Kako će posle kampanje da vrate pare „investitorima“?

Željko Cvijanović – Kako će posle kampanje da vrate pare „investitorima“?

Završilo se i to. Koštalo je mnogo – više narod nego stranke – ali vredeće svake pare uspemo li da pohvatamo stvarne poruke jedne vladavine i jedne kampanje, koja se završila.

Na primer, da su tadićevci od Srbije napravili tamni vilajet: ako uđeš u njega, odnosno ako prihvatiš pravila koja su zadali žuti i prema njima se ponašaš, kajaćeš se izgubivši dušu; ako ne uđeš u tamni vilajet, i ako ih ne prihvatiš i rešiš da radiš po svome, opet ćeš se kajati izgubivši sve ostalo. Šta to znači?

Tadić je rešio da igra za sve pare, i cena te kampanje, pokazaće se, zapravo je tek deo kriminalne transakcije kojom se posle izbora pare imaju vratiti investitorima. Naprednjaci su ušli u vilajet i, rešeni da pariraju po pravilima protivnika, igrali isto tako sa mnogo manjom, mada isto velikom cifrom. Ako izgube, ne verujem da imaju ideju kako da pare vrate; ako pobede, ne znam kako će drugačije da ih vrate nego da funkcionišu kao žuti.

Naravno, gomila mudraca koji će to uzeti kao dokaz da između žutih i naprednjaka nema razlike potpuno su u pravu. Ali pod uslovom da odgovore na sledeće pitanje: a kako onda da skineš žute sa vlasti? I upravo u tome i jeste logika tamnog vilajeta. Koštunica, na primer, rešio je da uđe u kampanju iz koje će izaći tako što nikome neće biti dužan. I to je lepo i pošteno, ali mračna logika nalaže da se tako žuti za sada ne mogu srušiti.

Hajde da vidimo kako ta logika tamnog vilajeta funkcioniše u ekonomskom delu kampanje, oko čega su se sve stranke veoma potrudile.

EKONOMSKA MITOLOGIJA „It’s the economy, stupid!“, glasila je rečenica kojom je Bil Klinton u predizbornoj kampanji protiv Džordža Buša Starijeg otvorio 1992. godine novu stranu političke mitologije – pokazaće se kasnije – ne toliko veliku, koliko često korišćenu. Mitologija, dakle, uz nešto preterivanja, kaže kako je Klinton, otkrivajući da govor o ekonomiji ima magijski uticaj na mase, glatko pobedio rivala, i to netom pošto se Buš, ovenčan slavom poput Cezara iz Galije, vratio iz svojih osvajačkih pohoda iz Zaliva i Istočne Evrope. Ali, da je samo znao koja će se, dve decenije kasnije, sve politička zamlata češati leđima o to, držim da bi bolji deo njega više voleo da su ga zapamtili po jednoj drugoj rečenici – „I did not have sexual relations with that woman“. Možda nije mnogo poštenija od ove prve, ali je svakako istinitija.

Ta rečenica o ekonomiji – koja je sve – obeležila je duh vremena stvarajući novu generaciju političara. Danas ih prepoznajemo i kod nas, posebno u vladajućoj japi fauni. To su oni koji veruju da je čitanje lep hobi, iako je badminton korisniji, i da su intelektualci svet koji je to postao jer nije imao talenta za biznis. Tako jednostavni, takoexecutive, oni ponosno gaje prezir prema visokoj politici, njima su državna pitanja suvoparno zamajavanje, njih dostojno samo je – kako vole da kažu – rešavanje problema građana. Kako im građani ne grebu na vrata da bi se žalili na problem prolaznosti života ni zbog toga što im država ide dođavola, već zato što nemaju para, to oni ne rešavaju ni pitanja besmrtnosti ni pitanja države (ako tu ima neke razlike), već pitanja ekonomije. Istina, ta pitanja oni, primerenije uvu građana, zovu životnim, tako da su ekonomija i život u tom političkom novogovoru postali sinonimi. Što možda i može biti dobro za ekonomiju, ali za život teško.

Otuda, zaokupljeni ekonomijom-životom, oni veruju da su pitanja slobode, nacije i integriteta ostala u 19. veku, da o njima više ni pesnici ne pevaju i da čak ni Staljin danas ne bi pitao koliko papa ima bataljona, već koliki mu je bi-di-pi. Ekonomija je postala dokaz da Bog ni sedmog dana nije odmarao. Politika je za to vreme postala ništa, osim ako nije ekonomija. Tamo gde se ekonomija odelila od politike, tamo su državna pitanja u drugom planu, tamo se redovno nađe neki jednostavni jagodinski dvojnik ujaka Festera i pita – sipa li se to u traktor. I, naravno, čim se pomene traktor, tu već integritet i sloboda postaju himere aistoričnih lunatika, dok se načelo borbe zamenjuje načelom uklapanja.

Uklopiti se, dakle, glasi sledeća reč koja otvara devetu kapiju. Nije to uklapanje ono Pašićevo vezivanje svog malog broda za neki veći, to je gubitak granica sopstva koje moraju da budu uklopljene u veću celinu na način da nas više ne prepoznaju kao nas, već da nam se, ako nabasaju na onaj deo koji smo zauzeli svojim uklapanjem, obraćaju kao toj većoj celini. Naš zadatak je da ničim – nijednim gestom ili akcentom – ne odamo da mi nismo oni. Tako uklapanjem novac postaje stariji od države a investicije usud veći od istorije.

I kada se i nama malima ponudi da nam ekonomija bude sve, jedini uslov je da nam politika bude ništa. Da odustanemo od nje. Lepa je to ponuda, uostalom šta je u današnjem svetu sloboda, prazna pesnička fikcija, u odnosu na dobru ekonomiju, investicije i keš. Problem je samo što smo se mi niz to uže spuštali, pa smo siromašniji nego što su bili naši preci dok su terali prasiće preko Save. Hajde zato da vidimo kako je u srpskoj predizbornoj kampanji išlo s tom ekonomijom, koja je sve, i s tom politikom, koja je postala ništa.

POLJOPRIVREDA I MMF Kad Boris Tadić – čovek koji je već ušao u sve viceve u kojima se pominju krave – kaže da će u novom mandatu snažno podržati poljoprivredu, on ne deluje kao savim neiskren čovek, utoliko pre što takav majstor za obećanja u Srbiji neće biti skoro rođen. Još ubedljivije deluje Dinkić – skoro kao lečeni pijanac koji posle desetogodišnjeg staža ide od kuće do kuće i izvinjava se ljudima koje je uvredio u svom alkoholnom amoku. I Dinkić, naravno, povećava Tadićev ulog – on će udvostručiti budžet za poljoprivredu, pa će srpsko mleko postati konkurentno i na tržištu EU. Zašto im ne bismo verovali, zašto bi bilo nemoguće da su razumeli koliko su zlo učinili srpskoj ekonomiji i da su rešili da to poprave? Zašto samo ovaj naš Savle ne bi mogao da postane Pavle?

Evo zašto. Dinkićeva i Tadićeva briga za, je li, život, koji se u ovom slučaju zove srpski seljak, jeste dirljiva, još dirljivije je to su se od te brige manuli velikih političkih priča o EU, koju jedva da i pominju. Ekonomija je sve, reći će svaki ovdašnji političar, a politika ništa, ona nas samo zavađa i tera nam misli od samog posla, od života koji ne može da čeka. Hajde, ljudi, da to uradimo, uzviknuo bi Dragan Đilas, prototip ovog majstora za rešavanje problema koji će zgaziti nogama svu prezrenu politiku zbog jedne dečje suze.

Ako smo im poverovali, zašto bi nam onda bilo teško da poverujemo i Ivici Dačiću, koji se kune da će iz Srbije najuriti MMF. Ideja je odlična: bilo je mudro pozvati ih kad su nam trebale pare – za šta je glasao i Dačić – a sada, kad pare treba i da se vrate, još mudrije je da ih najurimo. Kako se toga niko pre nije setio? Za tako nešto ni Čaves ne bi imao herca, i ko da odoli a da ne glasa za Ivicu. Utoliko pre što to da od MMF uzme pare, pa ih posle najuri nije daleko ni od rešenja problema za sve građane koji grcaju u kreditima da sad, kad moraju da vraćaju dug, i sve ostale strane banke budu najurene. Možda Ivica to i misli, samo ne sme da kaže zbog stranaca.

Naravno, srpski političari pričaju o ekonomiji zato što ne smeju da pričaju o politici. Jer, kada bi Tadić i Dinkić pričali o politici, oni bi svakako morali da kažu šta misle da urade sa SSP, na kome je Srbija samo na uvoznim carinama iz EU ostala za tri godine bez 600 miliona evra čistog carinskog prihoda u budžetu. Kad bi samo rekli da im na pamet ne pada da preispitaju SSP i politiku prema EU uopšte, a ne pada im, tada bi valjda svakom seljaku bilo jasno da ne samo da mu od tih obećanja, čak i ako se ispune, neće biti bolje, nego će ga već u naredne dve godine strani farmeri potopiti svojim prozvodima. Naravno, čak ni sa učetvorostručenim subvencijama srpski seljaci neće preživeti liberalizaciju tržišta jer će ih stranci ubiti ogromnim subvencijama koje im daju njihove zemlje EU, kao i ogromnim proizvedenim količinama, koje će sasvim ubiti cene srpskih farmera.

Potom će, kad srpska poljoprivreda sasvim propadne i zaglavi u dugove bankama koje ne može da plaća, ti isti stranci doći sa kešom i kupiti najplodnije srpsko zemljište. Naravno, svoj deo će im ustupiti i srpski tajkuni, koji su, samo čekajući taj dan, i sami kupili velike površine.

To da će srpska poljoprivreda, ako se nastavi ovakva politika prema EU, preživeti samo ako više ne bude srpska mnogo bolje od mene znaju i Tadić i Dinkić. Isto kao što Dačić veoma dobro zna da će, kad se izbori završe, MMF doći u Beograd sa svojim uslovima, da će Ivica, ako bude sedeo u vlasti, pristati na sve – i na brutalno smanjenje javne potrošnje, i na prodaju najvrednijih državnih kompanija, i na vladu eksperata, ako treba, i da će se uz to i izviniti što je pričao protiv MMF, ali će oni razumeti jer zamislite da je pobedio neko ko bi stvarno voleo da im vidi leđa i ko zna kako bi to mogao da uradi.

IPAK POLITIKA Većina ekonomskih obećanja ne samo stranaka iz vlasti su, naravno, najobičnije bedne gluposti. Utoliko pre što su srpske stranke u kampanji mnogo manje zainteresovane za prihodovanje nego za rashodnu strana budžeta, dakle, ono kome treba dati pare (odgovor je: svima koji glasaju). Koliko je to nerazumevanje otišlo daleko, najbolje je pokazalo ono skandalozno Tadićevo i Dačićevo skidanje PDV sa pelena, gde su se potpuno izmešale poreska i socijalna politika i gde su od silne demagogije korist videli samo trgovci.

Da se razumemo: ako čak i ja toliko znam o ekonomiji, Tadić, Dinkić i Dačić savršeno dobro znaju da od svih njihovih ekonomskih priča nema ništa, i da se srpsko propadanje s njima nastavlja još brže. Zašto ih onda pričaju? Da li bi mogli da lažu bar tako što će malo bolje da se potrude? Ne, jer time daju intonaciju celom ludilu. Ako samo oni luduju sa obećanjima, onda su oni samo ludaci, ako nateraju celu scenu da luduje, onda su kreatori tamnog vilajeta, vladari koji zavetuju sve koji dođu posle njih da moraju da luduju isto tako. Naravno, naprednjaci su, kao što sam rekao, pristali na logiku tamnog vilajeta i trude se da sopstvenim obećanjima pariraju svemu tome. Ne dopada vam se? Imate li bolje rešenje za milion i po glasova, na koliko oni pucaju.

Sa druge strane, Koštunica, onaj koji neće da uđe u tamni vilajet, rešio je da zagazi u ledenu vodu i ponudi politiku. Šta god mislili o njoj, to jeste politika o kojoj se da misliti. Istovremeno, koliko god ga bio glas da o ekonomiji nema pojma, čak i on zna ono o čemu ne govori nijedan ovdašnji ekonomski analitičar – da je za ekonomiju važno da imaš nekakvu državu i instucije, da imaš sud na kome ne sude partijski ljudi, što će reći da na njemu neki privrednik može da dobije Đilasa i Dušana Petrovića, kada ga ovi izbace iz posla. Naravno, tek na to dolazi ekonomija, ali ne kao sveta tajna, već kao tehnika. I stvar je jednostavna: ne postoji na svetu država koja ima poštene sudove, jake institucije i ono neophodno zrno slobode, a da joj ekonomija ne funkcioniše kako treba. Jednako kao što ne postoji bedna kolonija ni vazalno parče teritorije čiji podanici žive dobro. Osim, naravno, Saudijske Arabije, Kuvajta ili već nekog bahreina koji pliva na nafti.

Otuda je ekonomija, rekao bih stvar, vrlo jednostavna: da bi je imao moraš da imaš jednu od dve stvari – slobodu, unutrašnju i spoljnju, ili naftu. Da nafte ima, ne sumnjajte da bi je ovi naši majstori već namirisali. Sve ostalo je zamlaćivanje.

A to će reći, da bi imao neki ekonomski plan, moraš da imaš najopre politički. Otuda je logično da je Nenad Popović, kao prve dve tačke ekonomskog programa DSS, stavio dve političke stvari: proglasiti neutralnost i prieispitati SSP. Ako hoćete da ih prevedemo na jezik ekonomije, prva je jednostavna: kao što bi Kusturičin junak rekao da nema kina bez mraka, tako nema ni ekonomije bez slobode. I drugo, da bi uopšte mogao da kažeš nešto smisleno o srpskoj poljoprivredi – i ne samo poljoprivredi – moraš da ukineš SSP. Ili opet da pronađeš naftu. Ali ti onda ne treba poljoprivreda.

A kad imaš to dvoje čime je Popović počeo svoju priču, onda možeš da razmišljaš i o razvojnoj i izvoznoj banci bez straha da ti strani bankarski kartel spusti ruku na rame i pita te prijateljski: a šta fali nama? Možeš da favorizuješ domaće kompanije bez straha da te pozove Angela Merkel i utrpa ti svoje. Možeš pomalo da budeš i protekcionista – a svega toga ima u Popovićevom programu – i to pun poverenja da je sve to upravo ono što u najboljoj volji rade i u zemljama EU nastojeći da spasu svoje privrede. Možeš dakle da radiš sve što i oni i da se odupreš tome što oni ne vole da radiš što i oni, već ono što ti oni kažu.

EKSPERTI, ANTE PORTAS I tu je zapravo kvaka ekonomske čarolije. Nikome u EU, naravno, ne smeta kad Tadić i Dinkić – uklopljeni da ukopljniji ne mogu biti i zainteresovani za život pride – obećavaju kako će preporoditi poljoprivredu sve dok ne pominju SSP, puca im u Briselu prsluk kad Dačić proteruje MMF jer znaju da iza pretnje ne stoji nikakav ozbiljan koncept. Ustvari, siguran sam da oni u Briselu umiru od smeha slušajući ove naše svatove, puni samopuzdanja da će, čim se izbori okončaju, svadbu prekinuti momci iz MMF, pohvaliti njihovu kreativnost, reći im da je zezanja bilo dosta i da se sada ima štedeti i rasprodati što je ostalo. I, naravno, zamoliće ih da se malo pomere jer oni imaju ideju o jednoj finoj ekspertskoj vladi, koja će račune polagati Briselu, baš kao grčka i italijanska.

A to će reći da je govor o ekonomiji, ako ga ne prati politika, najobičnije uveseljavanje, pusti snovi, nešto kao pećinski crteži izglednelih evropskih prapredaka u Altamiri. Kad Dačić i Tadić lupaju o ekonomiji, to u Briselu ne smeta nikome, ali da su samo malo pomenuili Kosovo, slobodu, ili bilo šta što ima veze sa nekom stvarnom politikom, istog momenta bi im preselo, bar koliko je nekoliko poslednjih godina presedalo Koštunici. Jer ni svojom politikom ni svojom ekomijom nije ušao u tamni vilajet, zbog čega na izborima svakako neće biti nagrađen, ali biće sasvim dobro ako ga mi, birači, ne kaznimo budući odavno živimo sviknuti na pravila vilajeta.

Zato, ako danas „it’s the economy, stupid!“ samo pokušate da prevedete na srpski, dobićete ime dvostruke prevare. Prvo, svaki govor o ekonomiji samo je stvaranje galame onih koji ne smeju reč da progovore o politici. I, drugo, svaki govor o ekonomiji koji ne počiva na nekoj politici samo je trljanje gladnog stomaka, a to će reći – može da prija, ali si jednako gladan.

E sad, ako pratimo gradaciju tih ekonomskih obećanja od 2008. do 2012, videćemo da je to ludilo veoma progresivna kategorija. Objašnjenje je veoma prosto: bez politike kao sidra, ekonomska obećanja se sve više udaljavaju od stvarnosti, što će reći da, ako vladajuća koalicija pobedi ovaj put, 2016. godine će im preostati još samo da obećaju kako će Srbiju naseliti pečenim ševama, dresiranim da lete pravo u usta.

Ta progresija ludila i ta dinamika odeljivanja od realnosti jesu nagoveštaji da su donosioci takvih obećanja na kraju svog političkog ciklusa, blizu one tačke od koje nema dalje. Oni to, naravno, ne osećaju, oni su fazi kada veruju da su narodu doneli toliko toga dobrog da ih narod, nesvikao na dobro, mrzi baš zato. A takav narod nije greh ni pokrasti na izborima, ni prebiti ako odbije da bude pokraden. Hoću da kažem: onaj ko je spreman da govori o poljoprivredi, a da ne dotakne SSP ili da otera MMF, a da ne da nema para da vrati dug nego ih nema ni da preživi do jeseni – taj je, da se razumemo, spreman na sve. I oni naši strani prijatelji koji nemaju ništa protiv svega toga sve dok ovi naši ne rade ono što zapadnjaci rade kod svoje kuće, već ono što im kažu da rade, i oni su baš zbog toga spremni na sve. Uoči Đurđevdana samo je ostala još jedna nepoznata, dragi moj čitaoče: jesmo li ti i ja spremni na sve.

P.S. Na ovom mestu, poštovani čitaoci, vi i ja stavljamo tačku na jedan ciklus našeg druženja. Ne, ovo nije opraštanje, ali jeste ulazak u jednu našu novu etapu, koju danas više osećam nego vidim, koja nam je još u mraku i za koju se nadam da nam neće u mraku ostati kada u nju uđemo. Iako to niko ne može da obeća, pa ni ja. Kakogod, verujem da ćemo se proteklih godina sećati kao godina zajedničke borbe, u kojima, ako možda i nismo pomogli jedni drugima, bar smo uspeli da podelimo zajedničku brigu i među sobom nađemo utehu. Hvala Vam svima, hvala svim sjajnim autorima i prevodiocima, od svih Vas uspeo sam za ovo vreme mnogo toga da naučim. Borba se nastavlja

Standard