Mediji u Srbiji su postali opozicioni jer im je žuti mentor otišao u opoziciju

 

 

 

 

 

 

Željko Cvijanović – Mediji u Srbiji su postali opozicioni jer im je žuti mentor otišao u opoziciju

 
Srpski mediji su se iz korena promenili, jasno je čak i dežurnim hejterima, svetu koji upornošću nadoknađuje inteligenciju, iscrtavajući Torisa – nekakav oblik života koji bi trebalo da posvedoči da između bivšeg i sadašnjeg šefa države nema nikakve razlike. Uostalom, zar nisu gotovo svi srpski mediji doskoro bili radikalno prorežimski, a već danas opozicioni. Naravno, ovo kretanje fizika će opisati kao „relativno“, isto onako kako opisujemo kad se krećemo vasionom sedeći kod kuće, zahvalni činjenici da se planeta pod našim zadnjicama kreće.

Otuda činjenicu da su danas mediji mahom skloniji opoziciji nego vlasti ne možemo pripisati nikakvoj dinamici u njima, već činjenici da se samo promenilo tle pod njihovim nogama, da je ona stranka zbog koje su bili za vlast postala opozicija i da je jedna od onih stranaka zbog kojih su bili neskloni opoziciji danas postala vlast.

Naravno, sve to manje svedoči o doslednoj pristrasnosti srpskih medija, a više o njihovom čvrstom klijenetelističkom odnosu prema žutim baronima. Oni i dalje iz senke povlače medijske konce, s tim što su poslednjih nedelja unekoliko smanjili gas kako ne bi privlačili pažnju na sebe, utoliko pre što nema nijednog među njima da skoro bar jednom nije sanjao kako se budi u Cezeu.

Pored toga, da se ne lažemo, medijski svet bolje od ostalih zna i gde je vlast i gde je moć, i to što su se, na primer, onoliko zabrinuli da će dinar bez Šoškića ostati siroče govori samo o tome da žuti baroni još uvek nisu razvlašćeni u medijima. A to opet kazuje da ne mora značiti kako će mediji biti oslobođeni onog momenta kada žuti iz njih budu proterani, ali svakako znači da, sve dok ne budu proterani, o oslobađanju se ne može ni razmišljati.

TRI ZAINTERESOVANE GRUPE

Hajde da vidimo ko bi trebalo da bude najzainteresovaniji za oslobađanje medija. Pre svih, to je srpska javnost, čijoj kretenizaciji i apolitizaciji su proteklih godina najviše doprineli mediji, i to ne samo u informativnim i političkim rubrikama. Oslobađanje medija građanima bi moglo da donese i neku vrstu repolitizacije, koja bi im dovođenjem u fokus suštinskih životnih i političkih pitanja pomogla da aktivnije učestvuju u političkom životu.

Tada bi manje glasali za političare koji vladaju estradnim tehnikama, još manje za lepotane, najmanje za one koji ih najlepše lažu, a više za one koji im obećavaju realna rešenja problema, u koje bi repolitizovani građani bili upućeniji nego sad. Problem je, naravno, što javnost, čak i kada artikuliše svoj stav, ima uzak spektar načina da ga izrazi. Njoj je utoliko teže što oni koji bi taj stav trebalo da izraze u njeno ime – novinari i društvena elita – odavno ne rade za građane, već protiv njih.

Zainteresovani bi morali da budu i novinari, bar onoliko koliko bi im oslobađanje medija moglo promeniti život, naravno nabolje. Da ne budu puka ponižena transimisija lažljivih poruka između političke, diplomatske i poslovne elite i javnosti, odnosno „partneri vlasti“, kako ih je pre par godina prepoznao tadašnji glavni urednik Srbije Boris Tadić. Ali problem je što su novinari, bar oni koji se javno izjašnjavaju o tim pitanjima, čak manje ispovedaju interes za suštinske promene od javnosti i političke klase. Tako su oni koji bi morali da budu najglasniji u zahtevima za oslobađanje, zapravo najtiši, a, kad progovore – često i najgluplji. Zašto?

Većina novinarskih funkcionera – a to će reći povlaštene manjine čije vreme ne okupira samo ideja kako da prežive – poput Vukašina Obradovića iz NUNS, veruje da je najveći problem medija u tome što država još uvek drži vlasništvo u nekim od njih i da će sve procvetati čim se ona povuče. Hajde da vidimo koliko to stoji?

Budimo pošteni, iako su svi veći mediji prethodnih godina učestvovali u promociji isključivo jedne politike – koja nije imala alternativu, pa je samim tim nije ni dozvoljavala u javnom prostoru – nisu svi mediji trovali društvo na isti način. Mediji u kojima je država imala vlasništvo ili deo njega (na primer, „Politika“, „Večernje novosti“, čak i Tanjug…), koliko god mi bili nezadovoljni njihovim izveštavanjem i ignorisanjem drugačijeg mišljenja, manje su zagađivali taj prostor od medija u čistom privatnom vlasništvu. Jer najveći zagađivači, koji su najdirektnije učestvovali u sluđivanu nacije i linču političkih protivnika, bili su B92, „Blic“, „Press“, „Kurir“… – sve mediji koji nemaju nikakve vlasničke veze sa državom.

Drugo, ako je privatizacija privrede u Srbiji dala katastrofalan rezultat, privatizacija medija može se porediti samo sa pomorom. Ko ne veruje, neka navede samo jednu privatizaciju posle koje je neki medij porastao, u kome su zaposleni bili zadovoljniji nego pre. Otuda je zahtev za doslednim povlačenjem države iz medija u okolnostima u kojima je reč zapravo izdaja profesije i javnog interesa, i u toj izdaji – pitajte ih zašto – danas više učestvuju novinari nego političari.

Pored toga, verujući da je i to ključ oslobađanja medija, odjednom se pojavljuje ideja kako bi svi morali da imaju poznatog umesto skrivenog vlasnika, pa bi opet, kao, sve procvetalo. Naravno, da tu ideju valja podržati, ali ne i njeno uvođenje na vrh medijskih problema jer, na kraju, „Blic“ ima i privatnog i poznatog vlasnika, pa mu to nije smetalo da komemoraciju pobijenim Srbima u Bratuncu nazove „feštom“, valjda da bi dao do znanja kako to nije isto kao komemoracija u Srebrenici, koja ima monopol na pijetet. Skriveni vlasnici medija otud nisu uzrok nevolja, već samo posledica, koja stvara nove nevolje.

Ali dovođenjem tog pitanja u fokus oni novinarski klanovi kojima suštinska promena ne odgovara zapravo ispunjavaju javni prostor koskom oko koje bi trebalo da se otimamo kako nam slučajno ne bi palo na pamet da zeca potražimo u pravom grmu.

Na kraju, interes za oslobađanje medija trebalo bi da ima politička klasa, posebno vladajuća. Naravno, ukoliko ne žele da zadrže stil vladanja svojih prethodnika, budući da Tadić sa medijima nije nigde pogrešio. Naime, njegov opako rđavi odnos prema medijima proizlazio je iz njegovog nimalo boljeg odnosa prema građanima i same suštine njegovog modela vladavine. Ukoliko žele promenu stila vladavine – posebno ukoliko već neće ili ne mogu da vladaju u isključivom interesu građana, a ono bar da ne vladaju protiv tog interesa – za tako nešto trebaće im slobodni mediji. Ako ih ne budu imali, imaće takvu javnost koja će ih iznutra motivisati da budu što rđaviji i neodgovorniji.

Ako ih pak oslobode, ne samo od žutih već i od sebe samih, imaće repolitizovanu i recivilizovanu javnost, koja će izvlačiti iz njih ono najbolje, a ne najgore, i koja će – nije za bacanje – stajati uz svoju političku elitu čak i onda kada je na nove političke ustupke prisiljavaju stranci (ko zna šta ih čeka ove jeseni, taj zna o čemu govorim). Dopadne li im se, međutim, model kojim su sa medijima postupali žuti, neka gledaju kako da im se dopadne i to kako su žuti prošli, naravno, bez iluzije da će trajati četiri godine.

SPREČAVANJE KANIBALIZMA

A sada da vidimo kako je konkretno moguće osloboditi srpske medije sa punom svešću da njihovo oslobađanje znači i njihovo spasavanje, a da to opet znači sprečavanje srpskog društva na putu prema kanibalizmu. Njihovo spasavanje, naravno, nije moguće bez države. To znaju čak i Vukašin Obradović i njegovi istomišljenici, koji državu smatraju izvorom svih zala, što ih ne ometa da joj istovremeno predlažu da medijima istrese pare putem projektnog finansiranja. Šta to znači?

Znači da Vukašin i ekipa napišu projekat – na primer o tome će njegove novine da urade istraživanje medijskog mraka koji je vladao 90-tih, pa još i dodatno istraživanje kako je deceniju kasnije medijima svanulo. Država, u čijoj komisiji za odobravanje para sede vukašinovci, iskešira za tu budalaštinu pare, istraživanje se, naravno, smandrlja, a novine žive neko vreme od tog transfera.

Naravno, time se mediji ne podižu, nego im se omogućuju da da životare, dok se svim drugim učesnicima u tom lancu ishrane otvara šansa da ih kontrolišu. Osim toga, država se u projektnom finansiranju najdirektnije uključuje u politiku medija utičući tako i na izbor tema koje obrađuju. To je potpuno nedopustivo i, ako hoćete, upravo ono zašto se NUNS, kao, bori protov države. Naravno, osim ako neko od nunsovaca nije u komisiji za odobravanje para, kada je kontrola tema sasvim u redu.

Nijedna država na svetu koja se ovako grčevitio bori za svoj opstanak kao Srbija, niti treba niti sme da se u toj borbi liši uticaja i vlasništva u medijima, posebno u okolnostima kada u njenom javnom prostoru ovoliko dominira antidržavlje.

Idemo dalje, ni sam nisam sasvim oduševljen time da država poseduje medije ili utiče na njih. Ali, pored svih realnih uticaja koji danas u njima postoje – od stranaca, preko tajkuna, političara, antidržavne društvene elite, stranih agenata, marketinških agencija, distributera i nevladinih organizacija – koji su svi skupa uništili srpske medije i sasvim zagadili javni prostor, država je tu najbenignija i jedina koja medijima može da pomogne. Kako? Idemo redom.

Postoji jedan važan preduslov. Da ne zamaram čitaoca previše ciframa, država je i do sada, posebno u godinama krize, iz budžeta obilno finansirala medije. Ali oni su zauzvrat servisirali one političare koji bi joj taj novac obezbedili. Poznate su enormne isplate novinama sa računa ministarstva Olivera Dulića (mada ni ostali nisu škrtarili), od koga je korist imao samo Oliver Dulić i niko više. Dakle, neophodno je da država prepozna sopstveni interes umesto što će biti konfederacija interesa ambicioznih pojedinaca, koji plaćaju državnim novcem, a korist uzimaju za sebe.

Kada se to radi, tada, istina, iz medija ne možemo da saznamo ništa o Dulićevim prljavim poslovima i muvanju s parama jer je on u medijima zaštićen. Sa druge strane, međutim, kada država počne da zateže oko prihvatanja rezolucije koju će joj napisati EU, kako je bilo u septembru 2010, odjednom većina medija uđe u žestoku kampanju baš protiv te države pretpostavlajući interes EU interesu Srbije.

SEDAM TAČAKA

Dakle, kada država artikuliše sopstveni interes i kada shvati da u današnjoj krizi ni jedan jedini medij ne može da opstane na tržištu bez uplata iz budžeta i iz velikih kompanija u kojima vlasništvo ima država, tada postaje jasno da je medije u Srbiji danas ne samo moguće potčiniti i uništiti nego ih je moguće i spasiti i upristojiti. Evo kako.

1. Pitanje imovine

Najpre je neophodno u medijima rešiti sporna pitanja svojine. Svima je poznato da je 2009. godine uhapšen vlasnik „Kurira“ Radisav Rodić, posle čega je taj dnevni list pao pod kontrolu onog lobija u DS koji najbolje stoji u pravosuđu. Bilo da je pravna procedura poštovana ili ne, jasno je da je taj transfer obavljen pod teškom prinudom. Jasno, „Kurir“ je neophodno vratiti njegovom vlasniku, kao što je neophodno kazniti aktere te otimačine.

Na isti način je važno da se istraži prodaja nemačkog dela „Politike“ i da se, ukoliko se pokaže da je bila nelegalna, država po sili zakona uđe u posed novina. Ukoliko se pokaže legalnom, da država što je moguće povoljnije otkupi tu polovinu budući da je iza ruske firme koja je otkupila deo od VACa stajao sam vrh DS.

2. Državne subvencije

Najpre je potrebno zabraniti ministarstvima da za kojekakve izmišljene kampanje prebacuju novac medijima. Sumu namenjenu medijima potrebno je centralizovati u Ministarstvu kulture i medija i napraviti čvrste kriterijume za njihovo subvencionisanje. Ti kriterijumi moraju da budu artikulisani tako da budu u nedvosmislenom javnom interesu. Kriterijum mora da bude i uticaj koji ti mediji vrše (ali po mogućnosti da u njegovom merenju ne učestvuje neki Stratedžik Marketng ili kako se već sad zove).

Na primer, ne davati subvencije novinama koje nemaju bar četiri strane kulturne rubrike niti televizijama koje ne emituju kulturu bar četiri sata dnevno. Ostaviti mogućnost da se subvencije povećaju u ritmu povećanja prostora za te sadržaje. Ne davati subvencije medijima koji emituju nedolične sadržaje (ono kad love da snime pevačicu u gaćama i sl.) Ne davati subvencije medijima koji su pod uticajem parapolitičkih centara. Ne finansirati medije koji krše profesionalne kodekse ili propagiraju kršenje zakona i ustava. U iste kriterijume uključiti i velike oglašivače u kojima država ima udeo u vlasništvu.

Kada bi se to uradilo, ne bi se moglo dogoditi da najveći državni oglašivač Telekom u ovoj godini po ugovoru prebaci čak 1,2 miliona evra jednim dnevnim novinama koje su podržale ama baš svaku antidržavnu inicijativu, bilo da je ona dolazila iz sveta ili iznutra. Tada se ne bi moglo desiti da naslovne strane u medijima okupiraju pevačice koje se razvode, i to baš onda kad vlast ima nameru da progura nešto protiv interesa građana. Ne bi se događalo da novine i televizije sude ljudima čiju krivicu sudovi nisu dokazali niti da crne hronike budu noseći sadržaj srpskih medija.

Ta vrsta ljudskog upristojavanja novina dovela bi i do političkog upristojavanja, čime bi se ostvario važan uslov za preko potrebnu dekretenizaciju i repolitizaciju nacije.

3. Cenzura

Niko u medijima ne bi bio cenzurisan ni na crnoj listi, čak ni ovi duboko kompromitovani primerci političke i društvene elite koji su odgovorni za opisano stanje u medijima i društvu. Ali u javni prostor bi na velika vrata bili vraćeni svi oni nosioci političkih i drugih ideja koji su za Tadićevog vakta bili isključeni i cenzurisani.

4. Oglašivači

Zakonski ukinuti pravo na monopol agencijama koje trguju oglasnim prostorom. Tada bi se izbeglo da, kao sada, više od 90 odsto tog tržišta kontrolišu dve agnecije, na čijem čelu su pritom ljudi sa jasnim političkim interesom. Nijedna agencija ne bi mogla da drži onoliko tržišta oglasa koliko bi joj omogućavalo da ima odlučujući uticaj na novine, a ne kao do sada da u nekim medijima budu uticajnije čak i od vlasnika.

5. Promena zakonodavstva

Umesto neustavnog zakona o medijima, doneti nove medijske zakone koji bi garantovali i redovno pratili medijske slobode. Istovremeno, neophodan je zakonski okvir koji bi sprečio da na leđima siromašnih medija veoma bogato žive agencije za oglašavanje, novinski distributeri, štamparije i slične delatnosti.

Takođe je važno da se zakonom državi ponovo omogući da bude vlasnik medija. Da vlada sebi ne kvari sreću sa EU (da, ironičan sam), taj zakon bio bi oročen, na primer, do onog dana kada Srbija zvanično dobije datum ulaska u Uniju.

6. Poreske olakšice

Razmotriti mogućnost za ozbiljne poreske olakšice za medije koji, umesto estradnih sadržaja, crne hronike i sličnog smeća neguju istinsko istraživačko novinarstvo (nisam mislio na Brankicu), kulturu, umetničku kritiku, obrazovne sadržaje, društvenu analitiku…

7. Vraćanje starog

Nad medijima u Srbiji je u prethodnom periodu učinjeno teško nasilje. Kada se tako nešto dogodi, veoma je važno, ne samo u moralnom i simboličkom smislu, što je moguće više stvari vratiti u prethodno stanje. A to znači vratiti na posao sve novinare koji su prethodnih godina bili otpušteni zato što nisu pristali na cenzuru ili se nisu pokazali kao dovoljno lojalni vlasti. To, na primer, znači da država pokuša da ponovo otkupi NIN, sačuva ga od uništenja i vrati ga u staro stanje, sa starim glavnim urednikom; da „Politika“ stogodišnjicu pogibije svojih osnivača u Prvom svetskom ratu dočeka sa svojom starom glavom, na kojoj su njihova imena…

Važna poruka ove tačke je u sledećem: možda ćete ponovo vladati i možda ćete ponovo sve da pokvarite, ali, koliko god puta vi sve pokvarili, mi ćemo ga toliko puta vratiti na staro.

Hoće li srpski mediji biti bolji sa svim tim? To nije pitanje, već hoćemo li s tim živeti na makar malo boljem mestu nego do sada.

Standard