Boris bi mogao da uvede jednopartijski sistem i proglasi se za doživotnog predsednika!

Željko Cvijanović – Boris bi mogao da uvede jednopartijski sistem i proglasi se za doživotnog predsednika!

Nije moguće da je Boris Tadić propustio takvu priliku – baš jednu od onih kakve on voli – da otvori sve vreće sa listićima u skupštinskom depou. Pa da napravi novi Bodrum, ovaj put za protivnike, da pred vreće postroji Nikolića, Koštnicu i Dveri, da donese sve Tijanićeve i Veranove kamere i krene u novo prebrojavanje glasova?

Za dan i po tog rijalitija Toma bi se istopio kao kugla vanile, Voja bi se pretvorio u stub soli, a dverjani bi postali ono za šta ih vlast oduvek smatra – ništa.

Odmah potom Boris bi mogao da uvede jednopartijski sistem, proglasi se za doživotnog predsednika, mogao bi čak i da sašije belu uniformu jer tada bi i oni koji preturaju po kontejnerima znali da je među Srbima počelo drugo Perikleovo doba.

Naravno, za taj plan potrebna je jedna sitnica: da vreće pokažu kako je sve bilo čisto. Boris je, međutim, propustio šansu da zada taj završni udarac svima koji ga ne vole. Zašto? Možda zato što nije video priliku, možda zato što ne bi da bude doživotni, ili zato što u tim vrećama nije baš sve čisto. Ne znam da li me zbog toga danas više uveseljavaju oni koji kažu kako je Boris samo kraduckao – što će reći da nije sve čisto, ali je bilo bez uticaja na konačan rezultat izbora – ili oni koji kažu da su izbori gotovi kad majstori na biračkim mestima potpišu zapisnike i da posle toga nema više vračke.

Ovima prvima ne bi bilo prijatno da ih pitam da li su pravo slušali kod Velimira Ilića, koji je pravnu teoriju zadužio razlikovanjem legitimne od nelegitimne krađe. Drugima bih baš voleo da upadnem u kuću zajedno sa članom njihove stranke, iznesem im televizor, a onda im kažem da nema više vračke i nabijem im pod nos potpis ovog iz njihove stranke, gde stoji da nikakvog televizora nije ni bilo. Ciničnije od toga samo je istragu izbora dati u ruke Tomi Zoriću, koji u svojim nastupima pokazuje entuzijazam čoveka koji bi po Srbiji otvarao konclogore samo kad bi mu iz kabineta blagovremeno javili da je Boris potpisao rasne zakone.

Naravno, sva ta objašnjenja pokazuju kakav cinizam i prezir ovdašnje elite gaje prema građanima, uverene, s pravom, da onome kome ste oduzeli sve ne trebaju ni glasačko pravo ni politička volja, jerbo će ih zloupotrebiti. E sad, pošto je Boris odbio da otvori depoe skupštine, njegova nova vlada će se na samom početku suočiti sa krizom legitimiteta, a to nije tako malo kako misle oni koji veruju kako je za sve dovoljno umešati malo političke volje, medija i sile koliko je neophodno da volja bude provedena. Jer gubitak legitimiteta znači da institucionalni politički rezon u Srbiji više ne važi i da se traže druga rešenja.

Znači i to da srpska opozicija ima svoje ozbiljne mane, da naprednjaci politiku vode kao čovek-slon računajući da je sve dobro ako ne liče na sebe, da je Koštunica morao mnogo više, da su Dveri još uvek svet koji nije usvojio logiku politike, ali znači i to da su svi oni mogli da budu i mnogo bolji, da su mogli da budu složniji i svi da nastupe na jednoj listi, da su čak i radikali mogli na tu listu tako što bi otkačili Šešelja i izvinili se Tomi – i opet bi svi zajedno izgubili ako su izbori pokradeni, odnosno ako nije dokazano da nisu.

KAKO PROTIV NESMENJIVE VLASTI

Vlast koja nema pun izborni legitimitet jeste vlast koja nije u političkoj areni jer je odustala od pravila političke borbe prebacujući težište na medije i silu. Naravno, takva vlast je politički nesmenjiva i u borbi protiv nje nisu samo dozvoljena sva nenasilna vaninstitucionalna sredstva nego su i neophodna. A to će reći da Srbija, bez obzira na volju stranaca, ulazi u stanje opasne nestabilnosti. Da li je moguće izaći iz takve situacije? Jeste, i to na tri načina.

Prvi je legalistički model, a to će reći da Tadić ponovo prebroji glasove i da, ako se pokaže da je sve u radu, vlada u sreći i zadovoljstvu, bez opozicije, sve dok mu Hrvati ne odgovore pozitivno za onaj posao na svetioniku. Ako se pak pokaže da nije u redu, da raspiše izbore na kojima neće učestvovati jer će već biti na onom svetioniku da ga nikad Srbija ne vidi. Ali prilike su da on neće dozvoliti brojanje. Da je hteo, uradio bi to odmah, umesto što je čak i Šutanovca naterao da piše kolumne o snagama mraka i bezumlja.

Drugi model je politički. On podrazumeva neku vrstu političke nagodbe, koja bi mogla da podrazumeva da, na primer, žuti u nedelju ovu ekipu osposobljenu za obijanje kase narodne volje ostave kod kuće, da ne izvuku sve svoje birače do kutija i da u drugom krugu pobedi Toma. Druga mogućnost je da naprednjaci, posle eventualnog Tominog poraza u drugom krugu, budu na neki način pušteni u vladu, čime bi bili kompenzovani i čime bi otupila oštrica njihovog nezadovoljstva. DSS bi tada morala da se povinuje novim prilikama, dok bi Dveri ostale sa strane kao neka vrsta usamljenog jahača i ekipe protiv koje bi tada bili svi – od Borisa do Tome, tako da bi još i došli u priliku da se sa nostalgijom sećaju onih besmislenih Aligrudićevih optužbi.

Naravno, ovaj model, koliko god mogao da bude funkcionalan, nije pravi povratak legitimiteta, ali bi političku scenu, bar za neko vreme, lišio mnogih posledica činjenice da srpska vlada politički legitimitet nema. Takođe nije najmanje važno da je ovakav rasplet moguć samo na dva načina. Prvi je da u njemu presude stranci i da pacifikuju sve nepredvidive puteve kojima bi mogli da pođu Toma i naprednjaci ukoliko u nedelju uveče ostanu bez ičega.

Drugi je da Toma pobedi na izborima, uprkos tome što je Tadić favorit. Pa ipak, magija drugog kruga predsedničkih izbora, za razliku od onog od pre četiri godine, je u tome što prvi put pred sobom imamo dva kandidata – gotovo grogi borca – čiji rejting pred biračima je na opasno silaznoj putanji.

Toma i naprednjaci su svoj vrhunac preživeli pre godinu i kusur dana, i nezapamćen medijski linč, tanka politička priča i loš rezultat za Đurđevdan su ih snažno demoralisali, kao uostalom i njihov partijski aparat, pa i njihove birače. Sa druge strane, Tadić je danas možda u Srbiji još uvek među omiljenijim političarima, ali je istovremeno i definitivno najneomiljeniji. To znači da je rezervoar njegove podrške plitak obrnuto proporcionalno od broja Srba koji ga ne voli i ne bi za njega glasao ni u ludilu.

A ti se mere milionioma. Kao i Nikolićevi uostalom, s tim što ostaje pitanje koliki je rezervoar glasova sveta koji je spreman da za Tomu glasa zbog revolta i čvrstog stava da neće Tadića kao predsednika da gleda još pet godina. Tu ostaje i pitanje da li bi Nikolić, kao što je obećao, sa mesta predsednika isterao pitanje izborne krađe. Ne znam za vas, ali ja se ne bih kladio na to.

ŠEST DANA MAJA

Dakle, ako stranci (ili birači) reše da ne spasu ni Nikolića ni naprednjake, tada mi neće biti van pameti da im se najviše dopada ili još podeljenija Srbija na ivici građanskog rata ili poslednji, treći, model legitimizovanja vlade. A taj znači da u ponedeljak ujutro Koštunica i Nikolić sedaju za sto i razgovaraju o tome šta im je činiti. Dva puta su pred njima. Prvi, da prihvate mandate u parlamentu, slože se kako se ne može mnogo uraditi i da je i po njih najmanje rizično da istragu o izbornoj krađi preuzme srpski Falkone alias Tomo Zorić.

Tada međutim, pored nelegitimne vlade, dobijamo i nelegitimnu opoziciju, koju dragi Bog neće oprati od toga da je u vezi, ako već ne sa Tadićem, a ono bar sa strancima. Naravno, nestabilnost se tada uvećava, građani gube poslednju iluziju da ih iko na političkoj sceni zastupa.

Tada se, doduše, otvaraju vrata Dverima za sve što hoće da urade – da naprave nešto od sebe, da se ubiju ili da se skupo prodaju. (Tada je na kratak rok nemoguće bilo šta, a na duži rok je moguće sve, pa i to da, kao što smo u četvrtak šetali sa Dverima, za 20 godina šetamo protiv njih protestujući što njihova vlast nas, penzionere, tera na nastavu veronauke. Kao da bi nam bili prvi sa kojima smo napre šetali, a onda šeteli protiv njih.)

Ako pak Voja i Toma u ponedeljak sednu, pa još ako pozovu Dveri, kažu da odustaju od skupštinskih mandata i svi zajedno pozovu narod na miran protest, šta će se dogoditi? Prvog dana, kad vide da Srbija ima i neki narod, pa još na ulici, pozvaće iz Brisela Tomu i Voju i reći im da nikad ali nikad neće doći na vlast ako se ne raziđu, gde ovi mogu da se uplaše ili da im kažu da oni i nisu na vlasti. Ako se ne uplaše, drugi dan će iz Brisela zvati Borisa da mu kažu da to reši kako zna i ume. Treći dan će zapadni mediji pisati da se u Srbiju vraća mrak, srpski će doduše tako pisati sva tri dana.

Četvrti dan će nazvati Borisa da mu kažu da im se nikad nije dopadao i da su ga tolerisali samo zbog toga što je umeo da učini da i opozicija i narod u Srbiji s njim izgledaju tupavi i nezainteresovani za svoju i sudbinu zemlje, što je, kako se vidi, prestalo. Peti dan će razgovarati sa Tomom, Vojom i Dverima. Šesti dan će se ponovo brojati glasovi. Sedmi dan će se svi odmarati. Posle toga će se svi pitati gde su pogrešili.

Da, to je moguće. Da bismo sve to razumeli i da bi nam izgledalo moguće, i mi koji smo nad ovim tekstom, i srpska opozicija i svi kojima sivom masom ne hodaju crvi za početak bi bilo neophodno da zaboravimo sve što smo poslednjih godina čitali u novinama, da zaboravimo lica dežurnih analitičara, spin-majstora i medijskih bitangi, koji nas već godinama drže u onom Kusturičinom podrumu u uverenju da su samo oni izlaz, a sve drugo pakao. Ne palite se, nije to još oslobođenje – dug je put pred nama – tek nepristajanje sebra na knut. Ali jednom ionako moramo ispočetka. Zašto ne sad?

Standard