Da li je Vojvodina poslednja stanica na srpskom putu bez povratka

 

Milan Damjanac – Da li je Vojvodina poslednja stanica na srpskom putu bez povratka

 

Koliko samo izliva besa prethodnih par dana oko odluke Ustavnog suda Srbije o neustavnosti Statuta AP Vojvodine. Koliko reakcija iz severne pokrajine, koliko dirigovanih novinskih napisa, koliko buke posle odluke Suda. Kao i obično, uloga medija bila je odlučujuća u podršci autinimaša, ali je šteta po njih, pa im to više ne uspeva.

Većina građana ne veruje da autonomaši žele nešto drugo do de factootcepljenje niti autonomaši u Vojvodini posebno poriču svoje prave namere, što se očitovalo iz reakcija proteklih dana. I to je dobro jer su stvari su isterane na čistac.

Odluka Ustavnog suda biće lakmus za novu vlast. Od toga kako se nova republička vlast prema njoj bude odnosila i koliko će insistirati na sprovođenju odluka Suda zavisiće i ocena njene korisnosti po državu i narod. Ukoliko se bude zaobišlo mišljenje Suda i na neki drugi način omogućilo AP Vojvodini zadržavanjestatusa quo (a opet, ne vidim kako bi se to moglo sem promene Ustava, što bi bilo i više nego pogubno) vlast će izgubiti kredibilitet.

Ukoliko, pak, vlast bude postupila logično i podržala odluke Ustavnog suda, ma kakve one bile, uradiće veliku stvar. Nateraće one koji žele da vide severnu Srbiju nezavisnu da javno o tome progovore i time će ubrzati proces odlučivanja o sudbini AP Vojvodine.

To je više nego dobro, pošto će puzajuće podržavljenje pokrajine konačno postati javno i ubrzano a narod može da reaguje samo kada se događa nagla promena i otvorena izdaja.

Vlast ne sme da dopusti nastavak puzajućeg otcepljenja Pokrajine jer je plan jačanja institucija Vojvodine vrlo dobro smišljen, sprovodi se postupno i strpljivo, sa jasnom idejom cilja i sredstava. Izgradnja novog vojvođanskog identiteta se nameće putem medija u pokrajini i kulturnih i prosvetnih ustanova.

Koliko je ova težnja jaka, najbolje se može videti po naizgled trivijalnim stvarima, kao što je transparent koji su istakli organizatori Egzit festivala, i koji to i ne kriju. Zanimljivo je da je naslov vesti o ovom događaju na sajtu B92 bio „Novi Sad je glavni grad AP Vojvodine“, što je klasičan primer medijskog spina, koji menja smisao poruke na transparentu. Na transparentu nema nikakvog pominjanja autonomne pokrajine.

Ovakvo spinovanje upućuje čitaoce i komentatore u pravcu nametanja „jedino ispravnog“ razmišljanja, čemu, doduše, srpski mediji već dugo jedino i služe. Simulaciji realnosti i uspavljivanju naroda dok mu seku nogu.

IDENTITET MRŽNJE

Izjave „vojvođanskog premijera“ o tome za koga građani Vojvodine jesu ili nisu glasali i da li je ili nije odluka Ustavnog suda ispravna – skandalozne su. Građani Vojvodine su najpre građani Srbije i imaju se gledati samo i jedino u tom odnosu kada se govori o tome za koga jesu ili nisu glasali. U suprotnom, stanovnici bilo kog sela ili grada u Srbiji bi mogli da se žale da oni ovakvu vlast nisu birali i da ta vlast tamo nema legitimitet.

To što Pajtić radi je opasna delatnost izgradnje novog identiteta, koja još jednom govori u prilog tezi da pokrajinu treba ukinuti. Pošto je on već zaključio da je odluka Suda „politička i udar na autonomiju Vojvodine“ i zatražio objašnjenja od Suda, vredelo bi ga pitati čemu autonomija severnoj Srbiji, u kojoj od ukupnog stanovništva dve trećine čine Srbi kao većinski narod. Dakle, čemu autonomija Srbima od Srba? Osim ukoliko se ne radi više o Srbima?

Možda autonomaši misle da to neće još zadugo biti Srbi, već će kroz par godina postati „Vojvođani“? Autonomaška klika se nalazi u poziciji u kjoj je bio Milo Đukanović devedesetih u Crnoj Gori. Treba im još 10-15 godina vlasti kako bi bili spremni za otcepljenje jer je toliko vremena potrebno za ubrzanu indoktrinaciju stanovništva i dovršavanje izgradnje novog identiteta.

Pre izvesnog vremena smo imali prilike da čujemo skandiranje „Srbe na vrbe“ i „Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji“, na Cetinju, u dvorani u kojoj se igrala košarkaška utakmica između reprezentacija Srbije i Crne Gore. Ovaj sraman događaj je još jednom potvrdio dve stvari. Jedna je da je sport uvek ogledalo politike, a druga da je konstrukcija identiteta realnost i da pozivanje na istorijski identitet nema smisla ukoliko konstrukciju podržava medijska i institucionalna elita na tom prostoru.

Naravno, izlivi mržnje koje smo čuli su dokaz kontinuirane kampanje protiv Srba i srpskog identiteta u Crnoj Gori, u kojoj grupa navijača koja skandira predstavlja tzv. grešku sistema.

„Grešku sistema“ treba razumeti kao prikaz suštine politike koja se sprovodi i propagande koja je na delu. „Greška sistema“ je njena krajnost, ekstrem politike koja se nameće. Dominantna greška sistema u skoro svakoj okolnoj državi jeste izliv šovinizma, a samo je u Srbiji dominantna greška sistema izliv autošovinizma ili samomržnje.

Postulati jednog sistema uvek mogu dati ekstremne varijetete. Otud je ekstremni varijetet teorije marksizma anarhizam. Zato je ekstremna bukvalna varijanta politike koja se u Crnoj Gori medijski nameće šovinizam prema Srbima pošto je srpski identitet kamen temeljac crnogorske nacije, a odnos prema njemu uslovljava vitalnost i postojanje nove nacije.

Otud je identitetu koji se stvara uvek potreban spoljni i unutrašnji neprijatelj. Spoljni neprijatelj su Srbi i Srbija a unutrašnji ostaci i sećanje na srpski identitet. Stvaranje mržnje je jedini način na koji se takav identitet koji je, pre svega, istorijski, može suzbiti.

Stoga je jedna celokupna politika mržnje zašla u sve oblasti kulture i obrazovanja, tražeći načine da stvori mržnju kod mlađih naraštaja, dovede u pitanje istorijske istine i stvori novi identitet pun naboja i strasti.

Novonastali identitet se može suzbijati na samo dva načina – stvaranjem novog identiteta i dekonstrukcijom starog uz pomoć institucija, medija i obrazovanja.

IDENTITETSKI KONSENZUS

Nešto slično se događa i u Srbiji u kojoj „grešku sistema“ redovno možemo videti kroz izlive mržnje prema sopstvenom narodu. Mediji učestvuju u kreiranju jedne politike samomržnje i politike samostida, koja nameće osećaj krivice svima koji se osećaju kao Srbi.

Međutim, na primeru severa Srbije, AP Vojvodine, najbolje možemo videti da se proces deobe srpskog naroda i slabljenja srpske države nikako ne zaustavlja, već ubrzava. AP Vojvodina je statutom ojačana samo u kontekstu slabljenja Srbije. AP Vojvodina predstavlja državu u državi, kamen oko vrata Srbiji – ona je regulator državne politike.

Ukoliko vlast u Beogradu bude sprovodila drugačiju stratešku politiku od pogubne „EU nema alternativu“, brzo će shvatiti ulogu i planove Novog Sada. Vojvodina, ovakva kakva jeste, je regulator srpskog državnog aparata, ona ograničava manevarski prostor svake srpske vlade.

Mržnja prema Beogradu koja se stvara u Vojvodini iznova govori o novom stvaranju nacionalnog identiteta koji počiva na mržnji prema Srbima i Srbiji, a iza kojeg stoje interesi stranih država i dosta novca (setimo se samo kampanje o izjašnjavanju na nacionalnom popisu).

Stoga prioritetni nacionalni cilj mora biti zaustavljanje daljeg rastakanja državnog i nacionalnog tkiva Srbije. A da bi se taj osnovni cilj ispunio, mora se razumeti osnova procesa urušavanja nacije, moraju se objasniti uzroci ovih metastaza propadanja koje svakodnevno vidimo. Zatim, mora se postići konsenzus oko nacionalnog identiteta. Šta on jeste, a šta nije.

Uzroci rastakanja nacionalnog i državnog tkiva su unutrašnji i spoljni. Spoljni, jer su u interesu bogatih zemalja zapada i naših suseda koji žele proširenje na račun naših teritorija. Unutrašnji, jer predstavljaju slabost srpskog identiteta. Srpski identitet nije uspeo da se konstituiše na jeziku, čime bi se stvorila srpska nacija tri vere, dva pisma i različitih subkultura.

Zatim, ne samo što se jedan narod koji govori istim jezikom podelio na više nacija već je neizgrađena srpska nacija nastavila da se deli po verskom pitanju, da bi se na kraju podelila i po kulturnom modalitetu (Crna Gora je najbolji i najsvežiji primer). Postoji tendencija deobe, tendencija propadanja i smanjivanja srpskog etnosa, i to zato što stalno traje borba i neslaganje unutar srpske elite o onome šta jeste a šta nije deo srpskog identiteta.

Ne postoji konsenzus o tom osnovnom pitanju. Šta uopšše znači biti Srbin? Koje su to osnovne matrice koje čine njegov identitet? Da li je to jezik? Nije. Da jeste, ne bismo imali nekoliko srpskih jezika pod različitim imenima. Da li je to pismo? Najverovatnije da jeste. Samo, ukoliko je ćirilica ključan deo identiteta, onda je nedovoljan.

Da ne pominjemo da to ne rešava pitanje naših velikana koji su pisali na latiničnom pismu. To otvara pitanje, recimo, Sima Matavulja i njegovog statusa u srpskoj kulturi.

Da li je mit? Jeste, s tim što mit, naše epske pesme i naša kultura nisu u stanju da apsorbuju Srbe drugih vera u nacionalni identitet pošto su izrazito pravoslavnog karaktera. Stoga je jasno da se srpski identitet mora prvenstveno odnositi na pravoslavce.

Da li je to vera? I da i ne. Kao što smo videli u prethodnom primeru, vera je izuzetno važan deo identiteta, ali nije presudan iako se na prvi pogled čini suprotno. Pošto smo se podelili po jeziku, podelili smo se i po veri, i taj je proces nepovratan. Zatim smo se podelili po kulturi, tako da su se Srbi u Crnoj Gori koji se danas izjašnjavaju drugačije ostali pravoslavci ali nacionalno odvojili od Srba. Da li je karakter srpske crkve? Da.

Čini se da je najsnažniji deo našeg identiteta osećanje povezanosti i različitosti od drugih koji se najbolje oseća u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je dugo predstavljala nacionalni stožer. Ono što srpsko pravoslavlje razlikuje od drugih jeste uloga Srpske Crkve u istoriji i to da jem, u dugim periodima kad Srbi nisu imali državu, ona bila jedina institucija koja ih je štitila i u koju su imali poverenje. Urušavanje Crkve stoga nipošto nije slučajno.

IMA LI REŠENJA

Ipak, i dalje ostaje pitanje – šta je to što je kamen temeljac srpskog identiteta, kada ni Srpska crkva nije bila dovoljna da se podele među Srbima pravoslavne vere zaustave. Izgleda da je krajnje vreme da shvatimo da smo isuviše mali i kao narod i kao država da bismo sebi mogli da dozvolimo ovoliko dijalekata, dva pisma, nekoliko vera. Krajnje je vreme da počnemo da gradimo kulturni i nacionalni obrazaci iz početka. Tako ćemo konačno znati na čemu smo.

Prava je prilika da se shvati da su naredne četiri godine istorijska prekretnica za Srbiju. Ili ćemo krenuti teškim koracima ka izbavljenju ili ćemo se još brže survati u provaliju. Isto sigurno biti neće. Ova tema nije ni smešna ni bezopasna kao što se mnogima čini. Smejali smo se kada su se pojavili etnički Crnogorci, pa smo doživeli uzvike „Srbe na vrbe“ i „Ubij, zakolji, da Srbin ne postoji“ na sred Cetinja.

Smejali smo se 2005. godine kako u mnogim porodicama jedan brat tvrdi da je Srbin a drugi da je Crnogorac. Sada nam više nije smešno. Identitet jeste istorijska kategorija, ali se uz pomoć medija sve može nametnuti i preokrenuti – moral jednog naroda, njegova istorija i mentalitet, pa čak i ukinuti narod.

Ne budemo li ozbiljno počeli da se bavimo ovim problemom, čekaju nas ubrzane metastaze propadanja i nestanka države i naroda. Postoji mnogo načina da se obesmisle institucije koje stvaraju narod unutar naroda. Pretpostavka je, naravno, da se mora ojačati sopstveni nacionalni obrazac kroz medije i obrazovanje.

Prvi je ukidanje pokrajine mada je interesantno da je u Statutu AP Vojvodine jasno naznačeno da „o promenama granica Vojvodine odlučuju isključivo građani i građanske Vojvodine na slobodnom i demokratskom referendumu“. Ova neverovatna stavka koja stoji u Statutu faktički je kamen temeljc buduće države.

Kao takva, ona oduzima instrumente iz ruku države Srbije i time je obesmišljava kao suverenu državu. Po kom principu je ovakva stavka ustavna? Da li to znači da država Srbije ne sme i ne može menjati svoj unutrašnje uređenje bez da pita samo građane Vojvodine? U normalnoj državi se nešto ovakvo nikada ne bi dogodilo.

Drugi način je obesmišljavanje pokrajinskih institucija na isti način na koji su one obesmislile institucije srpske države; stvaranjem i jačanjem sremske, banatske i bačke regije. Šta god da se uradi, dobro je, sve dok se nešto zaista i uradi.

Standard