Nikoliću da bude jasno, u Vašingtonu sede profesionalci čiji je cilj: prisiliti Srbiju da bude bespogovorna pudlica

 

 

 

 

 

Vladan Vukosavljević – Nikoliću da bude jasno, u Vašingtonu  sede profesionalci čiji je cilj: prisiliti Srbiju da bude bespogovorna pudlica

 

Budimo iskreni. Inauguracija predsednika Srbije Tomislava Nikolića bila je neprijatno iznenađenje za sve koji su za njega glasali a verovatno i za mnoge od onih koji nisu. Zadovoljna je mogla da bude jedino šačica najekstremnijih evrofanatika i drugosrbijanaca, koji nisu mogli ni da pretpostave da će im se bar za trenutak ostvariti skoro svi vlažni politički snovi.

Svaka inauguracija predsednika važan je i simbolima ispunjen svečani događaj sa uglavnom poznatim protokolom. Počasna garda, državni simboli, nacionalna himna, visoki gosti iz zemlje i inostranstva, programski govor, izabrane ličnosti, čestitke, posluženje i… razlaz. Tako je manje-više svugde osim u Srbiji, gde se Nikolić potrudio da nam ponudi nesvakidašnji politički cirkus sa dve neočekivane tačke. Na bini se, pored novoizabranog predsednika, pojavio i komesar EU Štefan File a, da iznenađenje bude veće, održao je i govor u kome podseća svog domaćina šta Brisel od njega očekuje u nastupajućem periodu. Osim srpske, intonirana je i himna Evropske unije „Oda radosti“.

Teško je setiti se ijednog slučaja u novijoj svetskoj istoriji da je neka predsednička inauguracija protekla uz ukazivanje takvih počasti i privilegija funkcioneru određenog regionalnog saveza i himni te organizacije, čak i u slučajevima gde je zemlja domaćin njen član a kamoli tek kandidat, i to još u najavi. Ovim, slobodno možemo reći, gafom Nikolić je otpočeo svoj predsednički mandat, najavljujući tako nesiguran korak između Scile briselskih ucena i ultimatuma i Haribde očekivanja većine građana, čiji suverenitet oličava.

Ako se po jutru dan poznaje, onda imamo razloga za brigu kada je reč o strateškom pozicioniranju Nikolića u odnosu na briselsku i vašingtonsku birokratiju. Svojim prvim velikim zvaničnim korakom na međunarodnoj sceni on nam pokazuje da, baš kao i mnogi drugi srpski političari, nije razumeo principe kojima se rukovodi zapadna civilizacija u odnosu prema slabijima od sebe.

Ti principi su jednostavni i podrazumevaju bespogovornu poslušnost i ispunjavanje doslovno svih uslova koji se pred sagovornika (čitaj vazala) postavljaju, uz relativno olakšavajuću okolnost da te uslove glasno i jasno saopštavaju svuda i u svakoj prilici. Naivan je Nikolić ako misli da će bilo kakvim trikovima, a naročito grotesknim unižavanjem sopstvene inauguracije, da ostvari bilo kakav efekat ili korist.

NIKOLIĆEVA ZABLUDA

Ako on sam to već okleva da sagleda, onda bi bar njegovi krstići i šaperi trebalo da mu skrenu pažnju da u Briselu i Vašingtonu ne sede naivne birokrate koje će uspeti da umilostivi bilo kakvom farsičnom i šupljikavom političkom proskinezom, već da je reč o iskusnim, lukavim, o srpskim prilikama odlično obaveštenim i nemilosrdnim profesionalcima čiji je cilj jasan: prisiliti Srbiju da bude bespogovorna pudlica Zapada koja će da šeni čim joj se ispred nosa zamaše evrointegracijama i skromnom finansijskom pomoći.

Nikakva dovijanja tu ne pomažu, i Nikolić se vara ako misli da će bilo kakvim manevrom da kupi vreme ili ublaži zapadnu agendu, brutalno nepovoljnu za nacionalne interese shvaćene sa srpskog, a ne tuđeg stanovišta.

Da tu činjenicu ne prihvata lako, novi predsednik je dokazao i izjavom posle zvaničnog sastanka u Briselu, održanog u četvrtak 14. juna, kojom prilikom je naglasio da mu je iz EU jasno poručeno kako „niko ne traži da Srbija zvanično prizna Kosovo“. Time je nastavio da koristi sofističku mantru, kojom je njegov prethodnik u sadejstvu sa horom svoje diplomatske nedodoščadi anestezirao i obmanjivao srpsku javnost. Tačno je, Brisel zaista u ovom trenutku od Srbije ne traži da prizna lažnu državu na svojoj teritoriji, ali itekako traži da zvanični Beograd aktivno gradi njene institucije ili da ih ni po koju cenu ne ometa u nastajanju, kako u lokalu tako i na međunarodnom nivou.

Taj scenario, koji je vrhunac imao u sramnom Tadićevom povlačenju srpske rezolucije pred Generalnom skupštinom UN, nesmetano se odvija pred očima domaće javnosti i preti da bude uspešno okončan i zvaničnim priznanjem Kosova kada se za nekoliko godina pred osiromašenu, opljačkanu i iscrpljenu naciju to pitanje postavi kao uslov za opstanak, u uslovima gde lažna NATO država već godinama raspolaže praktično svim atributima državnosti.

Ono što je jedino izvesno, to je da ratom oktroisana takozvana nezavisnost, pomognuta srpskom izdajom nacionalnih interesa, skoro svakodnevno jača, bez obzira što ni Mitar Tarabić ne bi mogao da predvidi šta će ostati od potemkinovskog evropskog sna u narednih deset godina, kada možda na Srbiju dođe red za članstvo.

Ostaje da se vidi šta Nikolić zaista može da uradi u situaciji iz koje bi se i Hudini teško iščupao. S jedne strane, zemlje Kvinte će ga podržavati samo dok bude kooperativan koliko i Tadić, a to znači maksimalno i bezuslovno i, dok tako bude, povremeno će ga hvaliti tek da pokažu onaj stepen empatije koji ima kuvar u logoru kada Ivanu Denisoviču u smrdljivu vodurinu zvanu obrok ubaci još neko zrno graška.

Sa svešću briselskog logoraša i Nikolić to može da doživi kao prednost, ali ako mu bar malo proradi mašta da iza sebe vidi milion i po ljudi koji od njega očekuju sve ono što nisu dobili od Tadića, onda možda u sebi pronađe snage da razume promene u koje čitav svet ulazi i da za Srbiju učini nešto po čemu ćemo ga pamtiti, makar samo kao čoveka koji je pokušao da se suprotstavi sili i nametnutoj sudbini. Ako su to osnovni elementi jedne antičke tragedije, onda je ipak bolje da naš junak sluša iza sebe srpski a ne briselski hor, ionako je kraj isti.

U Tolstojevom romanu „Rat i mir“ postoji jedna zanimljiva rasprava bez zaključka o tome da li istorija stvara velike pojedince ili oni stvaraju istoriju. Odgovora nema, ali, bez obzira na nepovoljne okolnosti, Nikoliću se pruža šansa da utiče na događaje koji slede, makar tako što će slušati glas svog naroda, kao što je to uradio nepristajanjem da ratni zločin u Srebrenici nazove genocidom i time izazvao skoro epileptični napad evrounijske nomenklature.

Ako tako bude činio i ubuduće, bar kad je reč o najvažnijim pitanjima, onda će mu biti oproštena različita dovijanja u pokušajima da bar na neko vreme ublaži gnev ili odloži planove koje su tokom istorije crtale mnoge vešte i snažne ruke od Gledstona do Gordona Brauna, od Bizmarka do Angele Merkel, od Vudroa Vilsona sve do Hilari Klinton, da i ne pominjemo majstorsku radionicu iz Kastel Gandolfa.

POMOZIMO SVETIONIČARU

Ako za to ne bude imao snage i ako, poput inverznog novozavetnog imenjaka, bude sumnjao u rane koje mu Brisel i Vašington nanose i u namere koje stoje iza takvih postupaka, onda će biti samo još jedan u nizu političkih mališana srpske istorije i trebaće mu dosta tomovače da napoji sva žedna usta koja će biti prisutna na njegovom skorom političkom parastosu.

Na nama je da verujemo u čudo i da ipak pružimo šansu, ne toliko Tomi menadžeru i drugariću Štefana Filea, već onom genetskom kodu iz Bajčetine koji, iako zapreten i utišan, može da se probudi i razbokori zdrav razum i hrabrost, koji je srpskog seljaka, uz žrtve i posrtanja, ipak na kraju često dovodio do obnove sopstvene kuće na svom imanju.

Da srpska politika, pored sivih, ponekad ima vedre tonove, postarao se ovih dana građanin Boris Tadić, koji je izjavio da je „shvatio poruku koju su mu birači uputili na izborima“, čime je obradovao svoje pristalice, ali i opovrgao sve one zlobnike koji su tvrdili da se u politiku razume kao Žarko Korać u Kosovski ciklus.

Ovaj skoro epifanijski obrt u razumevanju sveta oko sebe slaba je vajda Tadiću političaru, koji će, ukoliko SNS i SPS naprave vladu, biti žrtva svojevrsnog i dubokog istorijskog zaborava kod Srba, ali je proplamsaj optimizma za onog Borisa Tadića koji (po sopstvenom priznanju) još od mladosti sanja o tome da postane svetioničar na nekom od hrvatskih otoka.

Orijentacija u vremenu i prostoru, u burama i bonacama, shvatanje poruka koje sa brodova u oluji i stižu i slične veštine možda će mu biti korisne osobine, zahvaljujući kojima će konačno pronaći ulogu i dužnost po svojoj meri, u čemu bi svi trebalo da ga podržimo. Mornari neka vide šta će.

Standard