Kako god okrenemo, strane sile će nam formirati Vladu

Dragana Ristanović – Kako god okrenemo, strane sile će nam formirati Vladu

 

Vlada koju bi formirale demokrate i naprednjaci za mnoge bi bila iznenađenje. Postoje, međutim, oni analitičari koji takav rasplet nakon izbora smatraju očekivanim, a neki ga priželjkuju i na mala vrata nas pripremaju za nove stranače kombinacije.

Jedan od tračaka koji ostavlja sumnju da se nešto možda iza brda valja i da je takva Vlada ipak moguća jeste taj što nakon drugog kruga predsedničkih izbora više ni demokrate ni naprednjaci ne odbacuju tu mogućnost, premda se pre izbora moglo jasno čuti i sa jedne i sa druge strane da je tako nešto nezamislivo. Podsetimo, Tomislav Nikolić u predizbornoj kampanji izjavljivao je da je jedino očigledno da nakon izbora neće u Vladu sa DS-om dok je Tadić govorio da neće u Vladu sa DSS-om, SNS-om i SRS-om.

Tako je bilo pre izbora, a danas, čini se, duvaju neki drugi vetrovi.

Aleksandar Vučić, po preuzimanju SNS-a, rekao je da eventualna Vlada SNS-DS ne bi bila idealno rešenje za Srbiju. Nekadašnji “gensek“ sigurno zna da idealno rešenje za Srbiju nije bila ni Vlada koju su formirale demokrate i socijalisti pa to nije bila prepreka da takva Vlada ipak bude oformljena. Uostalom, kao što se neko mudro zapitao – ko to kaže da Vlada uopšte treba da bude idealna? Ostaje nejasno da li je po Vučićevom mišljenju formiranje Vlade u kojoj bi bio SNS moguće samo ako bi ta Vlada bila idealna, jer, ako je tako, onda mu se ne može zameriti.

Nešto slično, tj. praktično isto, kazala je i šefica poslaničkog kluba Za evropsku Srbiju, Nada Kolundžija. Ona je rekla da koalicija sa naprednjacima ne bi bila najsrećnije rešenje. Nekome se može učiniti da šampion(ka) u skupštinskoj disciplini -najduže pričam, a ne kažem ništa- prepisuje od Vučića. Da malo zamračimo kako to danas kažu mladi, ali, ko zna, možda oboje prepisuju od nekog trećeg?

Da će ipak doći do formiranja “spasonosne koalicije“ najavljuje nam neimenovani izvor iz vrha DS-a koji pomirljivo ali i ohrabrujuće veli za Kurir da kampanja jeste bila prljava, ali da sujeti nema mesta te da je u pitanju spas zemlje. Jedan drugi dobro obavešteni izvor Kurira inteligentno pojašnjava da se sada najviše radi na tome da se pronađe model koji bi za glasače obe stranke bio prihvatljiv.

Ovakav model biće teško pronaći jer bi to zasigurno naišlo na neodobravanje glasača i jedne i druge stranke. Ipak, ako se prisetimo koalicije između socijalista i demokrata, videćemo da glasači pojedinih stranaka neočekivane poteze svojih lidera umeju vrlo brzo da oproste i zaborave, a u doglednoj budućnosti čak i nagrade. Ohrabrujuće po sve prevrtače je to da čak i da dođe do ove koalicije i da zbog toga demokrate i naprednjaci poljuljaju ugled pred svojim glasačkim telom, opet bi imali  cele četiri godine da ga ponovo povrate ako ne i ojačaju, svakako uz svesrdnu pomoć medija i pod uslovom da mi, glasači, još jednom nismo naučili ništa iz lekcije – izborni i posleizborni marifetluci.

Postoje i oni koji javno zagovaraju “spasonosnu koaliciju“, a čija imena se ne kriju, pa su tako sve dnevne novine i sve televizije kao najvažniju vest dana prenele izjavu balkanologa, Džejmsa Hupera, da je za Srbiju trenutno najbolje rešenje koalicija SNS-DS.

Kada bi mogla da se napravi anketa u kojoj bi učestvovali svi punoletni građani Republike Srbije, verujem da bi najmanje četiri miliona njih, na pitanje -ko je Džejms Huper- odgovorilo da nema pojma ko je dotični, a isto toliko njih ne bi umelo da kaže zbog čega je bitno šta taj čovek misli o ishodu srpskih izbora. Ipak, svi smo imali priliku da na Medijskom javnom servisu evropske Srbije, taze nakon drugog kruga predsedničkih  izbora, čujemo šta nam poručuje ovaj stručnjak za Balkan. Može biti da su Šaper i Tijanić pre nekoliko dana u restoranu “Sinatra“ zaključili da je za neuko (malo)građanstvo dovoljno autoritativno to što će shvatiti makar toliko da je taj čovek Amerikanac, a kad vam ti nešto kažu, onda to ima da se sluša.

Šalu na stranu, takav plitkoumni pristup ne treba da čudi jer smo već navikli da se gotovo svi urednici TV i pisanih medija u Srbiji, za koje se šuška da su pod strogom palicom neke žene koju svi zovu Džesi, prema širokom auditorijumu odnose kao da je mentalno retardiran. Čast izuzecima koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke, a koje je ovom prilikom bolje ne nabrajati jer bi neki mogli da budu nenamerno izostavljeni. Isti tretman narod dobija i od većine političara s’ tim da treba dodati da oni često misle da raja pati i od amnezije, u šta smo imali prilike da se uverimo, primera radi, prateći izbornu kampanju kameleona Dinkića.

U kakvom je (ne)saglasju ogromna pažnja srpskih medija poklonjena izjavi Džejmsa Hupera, sa onim što je za Politiku kazao visoki diplomata iz jedne evropske države, vredelo bi da prostudiramo. Ovaj neimenovani diplomata, u pokušaju da razuveri “zle jezike“ (ili je to možda pokušaj Politike online?), rekao je da je vrlo značajno da se strani faktori ne mešaju u proces formiranja vlade. Ako bismo preveli njegove reči na razumljiviji jezik, onda on jeste rekao da je veoma važno da se strane sile ne mešaju u ono što bi trebalo da bude unutrašnje pitanje svake države, ali to ne znači da je rekao da će stranci zaista ostati po strani, niti da je rekao da se neće (u)mešati u proces formiranja nove Vlade, kao ni da se već ne mešaju.

U svakom slučaju, zanimljivo je da se mišljenje nekog diplomate iz neke evropske države ni približno nije zapatilo kao Huperovo. Zbog čega je to baš tako i zbog čega je baš ta Huperova izjava stavljena u prvi plan pored svih drugih izjava koje su nam dolazile iz inostranstva, nazire se na samom kraju ovog teksta.

Može se čuti i poneka romantična izjava o stanju u srpskoj politici nakon izbora pa tako programski direktor (ma šta to značilo) Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), Đorđe Vuković, takođe za Politiku kaže, da prvi put u 22 godine višestranačja nemamo političke stranke kojima je ulazak u vladu pitanje života i smrti.

Vuković ovo objašnjava time da ko god da uđe u Vladu, imaće nekoliko gorčih pilula koje će morati da proguta (srećom, niko više neće morati da guta žabe, kao što je to do sada u nas bio običaj). Zbog toga bi, dalje kaže on, mnogima odgovaralo da ne budu deo buduće Vlade. Govoreći o nekim ključnim izazovima koji su pred budućom Vladom, navodi najpre – Kosovo. On kaže da tu razgovora nema, da će biti ultimatuma, koje Srbija, naravno, može i da odbije, ali da posledice mogu da budu dosta velike.

Da nismo bili svedoci izuzetno prljave izborne kampanje “žutih“ kojom su jasno stavili do znanja da im je itekako stalo da dovrše poslove koje su započeli u prethodnom mandatu, možda bismo i poverovali u priču o vrućem krompiru. Vuković dalje dodaje da SPS-u apsolutno odgovara da koaliciju prave SNS i DS, jer će na sledećim izborima oni da budu apsolutni pobednici.

Kad smo kod socijalista, njihov predvodnik, Ivica Dačić, ne vidi SPS u eventualnoj Vladi naprednjaka i demokrata. On ne kaže da neće da bude deo Vlade koju tek čekaju veliki problemi, kako to sluti Đorđe Vuković, već kaže da bi SPS bio višak u takvoj Vladi. Drugim rečima, mrvice koje bi preostale od kolača koji bi podelile dve najveće stranke, očigledno nisu dovoljne da utole narasle apetite vođe socijalista.

Da je na posleizbornoj sceni Srbije na delu klasična borba oko podele plena govori i to da je Dačić odmah po objavljivanju preliminarnih rezultata republičkih izbora nadmeno izjavio da se zna ko će biti premijer ako se već ne zna ko će biti predsednik, aludirajući, naravno, na sebe. U slučaju da SNS i DS formiraju Vladu jasno je da od premijerskog mesta za Ivicu Dačića nema ništa. Koliki god da je koalicioni kapacitet SPS-a, koji bi ispravnije bilo zvati ucenjivačkim  kapacitetom iliti potencijalom, igrači sa malo većim brojem skupštinskih mesta, tačnije SNS, istisnuli bi Dačića iz igre i ostavili ga praznih šaka.

No to nikako ne bi značilo kraj za snalažljivog Dačića jer to otvara nove mogućnosti za dalje uspešno zamajavanje birača, a shvatili smo do sada da on itekako ume da bude strpljiv i sačeka svojih pet minuta. Može se očekivati da bi u tom slučaju Dačić mogao da nastavi da “pljuje“ po svojim bivšim kompanjonima onako kako je to činio u predizbornoj kampanji, pa i žešće, da otkriva neke male i velike tajne koje je imao prilike da sazna dok je bio deo prethodne Vlade, i da na taj način pokuša da ostavi utisak istinskog borca za socijalnu pravdu.

U tom slučaju ne bi nam sigurno otkrio zašto sve te male i velike tajne nije mogao da obelodani dok je bio na vlasti ali ni to ne bi smetalo glasačima SPS-a, koji ga, nažalost, ni tada verovatno ne bi prozreli.

Zbog toga nikoga ne treba da iznenađuje zašto je Ivica Dačić izjavljivao u više navrata nakon drugog kruga predsedničkih izbora da vrlo moćne države preko svojih ambasadora traže da se formira velika koalicija SNS-DS. Takve Dačićeve izjave, za koje se, uzgred, nije potrudio da ih potkrepi nijednim dokazom, samo potvrđuju staru izreku da ne laje kuca radi sela, već sebe radi.

Da se ne lažemo, pritisaka od strane zapadnih sila, stranih faktora ili moćnih država sigurno da ima i ne treba se zavaravati da zato što ih Dačić pominje iz svojih sebičnih motiva, to odmah znači da pritisaka nema. S’ obzirom na žalosno stanje srpskih medija za koje se sa pravom može reći da su okupirani, ako se ovako nastavi, teško da će iko ikada i izneti dokaze o uplitanju stranaca u čisto naša posla. Preciznije, možda će ih neko nekada i izneti ali ih mi, u mrklom medijskom mraku koji vlada, nećemo nigde čuti.

Ono što običnom posmatraču ostaje i dalje prilično nejasno, to je odgovor na pitanje zašto se iz nekih krugova lansira priča o tome da bi bilo dobro da Vladu formiraju SNS i DS.

Jedan od razloga bi mogao biti taj što bi formiranjem velike koalicije dve trenutno najjače stranke, bio stvoren najbolji mogući teren za lakše sprovođenje nekih teških (čitaj – izdajničkih) odluka koje čekaju novu Vladu sa pokrićem u podršci naroda koji je glasao za te stranke (iako ne i za takvu koaliciju!). Te teške odluke mogu biti definitivno priznavanje lažne države Kosovo zarad ulaska u EU ili promena Ustava.

Ovakvo obrazloženje ne deluje ubedljivo zato što do sada nismo imali prilike da vidimo na delu istu brigu zapadnih sila o tome imaju li njihove želje, koje su preko stranaka na vlasti do sada sprovodili u delo, ikakvo uporište u volji naroda. Narod na izborima 2008. godine nije glasao za koaliciju DS-a i SPS-a pa kada je takva koalicija ipak formirana, niko nije vodio računa o tome kako se osećaju iznevereni glasači i da li takva koalicija ima uporište u narodnoj volji.

Doduše, neko može da kaže da pred odlazećom Vladom nisu stajala iskušenja kakva će stajati pred budućom, ali ni to ne zvuči dovoljno ubedljivo prosto zato što realno govoreći, narod u ovoj zemlji odavno niko ne zarezuje. Narodna volja se konstantno prekraja i prilagođava interesima vladajuće elite, pa se nakon toga pegla u godinama vladanja koje slede, bez obzira sa kakvim se problemima svaka vlast suočava.

Dakle, ako se o podršci naroda vladajućoj ekipi u njenim naumima ni ranije nije vodilo računa, nije jasno zbog čega bi se to sada promenilo, kakvi god da izazovi čekaju novu vlast.

Drugi razlog može biti taj da se lansiranjem ovakvih priča glasači SNS-a ili pak DS-a pripremaju na, za većinu ipak neočekivanu koaliciju. Ako bi to bilo zaista tako to bi onda značilo da preuranjena čestitka Tomislavu Nikoliću od strane zvaničnika iz Evropske unije uopšte nije bila slučajna, da je sve što nam se sada dešava već odavno smišljeno i izrežirano od strane nekih mračnih sila kojima mi, obični smrtnici, nikada nećemo ući u trag, a sve odrađeno u stilu koji ni Džordž Orvel ne bi mogao da zamisli.

To bi značilo da je potpuno svejedno za koga smo glasali, da li je bilo izborne krađe ili ne, da li će Nikolić insistirati na rasvetljavanju te krađe ili neće, ko je pobedio, a ko izgubio. To bi značilo da će “oni“ svakako da sprovedu svoje naume u delo – zataškavanjem krađe na izborima i svega drugog lošeg što je činjeno, i naizgled neobičnim koalicijama, a stvorivši jedan sveopšti cirkus u kome niko ne snosi odgovornost za svoje postupke i u kome je jedino izvesno da je narod opet nasamaren.

Svako ko ima imalo vere u sebi ipak će odbaciti ove mračne argumente kao previše fantastične i možda će pronaći odgovor na drugom, mnogo bližem mestu nego što to na prvi pogled izgleda. Naime, ono što je najverovatnije je to da priču o novoj “spasonosnoj koaliciji“ plasira upravo Demokratska stranka. Osnovni razlog poturanja te priče može da bude namera Demokratske stranke da uz vladavinu sa SNS-om ublaži efekte svoje katastrofalne politike u poslednjih nekoliko godina odnosno da izbegne kaznu koja bi je zbog te politike realno mogla stići.

“Žuti“ se verovatno nadaju da ukoliko nastave da vladaju sa naprednjacima, da će ih to zaštititi pored svega drugog i od odgovornosti za izbornu krađu. Oni računaju na tako prisutnu ljudsku slabost od koje sigurno nisu operisani ni naprednjaci, a to je želja za vlašću i pogodnostima koje ona sa sobom nosi.

Demokrate se nadaju da će naprednjaci sve prihvatiti ne bi li se konačno dočepali slatkih ministarskih fotelja, te da će im ta politička saradnja sa njima nadalje dati željeni imunitet kojim bi izbegli odgovornost za sva ona nedela koja su počinili. DS bi, ukoliko uspe da uvuče naprednjake u zajedništvo, vremenom sigurno pokušao da uništi i SNS i Nikolića, metodama koje su, između ostalog primenjivali i u predizbornoj trci: spletkarenjem, medijskim potkopavanjem i ubacivanjem klipova u točkove.

Nema nikakve sumnje da takav odnos ne bi mogao dugo da potraje i da ne bi mogao da donese nikakve plodove osim gorkih po obe strane. Bilo da dođe do ovakve Vlade ili ne, DS će učiniti sve da diskredituje SNS, u oba slučaja.

U svakom drugom slučaju u kom bi demokrate formirale Vladu sa strankama sa kojima su je do juče vodile, može se sa pravom očekivati da će ih bes nezadovoljnih građana stići mnogo pre nego što istekne još jedan četvorogodišnji mandat.

U stilu – što je babi milo, to joj se i snilo – koji se više puta do sada pokazao kao uspešan i uz pomoć medija koje čvrsto drže u svojim šakama, “žuti“ se nadaju da će i ovog puta da prođu nekažnjeno.

Ostaje nam da se strpimo još malo jer ćemo uskoro saznati ko će formirati novu Vladu i da li će najnovije spinovanje uroditi plodom. Ko god da formira Vladu, čekaće ga težak period ucena, pritisaka i uslovljavanja. Nakon njenog formiranja saznaće se “ko je vjera, a ko nevjera“. Bar do nekog novog cirkusa.

Vidovdan