EU je ponudila DS-u da vlada Srbijom ali da preda Kosovo

 

 

 

 

 

Dragomir Anđelković – EU je ponudila DS-u da vlada Srbijom ali da preda Kosovo

 

Svi srpski politički akteri dobro znaju da evroatlantski centri moći, od kojih zavisi nastavak evrointegracija Srbije, načelno od oficijelnog Beograda očekuju ne samo da prihvati «nezavisnost» Kosova, već i da se složi sa njegovim «teritorijalnim integritetom». Drugim rečima, poznato je da se od srpskih vlasti (sadašnjih i potencijalnih) traži da, makar i bez formalnog priznanja, Kosovo tretiraju kao «državu» te da prihvate da se njena jurisdikcija proširi i na severni deo naše južne pokrajine, gde Srbi imaju većinu i kontrolu na terenu, odnosno gde i dalje funkcionišu mnoge institucije srpske države (dok prištinski secesionisti nemaju ni jednu jedinu).

Da vidimo kakve implikacije na formiranje i delovanje nove Vlade ima aktuelna radikalizacija zahteva EU, odnosno njihov transfer iz oblasti načelnog u zonu onog što se od naših vlasti očekuje da ubrzano urade?

KOSOVSKA FLEKA DS-a

Dosadašnja Vlada i bivši predsednik Srbije, radi lično-partijskih interesa ali i robovanja »evrointegrativnoj ideologiji», bili su spremni da prihvate «državnost» Kosova južno od Ibra, pa i da se poigravaju sa sudbinom severnog dela KiM-a. Ipak, ni oni nisu bili voljni da na neskriven način preuzmu posledice prepuštanja šiptarskoj samozvanoj Vladi, četiri severnokosovske opštine (Leposavić, Zvečan, Zubin Potok. Severna Mitrovica), te da rizikuju da desetine hiljada srpskih izbeglica zapljusnu ostatak Srbije, sa svim eksplozivnim potencijalom koji to ima.

DS-ov režim je lagao i varao srpsku javnost ali i Zapad, nastojeći da odloži otvaranje problema severa Kosova. Pri tome, nesumnjivo, nije imao jasan plan pa ni održiv cilj. Samo se radilo o tome da nije imao hrabrosti da se jasno i dosledno usprotivi Vašingtonu i Briselu ni po pitanju severnog Kosova – čak ni kada su oni, u leto prošle godine, dopustili pokušaj Prištine da otpočne «integraciju» tog dela KiM-a, «jurišom» na administrativne prelaze. S druge strane, režim nije, izgleda, bio spreman ni da ide toliko daleko u nipodaštavanju nacionalnih interesa, da i taj skoro stopostotno srpski deo naše južne pokrajine, prepusti Prištini. U skladu sa tim, imali smo anemičnu beogradsku odbranu severa Kosova, koje se održalo samo zahvaljujući junaštvu tamošnjih Srba.

RADIKALIZACIJA BRISELSKIH PRITISAKA

Manipulišući koliko god je bila u stanju sa svim učesnicima «kosovskog maratona», muvajući gde god je mogla, žuta vlast je nastojala da problem severa Kosova odloži dok tamošnji Srbi sukcesivno ne omekšaju toliko da prihvate neki vid autonomne integracije u sastav kosovske kvazidržave, ili, dok se, kojim slučajem, ne desi čudo, pa oni koji su na nas izvršili otvorenu agresiju 1999. godine, te nastavili da je sprovode 2007-2008. godine na mirnodopskim osnovama, ne umilostive i ostave makar sever Kosova na miru.

Sada je, stiče se utisak, došao kraj takvoj igri DS-a. Zapad je uvideo da je vrh te stranke ozbiljno ranjen Tadićevim porazom, pa su mu na kategorički način uručili ultimatum. Više nema prostora za vrdanje. U Beograd je pre neki dan došao izaslanik EU, Miroslav Lajčak, da još aktuelnom režimu prenese zahtev onih koji u EU odlučuju o našoj sudbini, da u najkraćem roku moramo da ukinemo sve naše institucije na Kosovu i Metohiji, ako želimo da nastavimo kretanje EU stazom. Verovatno, u svemu postoji i dodatna, partijsko-tajna poruka: oslabljenom DS-u se nudi pomoć da nastavi da vlada Srbijom ako sada bez okolišenja ispuni ono što je svojevremeno obećavao da će uraditi jednog dana.

No, ako je verovati dobro obaveštenim izvorima, Tadić je odbio ultimatum. Možda je poraz donekle delovao otrežnjujuće na lidera DS i njegovo okruženje. Uvideli su koliko je mali korak između moći i političkog ništavila. U njega još nisu potpuno potonuli, i svakako bi im dobro došla inostrana pomoć da se izvuku sa strmine kojom se kotrljaju, ali možda su počeli da shvataju da činjenjem dodatnih nacionalno štetnih ustupaka Uniji, neće dobiti ništa drugo osim kratke pauze u silasku sa vlasti, a posle će uslediti još bolnije prizemljenje!

OTREŽNJUJUĆI TADIĆEV PORAZ?

Zapad, po pravilu, one koji za njega odrade prljave poslove na račun svoje nacije, pošto prestanu da budu korisni, beskrupulozno otpiše. A pomoć koju DS i Tadić, eventualno, u narednom periodu dobiju od Brisela i Vašingtona – da ponovim – samo će prikočiti njihov sunovrat ali će on posle biti još gori. Ne samo da će otići u političko ništavilo i dubine neizbrisive istorijske sramote, već reskiraju i da, pre ili kasnije, bukvalno budu progutani od vira socijalnog i nacionalnog nezadovoljstva naroda.

To sve važi i za neku drugu Vladu koja bi se čak i u blažoj varijanti ponašala kao prethodna, tj. koja bi radi lično-partijskih računa onih koji je vode i iracionalne težnje ka ulasku u EU po svaku cenu, prihvatila da realizuje zahteve EU koji se kose sa interesima naše države i nacije. Ipak, ohrabrujuće je dosadašnje držanje donedavnog lidera SNS-a – mogućeg nosećeg stuba neke druge načelno «proevropske» Vlade – a novog predsednika Srbije. On se u svakom pogledu ponaša državnički i mnogo odgovornije od svog prethodnika.

Ne samo da je Tomislav Nikolić mandat otpočeo ispunjavanjem obećanja (davanjem partijske ostavke) da će, bar formalno, biti isključivo predsednik svih građana Srbije već je, u par dana, podvukao svoje državotvorne namere. Istakao je da mu je Kosovo važnije od EU, i, tokom posete Moskvi, potvrdio privrženost politici vojne neutralnosti, tj. neulaska u NATO. Ko zna, možda je zato Lajčak pojurio u Beograd, da DS-u ponudi slamku «spasa» u zamenu za obavljanje sledeće faze atlantske agresije na KiM, odnosno da spreči moguću nacionalno-konstruktivnu mobilizaciju partijskih snaga Srbije.

NACIONALNI KONSENZUS

Nadam se da ovaj put spremnost Tadićevog režima da ne prihvate takvu, do kraja državno destruktivnu kolaboraciju, nije samo pozerske prirode. A treba stalno imati na umu, i svaka druga Vlada koja bude pokazivala nekritičku sklonost ka politici evro-integracija, i sa njom skopčanu popustljivost, brzo bi se našla pod sličnim pritiskom. Zapad je, očito, odlučio da ubrza mrcvarenje Srbije. Šta je u takvim okolnostima spasonosno rešenje za našu zemlju i vodeće političke aktere, od kojih se očekuje da predvode Vladu u nekoj od mogućih kombinacija?

U uslovima radikalizacije spoljnog pritiska, to je hitno postizanje – i to pred javnošću – konsenzusa oko pitanja Kosova i Metohije, te svega drugog što se od nas traži radi nastavka politike tzv. EU integracija. DS i SNS, ali i SPS kao i svaka druga stranka koja se zalaže za ulazak u Uniju ali i efektivno očuvanje (bar dela) Kosova u sastavu Srbije, morale bi da potpišu «ugovor» kojim se obavezuju da ni zbog čega neće napraviti više ni jedan ustupak u vezi sa deinstaliranjem srpskih institucija na KiM-u ili drugim vidovima ugrožavanja preostalih srpskih pozicija u južnoj pokrajini.

Tek ako Briselu i Vašingtonu bude jasno da nema više mesta unutrašnjopolitičkim natezanjima u vezi sa sudbinom KiM-a, te da niko relevantan, bio u vlasti ili opoziciji, neće ići ispod deklarisane crvene linije, prestaće da mrcvare srpsku Vladu, ko god u njoj bio, u vezi sa prepuštanjem severa Kosova. Znaće na čemu su, a onda ćemo brzo znati i mi, makar u toliko što će biti jasno da li se naš tzv. evro-integrativni put odmah prekida ili se nastavlja bez daljeg uslovljavanja Kosovom (što ne znači i da ćemo ući u krizom poljuljanu EU).

Konačno, ako naše partije nemaju same dovoljno odvažnosti da donesu kategoričku odluku, nek se dogovore oko raspisivanja referenduma na kome bi građani odgovorili na pitanje: «Da li ste zbog nastavka evrointegraija Srbije spremni da prihvatite prepuštanje Srba na Kosovu i Metohiji vlasti Prištine?» Siguran sam da bi odgovor bilo gromoglasno NE. No, da se osvrnemo u kontekstu rečenog i na formiranje nove Vlade.

KONCENTRACIJA NACIONALNE ENERGIJE

Srbija se nalazi pred novom fazom mirnodopske agresije, kakvu god Vladu da dobije. Uz to, suočavamo se sa metastazom dosadašnje neodgovorne ekonomske politike, čije posledice su samo dramatizovane globalnom ekonomskom krizom (ali ona nije pravi uzrok naših ekonomsko-socijalnih teškoća). U takvim okolnostima za zemlju je najbolje rešenje formiranje Vlade «nacionalnog spasa», o čemu sam svojevremeno već detaljno pisao.

Kada se države suoče sa nekom velikom opasnošću, bilo unutrašnje ili spoljnje prirode, nekada se u cilju objedinjavanja svih snaga formira koncentraciona Vlada, koja se neretko imenuje i kao «Vlada nacionalnog spasa». U nju ulaze bar predstavnici relevantnih partija ako ne i svih parlamentarnih stranaka, kako bi privremeno bile prevaziđene unutrašnje podele i tako sve nacionalne snage bile usredsređene na borbu sa pretnjom koja se nadvila nad narodom i državom.

«Vlada nacionalnog spasa» bila bi jedina istinski «velika koalicija», i morala bi da bude otvorena za svaku stranku koja prihvati paket nacionalno spasonosnih principa. A oni podrazumevaju, uz sve ono što se odnosi na očuvanje naših pozicija na Kosovu i generalno odbranu teritorijalnog integriteta, i odlučne mere sa ciljem da naša privreda bude konsolidovana, što mora da podrazumeva rigorozne sistemske zahvate. Srbija će u tom slučaju najlakše moći da istraje u odbrani svoje državnosti, teritorije i egzistencije građana.

INICIRANJE I NUŽNI USLOV OBJEDINJAVANJA SNAGA

Znam da mnogima deluje šokantno i sama pomisao da opozicija napravi Vladu sa onima koji su Srbiju doveli do stanja u kome se sada nalazi. Opet, ne možemo da poništimo DS i činjenicu da je ta stranka sa drugim činiocima režima dobila mnogo glasova (ako je većinu čak i stekla krađom). Ipak, ako se DS-u omogućava da radi sebe i države uđe u «Vladu nacionalnog spasa», to ne znači da ta partija ne bi morala da se sama podvrgne «hirurškom» zahvatu.

Ne treba ni reći, da bi se krenulo putem vraćanja poverenja u vlast, odnosno državu, moraju – za primer drugim političko-ekonomskim moćnicima, ali i radi ohrabrenja naroda kome predstoje ozbiljna odricanja pre nego što Srbija stane na noge – da pred sud budu izvedeni i drakonski kažnjeni bar neki od najvećih krivaca za ono što nas je snašlo. Ako žele da uđu u Vladu nacionalnog spasa, na to će morati da pristanu stranke sadašnjeg režima, ili makar one među njima, koje u celini nisu trule kao što je npr. G-17 plus. Sigurno bi i tada bili daleko od pravde, ali bar neke partijske glave bi se – figurativno rečeno – otkotrljale.

Inače, predlog da se krene putem obrazovanja «Vlade nacionalnog spasa», i to na gore pomenutim principima, najlogičnije bi bilo da potekne od predsednika Republike. Pogotovo što se izdigao iznad stranačke perspektive. Nadam se da bi takav predlog podržale stranke koje su van sadašnjeg režima, a iskazivale su spremnost da budu katalizatori odgovornije nacionalne i socijalne politike. To su SNS i DSS. Što se DS-a i SPS-a tiče, ako imaju iole «razuma», pojurile bi da prihvate ponuđenu ruku (i plate bar deo duga iz prošlosti). A LDP? Pa ta, do sada nepomenuta stranka, zagovara komadanje Srbije, pa kako onda može da bude deo «Vlade nacionalnog spasa»? (To važi i sa simbol nakaradne ekonomske politike koju smo do sada imali – G-17 plus.)

DRUGI PUT DO VLADE

U okolnostima kada nam predstoji pokušaj završnog kosovskog udarca, Srbija teorijski ima dve mogućnosti da sabere snage u vezi sa daljom odbranom Kosova. Videli smo kakva je prva, i nagovestili drugu. To je postizanje nacionalnog konsenzusa po pitanju KiM-a, a onda, uz njegovo uvažavanje, formiranje vlade oko DS-a ili SNS-a. Ali, u tom slučaju prostor za to je već ozbiljno sužen zbog, u pomenutom kontekstu, neizbežnog isključivanja LDP-a (koji ne može da figurira kao koalicioni partner DS-a ako se on stvarno usprotivio «Lajčakovom ultimatumu»).

A da DS i uspe da obrazuje Vladu sa SPS-om i G-17 plus, te da na neki volšeban način te stranke samostalno reše da okrenu neku svoju «poštenu» stranicu, vladajuća koalicija bi bila vrlo ranjiva u uslovima kada bi morala da povlači, po mnogo građane, bolne poteze a ne bi imala EU iza sebe. Zbog manje i asimetrične opterećenosti negativnim nasleđem sadašnje Vlade – ali sigurno i mnogo većeg kapaciteta za efikasnu saradnju sa predsednikom Republike – u boljem položaju bila bi koalicija SNS-a, DSS-a i SPS-a. Njen kredibilitet bi bio svakako veći (čak ga i SPS, izbori su to pokazali, u znatno većoj meri ima od drugih članica sadašnje Vlade), ali bi takođe bila vrlo ranjiva s obzirom na to šta bi sve morala da uradi u predstojećem periodu.

KOSOVO I EKNOMSKO-SISTEMSKA KONOSLIDACIJA

Kada se sve sabere i oduzme, u okvirima realnosti (šta god o njoj mislili), jedino ozbiljno rešenje da pokušamo da se iskobeljamo iz užasnog položaja u kome se u svim aspektima nalazimo, jeste formiranje «Vlade nacionalnog spasa». Bez obzira na to kakav stav njeni činioci imaju prema EU ili bilo kom drugom spoljnopolitičkom faktoru (a prihvate «kosovski konsenzus»), ako Brisel ne odustane od zahteva da se odreknemo i preostalih pozicija na Kosovu, ona bi bila prinuđena da intenzivira saradnju sa Rusijom i drugim državama koje ne ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije, te da se distancira od Unije.

To više nije pitanje ideologije već jedina mogućnost ako se odbace lično-partijski motivi i povede odgovorna nacionalna politika. Možda je zato – misleći baš na takvo objedinjavanje srpske partijske energije – tokom nedavne Nikolićeve posete Moskvi, Putin poručio novom srpskom predsedniku da pozdravi bivšeg šefa države, Tadića. Štaviše, i Nikoliću je predsednik Rusije naglasio svoja nadanja, ne samo da dosledno ispuni ono što je obećao tokom kampanje, već i ono što srpski narod od njega očekuje.

Dosadašnje ponašanje T. Nikolića – ohrabruje. No, treba da budemo svesni da će se on uskoro naći pod snažnim pritiskom Brisela, i važno je da usled toga ne počne da popušta i prilagođava se željama tamošnjih moćnika umesto da posvećeno radi u skladu sa očekivanjima većine Srba. A oni, nesumnjivo, žele nacionalno jedinstvo na liniji promišljene, pragmatične i odlučne odbrane naših vitalnih interesa. To je dobro za Srbiju, ali i za Rusiju.

PRAVA EU MERA

Naravno, ako EU, suočena sa srpskom slogom oko minimuma nacionalnih interesa, odustane od daljeg uslovljavanja politike evro-integracija, deinstaliranjem srpskih institucija na Kosovu i Metohiji – i zbog izbegavanja narušavanja nacionalnog jedinstva (u uslovima kada je većina stranaka načelno za ulazak u EU) ali i veće mogućnosti za spoljnopolitičko delovanje – ne treba odbacivati eventualni ulazak u Uniju.

I tada se istrajnost u čvrstoj odbrani važnih državnih pozicija podrazumeva, ali bi u pomenutom slučaju «Vlada nacionalnog spasa» – bez odbacivanja puta ka EU, ali i bez iracionalnog stavljanja istog u prvi plan u okolnostima kada je jasno da do daljnjeg nije realno da očekujemo ulazak u Uniju – imala kao prioritetni zadatak da sprovede neophodne mere na planu konsolidacije naše privrede i unapređenja društvenog ambijenta. Razume se, u kontekstu izbalansirane i plodotvorne saradnje sa svim zemljama (od Rusije i Kine do članica EU) gde za tim postoji obostrani interes

Pošto se to u realnom roku, bez štetnog dnevnopolitičkog stranačkog kalkulisanja, uradi, bili bi raspisani novi parlamentarni izbori. Nek cveta i hiljadu partijskih cvetovasa svim implikacijama koje to ima na naše moguće integrativne tokove, ali da prvo spasemo državu. EU ili bilo šta drugo samo je sredstvo da Srbiji i Srbima bude bolje! Videli smo do čega nas je dovelo bezumno stavljanje jugoslovenstva iznad srpstva. Krajnje je vreme da shvatimo da takve greške ne smemo da ponavljamo.

PARTIJSKI RULET

Mnoge države su tako postupale – praveći «Vlade nacionalnog jedinstva» dok se «bura» ne stiša – kada su bile ozbiljno ugrožene. Tu ne treba izmišljati toplu vodu, i gubiti vreme na jalove priče ko će sa kim u Vladu, već pokušati da se postupi na način koji za nas može da bude spasonosan. Srbija nije u normalnom već nenormalnom stanju, a šta god mislili o pojedinim strankama, izbori su pokazale kakav je odnos snaga na našoj političkoj sceni, i to, na po državu (a ne primarno stranke i njihove vrhove) plodotvornim principima, moramo da uvažimo. Inače, reskiramo da svaka vladajuća kombinacija bude rizična i za zemlju, a ne samo za one stranke koji je budu činile!

Nek nas ultimatum koji je Lajčak doneo u Beograd podstakne da o tome razmislimo, ako i ranije već to nismo učinili! Partije koje imamo, takve su kakve su, i ako formiraju «Vladu nacionalnog spasa», sa njima nam neće biti sjajno i bajno. Ali, ako se na opisani način objedine – šta god o nekima od njih mislili – mnogo su veće šanse da izbegnem fatalnu klopku pred kojom se nalazimo, nego ako jedni budu, čak i sa koliko-toliko dobrom namerom, vodili Srbiju, a drugi vrebali svaku priliku da im nanesu partijski udarac.

OD VELIKE KOALICIJE DO KONCENTRACIONE VLADE

Pred kraj, još nešto da ne bi bilo zabune. Moramo da se osvrnemo i na jedno moguće međurešenje. To je koalicija DS-a i SNS-a. Ona svakako ne bi predstavljala «Vladu nacionalnog spasa» već običan partijski kabinet, i to bez većeg utemeljenja u građanstvu od Vlade moguće oko DS-a ili one oko SNS-a (u oba slučaja sa SPS-om). Ipak, ako bi delovala na osnovu pomenutog transparentnog konsenzusa o odbrani srpskih pozicija na KiM-u (koji bi bio rezultat sporazuma tih i drugih stranaka) i volje da se uhvate u koštac sa sistemskim devijacijama i ekonomskim problemima – možda bi mogla u ograničenom obimu da glumi «Vladu nacionalnog spasa».

Ali, ne bi DS-u i SNS-u bilo lako da ubede javnost (a posebno one koji su za njih glasali) da su se udružili zbog Srbije a ne svojih interesa. I kada bi se kojim slučajem desilo čudo, pa se DS odrekao dosadašnje prakse a SNS ponašao do kraja u skladu sa onim što je tokom kampanje obećao – s obzirom šta su jedni o drugima do juče govorili, a ako do njihovog objedinjavanja ne dođe u širim razmerama koje bi lakše mogle da se shvate u državotvornom kontekstu – nad njima bi lebdela mračna senka neprincipijelnosti.

Mnogo toga bi njihova Vlada morala da uradi i to u kratkom roku, da bi svojim nosiocima kompenzovala inicijalnu štetu. Nešto bolje, u pogledu širine biračkog tela na koju se oslanja ali i kapaciteta da se predstavi kao mini «Vlada nacionalnog spasa», stajala bi izvršna vlast SNS-a, DS-a i SPS-a. Međutim, i tu bi uvek ostala osnovana sumnja da su populistički nastrojeni i marketinški vešti socijalisti, primljeni u društvo «naprednjaka» i «demokrata», pre svega zbog njihovog potencijala da na osnovu nezadovoljstva naroda narastu i posle nekog vremena ugroze primat DS-a i SNS-a.

Štaviše, postavljalo bi se i pitanje ako je kabinet širokog opsega formiran da spašava Srbiju protivno volji evroatlantksih moćnika, zašto u njenu nije i DSS? Ta stranka bi dodatno povećala utemeljenost Vlade u biračkom telu, te bi posvedočila o njenoj odlučnosti da brani naše pozicije na Kosovu i Metohiji.

UDRUŽENI SRPSKI ILI ANTISRPSKI PODUHVAT?

U situaciji smo da deluje da nam spasa nema, ali znamo da ne smemo da propadnemo. Radi toga, najmanje što naše partije koje se nisu i formalno deklarisale kao antisrpske, jeste da podele odgovornost oko odbrane Kosova i Metohije. Tomislav Nikolić je to predlagao dok je bio u opoziciji, a sada na tome treba da nastavi da insistira sa pozicije predsednika Republike. Ko ne prihvati konsenzus oko KiM-a, taj prema zemlji nema dobre namere. A ako je stvarno Tadić odbio ultimatum koji je Lajčak doneo, onda je isključena mogućnost da ne prihvati «kosovski konsenzus». Opet, ako ga odbije, onda je cela priča oko Lajčaka novi «udruženi antisrpski poduhvat» Brisela i DS-a.

Na temelju «kosovskog konsenzusa» ali i «SOS socijalno-ekonomskog paketa «, najbolje bi bilo da se obrazuje «Vlada nacionalnog spasa» od SNS-a, DS-a, SPS-a i DSS-a (i predizbornih koalicionih partnera prve tri stranke koji se u nju uklapaju). Ona bi, uz sve neizbežne mane, imala potencijal da više dobrog uradi za zemlju nego neka druga moguća vladina kombinacija. Što se tiče drugih opcija, ako bi one polazile od «kosovskog konsenzusa», u bilo kojoj varijanti bile bi bolje od sadašnje Vlade.

No, gotovo nad svakom od takvih vladajućih koalicija, visio bi oštri Demoklov mač (teškim izazovima pojačana opasnost od opozicije). Ipak, verovatno je i sve to povoljno za zemlju spram, i te kako realne mogućnosti, da njom bez ikakvog «kosovskog konsenzusa», na neodgovoran način kao do sada, nastavi da vlada DS, samo ovaj put sa Tadićem u ulozi premijera (i možda čak u koaliciji sa LDP-om).

Sve što je do sada rečeno zasnovano je na tvrdnjama da je vrh DS-a nedvosmisleno odbio «Lajčakov ultimatum». Da li je stvarno bilo tako ili se samo radi o dogovorenom sa EU pokušaju nove prevare srpske javnosti od strane DS-a, slične onima kome smo imali sa projektovanjem Jeremićevog «patriotizma» ili igrama oko upućivanja i povlačenja rezolucije OUN? Uskoro ćemo znati odgovor, ali mi, pošto se Tadić kandidovao za premijera, otpočinjanje novog ciklusa agresivnog ponašanja «demokrata» prema konkurentima na političkoj sceni, nažalost, ne uliva optimizam!

Fondsk