I taman kada smo pomislili da će prvi put ispuniti makar ovo obećanje, desio se “preokret“

Žarko Janković – Mi danas nemamo srpsku kulturu zato što nemamo srpsku državu

 

U današnjoj zemlji Srbiji dogodila se još jedna pojava na političkoj sceni koja je bez presedana u današnjem svetu. Čovek koji je izgubio predsedničke i parlamentarne izbore, Boris Tadić, postao je kandidat za premijera!? Ovako nešto nije zabeleženo ni u jednoj zemlji koja makar i formalno slovi da je demokratska. Kako je moguće da nam se ovakve stvari dešavaju?

Niko nema što Srbin imade

U zemljama EU, na čije se standarde, vrednosti i praksu domaće evrounijate uglavnom pozivaju, uobičajena je pojava da kada neko izgubi izbore momentalno podnosi ostavku i na sve ostale stranačke i političke funkcije i nestaje iz političkog života, ili ga pošalju u Brisel da bude deo EU birokratskih struktura i da tamo zauzima neku funkciju. Srbija je danas jedina država u Evropi u kojoj se posle poraza na izborima čak i avanzuje. Boris Tadić, čija je stranka izgubila parlamentarne izbore a on lično je potučen na predsedničkim izborima, slovi kao najozbiljniji kandidat za budućeg premijera Srbije.

Još samo pre nedelju dana sve je izgledalo drugačije. Setimo se samo izborne noći na RTS-u. Čim su počeli da pristižu rezultati koji govore o porazu Borisa Tadića zavladala je totalna pometnja u studiju. Antoanela Riha prosto nije znala šta će sa sobom. Imala je izraz lica koji je oslikavao nevericu i kao da je očekivala da je neko probudi iz košmara. Snisishodljivi Zoran Stanojević, koji svojom kompletnom pojavom podseća na lik Šulajića iz filma “Poltron“, pokušavao je da ujednači izgled svojih obrva i pogled zaprepašćenja, ali mu je to slabo polazilo za rukom. Čitava plejada nabeđenih “analitičara“, a u stvari profesionalnih manipulatora režima, od Vlade Todorića, preko Slaviše Orlovića, pa sve do Milana Liht-Nikolića, nije ni smela da sedne pred kamere posle ranijih baljezgarija i blamaže koju su doživeli.

Samo je jedan od njih, Dragoljub Žarković iz “Vremena“, slavodobitno dočekao svojih pet minuta. Ostalo je upadljivo da glavni urednik nemačkog “Blica“ prosto nije hteo da prihvati činjenicu da je Tadić poražen, sve dok u deset uveče sam Boris nije priznao poraz. Za to vreme Žarković iz soroševskog i proameričkog “Vremena“ zadovoljno je komentarisao kako je on praktično iz tog društva jedini posle prvog kruga davao šanse Nikoliću, dok su ga svi ostali otpisali.

Još jednom se pokazalo da kada Žarković, Vesna Pešić i Petar Luković tipuju na nekog za predsednika, on prolazi. Ovo bi i trebalo da nas dodatno zabrine, jer su Žarković, Pešićka i Luković možda i više uradili za američke interese u ovom delu sveta od Tadića, Dinkića, Čede Jovanovića i B 92 zajedno. Bilo kako bilo, Tadić je izgubio i vladajuća koalicija je od gotovog napravila veresiju.

Gubitnika za premijera

Posle deset uveče pojavio se i najveći gubitnik Boris Tadić. Tokom svog obraćanja čestitao je protivniku i izričito rekao da nema nameru da se kandiduje za premijera i da mu je jedna kohabitacija bila dosta za ceo život. I taman kada smo pomislili da će Tadić prvi put tokom svog političkog života ispuniti makar ovo obećanje, desio se “preokret“.

Nakon nekoliko dana nagovaranja, pregovaranja, razgovarnja, svi oni koji stoje iza Tadića, zbog sebe i svojih interesa naravno, uticali su da promeni mišljenje. Taman kada smo očekivali da će Tadić prvi put postupiti čovečno, odgovorno i elementarno ljudski, on je još jednom pokazao kolika je nemoralna politikantska ništarija i beslovesna marioneta koja bi još želela i da avanzuje, da prigrabi još više vlasti nego dosad i to posle izbornog poraza i očigledne izborne krađe koja se dogodila na Đurđevdan 6. maja. Tadiću je obraz deblji od traktorske gume, a to znaju i koriste svi oni koji održavaju ovaj sistem za ponižavanje i uništenje Srba i Srbije. Nekadašnji titoisti su govorili i posle Tita, Tito, a današnji njihovi evroatlantski potomci mogu da kažu, i posle Borisa-Tadić.

„Đorđe na kvadrat“ (CESID i NSPM) za Borisa Skraćenog

Tokom svih ovih postizbornih vratolomija i dešavanja jedna emisija “Oka“ na RTS-u zaslužuje da bude pomenuta, pošto predstavlja paradigmu sveukupnih dešavanja. Posle emisije “Milica na kvadrat“ dobili smo i među analitičarima “tandem Đ.V. na kvadrat“. Reč je o Đorđu Vukadinoviću iz NSPM i navodne “vlaške“ partije NOPO i Đorđu Vukoviću iz CESID-a. Neverovatna je količina saglasnosti između ovog dvojca.

Jedan drugog su prosto dopunjavali. Tako je CESID-ov Đ.V. konačno posle svih ovih godina kritikovao Tadića i primetio kako narod teško živi, pa je u tome video uzrok Tadićevog poraza. NSPM-ov Đ.V. se složio sa CESID-ovim Đ.V., ali i dodao da je jasno da je Koštunica i DSS-ova podrška bila ključna pošto su oni, zamislite samo, slali i SMS poruke da se izađe i glasa za Nikolića. I jedan i drugi Đ.V. su se složili da nije bilo krađe izbora, i pored svih dokaza, a naročito posle rezultata drugog kruga, a NSPM-ov Đ.V. je nastavio sa pričom oko sastava buduće vlade.

Ako se od CESID-ovog Đ.V. ovakav nastup i stav mogao očekivati, s obzirom da se radi o organizaciji koja dobija novčana sredstva od Nacionalnog demokratskog instituta, Međunarodnog republikanskog instituta i ostalih boraca za američku globalnu imperiju i svetsku hegemoniju, nastup NSPM-ovog Đ.V. konačno je svakom razjasnio uzročno-posledične veze “patriotskog projekta Jeremić“, stvaranje lažne manjinske stranke i njihov ulazak u Skupštinu, pa sve do ovog nastupa na televiziji. Kada slušate Đ.V. iz NSPM-a, tog sredovečnog profesora marksizma koji za sebe smatra da je “najsvetlija zvezda“ među analitičarima i svojvrsni “guru“ među istima, stičete utisak da su svi u službi režima, osim njega, NSPM i NOPO.

Tako Đorđe Vukadinović tvrdi da iza Dveri stoje Dragan Đilas i DS, iako su Dveri prve pokrenule borbu protiv izborne krađe, dok Vukadinović stoji na stanovištu da većih neregularnosti na izborima nije bilo i da nema dovoljno dokaza za tu tvrdnju. Takođe, Vukadinović kritikuje DSS i napominje da su na dan održavanja izbora slali SMS poruke da se izađe na izbore i glasa protiv Tadića, ali ništa nije govorio o kupovini glasova od strane DS-a i o njihovim pozivima da se glasa za njihovog kandidata. Ako je nešto usput i rekao, to su bili mlaki komentari. Eto na šta neki ljudi pristanu samo da bi se češće pojavljivali na televiziji i predstavljali nekakav analitičarski “mejnstrim“.

Posle ovih izbora ni Tomislav Nikolić neće moći još dugo da drži do svog “domaćinskog“ imidža, čoveka iz naroda, velikog “stradalnika i žrtve“, već će morati da pokaže svoje pravo lice. “Politička kozmetika“ tipa podnošenja ostavke na mesto predsednika stranke i odlazak na kongres Jedinstvene Rusije gde se sastao sa ruskim predsednikom Putinom predstavljaju nastavak kreiranja njegovog imidža, ali sada dolazi vreme za konkretne odluke. Miroslav Lajčak mu je već predao spisak novih uslova i ucena iz Brisela, vode se pregovori oko vlade, treba vraćati prispele dugove i rešavati nagomilane probleme.

Ono što može da zabrine je Nikolićeva izjava o nastavku evropskog puta u propast, čime je već u prvom obraćanju posle izborne pobede praktično prekršio sporazum sa DSS-om, ali to još nije ni vrh ledenog brega. Sada se postavlja pitanje dokle Nikolić politički može da izdrži sa stavom i tamo i vamo, i istok i zapad, i EU i Kosmet, jer nailaze konkretni izazovi. Vašington i Brisel zahtevaće i od nove vlade sprovođenje sporazuma Stefanović-Tahiri, koji vode u praktično priznanje nezavisnosti tzv. “Republike Kosova“, a posle toga nastavak pregovora sa Prištinom pod okriljem EU.

Šta će tu Nikolić odlučiti i da li će nastaviti i dalje sa pogibeljnom politikom njegovog prethodnika, a možda budućeg premijera, Tadića? Da li će ispuniti obećanje po pitanju izborne krađe koja se desila 6. maja i da li će nadležni pokrenuti istragu, ili će priznati legitimitet ovakvog parlamenta i inicirati sastavljanje Vlade što pre? Zatim, tu su pregovori sa MMF-om i neprijatne odluke o smanjenju javne potrošnje, a naročito se očekuje udar na penzije. Šta će tu odlučiti? Između porodičnih vrednosti i borbe protiv bele kuge sa jedne i predvođenja gej “veseljačke“ parade 6. oktobra sa druge strane, koju će odluku tu doneti? Kojem će se “privoleti carstvu“? Ne može se služiti i Bogu i Mamonu.

Ono što trenutno gledamo nije nimalo ohrabrujuće. “Mlaki“ Toma se sprema na kohabitaciju, možda i koaliciju, sa Borisom Skraćenim. Taj evroatlantski kohabitaciono-koalicioni mutant TORIS (Toma i Boris) neće doneti ništa dobro, naprotiv. Možemo očekivati još gore dane u kojima će se predstavnici nove-stare političke “elite“ još zlobnije keziti u lice narodu, poručujući mu: “Džabe ste krečili“. Uostalom, domaće političke marionete već uveliko igraju na muziku iz američke ambasade.

Bojovnik „drugosrbijanske“ promidžbe

U međuvremenu, dokazani antisrpski aktivisti iz sekularizovanog neoustaštva “druge Srbije“ dobili su još jednog istaknutog “bojovnika“ među pozorišnim rediteljima. Reč je o hrvatskom reditelju Oliveru Frljiću i njegovoj predstavi “Zoran Đinđić“. Nazvati ovo plitkoumno-propagandno i ništavno performans ostvarenje pozorišnom predstavom predstavlja uvredu za čitavu pozorišnu umetnost. Sama predstava obiluje najprljavijim vidom političke propagande i rasističkim antisrbizmom. Scene gde glumci umaču ruke u bure na kojem piše “novija srpska istorija“ i vade ruke krvave do lakata derući se prema publici da su oni krivi, gde se za ubistvo Zorana Đinđića optužuju svi, od sveštenstva SPC, Vojislava Koštunice, pa sve do “Crvenih beretki“, “otporaša“, na kraju i publike u predstavi, odnosno narod u celini, da bi se sve završilo tako što glumci povraćaju po srpskoj zastavi.

Čitav ovaj propagandni performans predstavlja već toliko puta viđenu hrvatsku kulturnu politiku na delu i težnju da se njen sistem vrednosti i politički stavovi prenesu na Srbiju, odnosno da dođe do njenog pounutrašnjenja u srpskom narodu, kako bi to rekao Milo Lompar.

Inače, Oliver Frljić je za sličnu gadariju od predstave dobio i “Sterijinu“ nagradu, pa je ohrabren time otišao i nekoliko koraka dalje. Otac ovog reditelja je, po njegovom priznanju, ratovao u BiH kao pripadnik HVO-a, a majka mu je, kako Frljić kaže, rodom “Leskovčanka“.

Zastanimo za trenutak i zamislimo sledeću situaciju. Da li iko može da zamisli da se u Zagrebu pojavi reditelj čiji se otac Srbin borio kao pripadnik Vojske Republike Srpske, a majka mu je “rođena Varaždinka“ i da u nekom zagrebačkom “kazalištu“ postavi predstavu o “novijoj hrvatskoj povijsti“, gde bi se u bazenima iz kojih se preliva srpska krv kupali glumci koji glume Starčevića, Franka, Pavelića, Budaka, Stepinca, Luburića, Tuđmana, Kuharića, Merčepa, Gotovinu, Glavaša, Tompsona i sl, dok bi sve to “blagosiljale“ rimske pape i njihovi zapadni prijatelji? Naravno da se takva predstava u Zagrebu nikad neće prikazati, a sve da se i pojavi neko ko bi nešto slično želeo da postavi, nije teško pogoditi kako bi prošao i šta bi bilo sa njim.

Na našu žalost, došli smo u situaciju kada se Beograd pretvara u centar hrvatske kulturne, političke i ekonomske dominacije na prostoru bivše SFRJ. Neverovatna je činjenica da i posle 20 godina od kraja SFRJ i više od 30 godina od smrti Broza nama i dalje gospodare evroatlantski “siročići“ titoizma i neprestano stvaraju nove izmišljotine i lažljive mitove o nekakvoj večitoj srpskoj “krivici“.

Srpske žrtve i stradanja nikog ne interesuju, čak se nipodištavaju, istorijske činjenice se falsifikuju i krivotvore. U poslednjih 12 godina svedoci smo vladavine sekularizovane neoustaške ideologije “kruga dvojke“, koja je otvoreno stavila sebi u zadatak zatiranje srpskog naroda. Sama činjenica da je LDP Čedomira Jovanovića praktično stranka “dramaturga i dramaturškinja“ koji predstavljaju nosioce sistemske ideologije antisrbizma, jasno govori ko su nosioci ovekve (anti)kulturne politike koju danas imamo. Mi danas nemamo srpsku kulturu zato što nemamo srpsku državu, a srpsku državu ne možemo ni imati bez srpske kulture. Ne možemo ni imati neku nacionalnu elitu ako nemamo jasnu srpsku identitetsku i kulturnu politiku.

Razna LGBT udruženja najavila su za 6. oktobar gej “veseljačko“ paradiranje i ne samo to, već i niz manifestacija koje bi trajale osam dana. Pozvaće i državne rukovodioce da im se pridruže. Izgleda da će 12 godina posle 5. doći i famozni 6. oktobar. Ovaj “festival“ ideologije pederastije treba simbolično da označi smrt države Srbije. Od paljevine Skupštine i televizije do “festivala“ koji treba od Beograda da stvori evropski centar ideologije pederastije, odnosno “od 5. do 6. oktobra“, trebalo je da prođe 12 godina. I to sve na NATO i EU putu “bez alternative“, koji nas vodi u uništenje i nestanak. Hoćemo li i dalje ćutati dok nam ovo čine, dok sve više izumiremo kao narod u krajnjoj bedi i dok nam komadaju zemlju, ili ćemo se konačno probuditi i povratiti nacionalno i lično samopoštovanje i ljudsko dostojanstvo? Mislite o tome. Izbor je samo naš.

Vidovdan