Bez zajedničke nacionalne misli i povrh svega toga oslabljen i oboleo, može se reći da je njegova svest ravna kravi

 

 

 

 

 

 

Vesna Veizović - Bez zajedničke nacionalne misli i povrh svega toga oslabljen i oboleo, može se reći da je njegova svest ravna kravi

 

Svevlad  Seče  Sebičnjaške Sisavce ( S S S S )

„Ako sebi krava  jedan put dopusti, da je zmija posisa, onda ona trči svaki dan na određeno mesto, da je zmija sisa. To je magija zmije i bolno zadovoljstvo krave. Što se zmija više goji to se krava više suši.

Ah bolno zadovoljstvo krave, kako će se brzo pretvoriti u bol bez zadovoljstva! Jer kada se mleko u vimenu isuši, moraće krava zmiju krvlju hraniti. I ako se ne odvikne  od kobnih sastanaka, zmija će joj posisati i meso i mozak.“

Uzmemo li ovu alegoričnu pričicu vladike Nikolaja i komparativno je primenimo sadašnjoj situaciji u Srbiji, gde je krava sveukupni srpski narod,  a zmija sva ona neman koja se kao crni oblaci nadvila nad našu zemlju, odnosno svi naši neprijatelji, bilo da su to šiptarski separatisti ili neka od članica EU, ili pak masoni i jezuiti, ili neka grupacija novonastalih imaginarnih nacija, bivših Srba ili u krajnjem slučaju svi oni koji se izdaju za političare videvši u politici jedinstvenu dobit  namnožavajući birokratiju i siššći Srbiju čitavih 109 godina. Jasno je da smo mi oslabljeni narod, da stoga zmiji nije teško da nad nama upotrebljava svoju „magiju“ i lako manipuliše sa nama, pored te slabosti narodne treba imati u vidu i gubitak naše nacije, a bez nacionalne misli  i nacionalnog plana  samo čudo je potrebno da se narod spase od potpune propasti. S`toga ovde dolazimo do potrebe za trećim likom, onim ko je trebao da u narodu izrodi nacionalnu ideju i učvrsti narodnu snagu a koji je u našem slučaju ključni problem nedostatka svega toga.

„ Izaći će domaćin da ubije.Koga da ubije: zmiju ili kravu?“

Ovde vladika Nikolaj daje jedan logičan i zdrav odgovor, kakav priliči svakom domaćinu kome je pre svega stalo do svoje porodice, onog što čini njegovo domaćinstvo i hranioca porodice i osnove postojanja domaćinstva , odnosno krave :

„Naravno zmiju“ .

Sada rezimirajući sve napisano,nameće se ključno pitanje – Ako smo tu gde jesmo, bez osnovne nacionalne ideje a čiji savremeni tokovi zahvtevaju nacionalno uobličenje, uz svu disperzivnost, kakvo smo počeli stvarati desetletjima pre 1903. a očevidno je da zmiju niko ne tera sa praga – Šta je u tom slučaju naša vlada, domaćin ili podvodač?

Zapadati u stanje euforije i razvijati neke iluzije u vidu nade u svetliju budućnost je, po pitanju sadašnje vlast, čista samoobmana. Jer kada splasne taj prvi utisak, ukoliko ga je uopšte i bilo, da je jedna garnitura grobara Srbije napustila svoja radna mesta, ostaje nam samo gorak ukus lažne pobede. Suštinski ništa se nije promenilo, izuzev jednog, opet prividnog stanja, da sadašnji više nisu samo jednosmerni, već su njihovi pogledi kao razrokog lešinara okrenuti i ka istoku i ka zapadu.

Kada bismo tu situaciju preneli u pomenutu priču taj četvrti lik, istok bi bio jedan doktor koji u zamenu za čašu mleka leči domaćinovu bolesnu kravu.Ali ovaj domaćin nije ubio zmiju već od zmije dobija nešto što je samo njemu znano i potrebno a doktora podmuklo laže da ne zna od čega krava boluje. Međutim doktor shvativši da ga domaćin obmanjuje odbija više da leči kravu i odlazi, dižući ruke i od krave i od mleka.

Zato lešinari, podvodači iliti lažni domaćini mogu jedno izvesno vreme da sede na dve stolice ali uzeti nas kao most između istoka i zapada , nećemo izdržati, nakon toga možemo samo spustiti zavesu i reći –predstava je gotova. Dosta puta je do sada bilo sličnog scenarija ali treba imati u vidu da do sada nijedna vlada nije bila istog raspoloženja i prema istoku i zapadu, i prema svojoj bolesti i prema onom ko leči tu bolest.

Možda je čak i moguće, mada ja iskreno ne verujem u to, da je sama vlast potpuno nesvesna puta kojim se kreće i da će to biti poslednji čin za nju, što apsolutno nije nikakva šteta jer takav domaćin ne zaslužuje opsatanak, no problem je što će nas povući za sobom, stoga opet smo na mestu „biti ili ne biti“, postojati ili nestati.

Sada je sve na kravi! Ali kako je krava nerazumno biće , dalje ću je nazivati narod, mada sa druge strane, narod kao naš, uplašen ali i nesvestan svoje sudbine, bez kolektivne svesti kao zajednice, bez zajedničke nacinalne misli i povrh svega toga oslabljen i oboleo, može se reći da je njegova svest ravna kravi.

Mi kao država predstavljamo jedan svojevrstan primer civilizacijskog nazadovanja, uled  ekonomskog i privrednog kolapsa, svaki građanin se vraća svom prvobitnom stanju neusmerenosti i izgubljene „ovce“. Ne malo puta je svako čuo da je „rad stvorio čoveka“ što ne treba davrinistički shvatiti, da je čovek evoulirao od majmunaradom, već opet kroz jednu metaforu. Rad je čoveku pre svega ispunio vreme koje bi on inače kao i svaki zaludan čovek upotpunio nekom, da se najprostije izrazim glupošću. Rad mu je obezbedio opstanak kroz zaradu, samim tim čovek oseća da je potreban zajednici i da je produktivan, a zatim i dovoljno vredan da svoje sposobnosti može unovčiti. Rad ga je usmeravao i kroz rad čovek uči. Bez rada čovek polako počinje da gube ljudske osobine i postaje životinja koja mora da lovi da bi preživela. Gubi svoju svest o nekim višim ciljevima poput sveukupnog dobra cele zajednice, ideje o naciji, njegovo rasuđivanje u toj trci za egzistencijom polako iščezava  i sa takvim narodom je vrlo lako manipulisati.

Zato je danas usled svih tih dešavanja kod naroda otvoriti vrata ideje o naciji, jer samo nacionalno jaka država može zameniti mesta koje imaju krava i domaćin , drugim rečima samo narod kod koga je jasno izražena nacionalna svest neće posrnuti i izgubiti i državu i narod i u tom slučaju se može spasiti bezumne trke za osnovnim životinjskim potrebama, već će zadržavajući svoje dostojanstvo mirnim putem moći steći sve ono što mu pripada.

Zar je potrebno sumnjati u svest srbinskog bića, tako stvorenog kao jedinstvenog u celom svetu, da se može odupreti starim stegama istrošenih ljudi, već vidim da narod oseća kako nikakve bitne promene nije bilo. Ništa novo nije ova „promena donela“, a ni novo ne mora odmah značiti bolje isto kao što se ni „novo vino ne sipa u stare mešine“.Ne bih mogla da kudim narod, jer iz svega iznesenog očevidno je da je narod samo žrtva iskrivljenih sistema i istih ljudi i njihovih potomaka ( nikad nije svraka rodila sokola) i samo onaj ko mrzi svoj narod može svaljivati krivicu namernih loših odluka na njega.

Pitanje je trenutka kada će ona zlatna struna koja je u svakom srbinskom biću usađena  osetiti zov onoga koji će neprimetno i tiho kao voda ući, tada će narod znati i osetiti , jer ta zlatna nit se ne odaziva na škripu demokratskih lonaca niti na socijalističke bukače, niti naprednjačku demagogiju, već na odgovornost i ljubav prema svom narodu.

I uporno Nam se te stare mešine nude umesto da u nove i učikovite, prijemive oblike ulijemo narodnu snagu, koje ima, jer da je nije bilo i da ta snaga i sada ne dejstvuje u srbinskome biću, ne bi smo ni  opstali i postojali nakon prohujalog paklenog stoletja za Nama.

Svevlad  Spaja  Sve Srbe

 

Vestinet.rs