacionalističkom internet forumu „Vasin svet”, gde ljutiti podmladak Druge Srbije svakoga ko iskaže „n” od srpskog nacionalnog interesa proglašava za nacistu.

Verujem da je teško naći zamerku i trećoj autorki, antropološkinji Sanji Lazarević Radak.

Ne znam kakve i koliko velike sotone u Žarku Trebješaninu ili meni vidi Dubravka Stojanović.

Ali, šta god da misli, sramotna je njena tvrdnja da ovaj izbor autora – čiji su tekstovi objavljeni na tri od deset stranica „Kulturnog dodatka” – predstavlja izraz „političke patologije, kakav je na primer antisemitizam” i davanja glasa problematičnim „konstruktorima” koji bi da sebe smeste „u toploj utrobi Prve Srbije”.

Stojanovićeva je „Temu nedelje” diskvalifikovala „jednostavno” kao kršenje izborne tišine – „Jer zna se koje su stranke podržali neki od intelektualaca koje ’Politika’ svrstava u Drugu Srbiju.

I zna se da to nisu vladajuće stranke.” Nisam siguran da bi neke od ikona Druge Srbije lako odgovorile na pitanje koga danas podržavaju a koga su podržavale sinoć.

Bojim se i da je ono što „svi znaju” da iz ovog ideološkog kruga dolaze intelektualci koji su 2012. godine birali današnju vlast, a da je mnogi sada ili vatreno podržavaju ili gromoglasno ćute.

Memorija ne škripi samo kad je reč o saborcima. „Ne sećam se da su jedne dnevne novine toliki prostor posvetile bilo kojem pitanju”, piše zaboravna istoričarka. Podsetiću je – jesu, i to baš Radomiru Konstantinoviću.

Prvo 5. novembra 2011. godine, celih sedam stranica, a zatim 27. oktobra 2012, takođe u listu „Danas”, nešto skromnije – četiri stranice.

„Danas” je, ipak, prevazišao sebe kada je 6. januara ove godine pravoslavnim Srbima „čestitao” Božić objavivši na šesnaest strana „božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću” iz pera redovnog kolumniste Zlatka Pakovića.

Na kritike ove nepristojne i uvredljive, lažne čestitke, autor je odgovorio da „knjiga o palanci ili predstava ili oratorijum o palanci mora uzdrmati palanku, jer ako ne uzdrma palanku, vi ništa niste uradili”.

Nije ni potrebno brojati stranice – ceo „Danas” ponekad više liči na Konstantinović fanzin nego na dnevne novine.

Dušan Sakić je tu napisao da „čudovište palanačkog duha mora svakodnevno da bude nahranjeno i zato nam je pogled na bilo koji zločin ravnodušan, jer je čudovište u nama zadovoljno”.

Valjda, pošto ni Druga Srbija „ne postoji”, ne postoje ni ove rečenice, ni sav taj zombi prostor njenom rodonačelniku i njegovoj otrovnoj „Bibliji”.

Ako Dubravka Stojanović prošlost analizira kao i medije, oslonjena na klevete i amneziju, onda, bojim se, ni njen autoritet ne počiva na „savremenim naukama”, na koje voli da se poziva.

Ova aktivistička naučnica je deo mejnstrima koji se oslanja na izvor moći koji je odavno globalno, a nešto kasnije i u Srbiji, postao „Prvi” – mnogi veruju da je i jedini.

Zato je, u jednom važnom smislu, naša iskusna istoričarka i novopečena mediološkinja u pravu. Njenoj „Zombi Srbiji” danas niko ne može ništa. Nema tog vudua. Što bi rekao Mitar Mirić, jači su od sudbine.

Fakultet za medije i komunikacije

(Zoran Ćirjaković/Politika)

Share this post: